Ima li života na Marsu i je li čemu?

82

Beograde, dobro jutro: Ima li života na Marsu i je li čemu?

Piše: Duško Radović

Sa vrha Beograđanke se svako jutro, u 7:15, distribuirala Beograđanima dnevna doza Duška Radovića, uz zvuke melodije “U ranu zoru zoru kad svane dan”. Beograđani su ga godinama uzimali. Okupljeni po kuhinjama oko tranzistora na baterije, ili nove modele kasetofona kupljenih kod Poljaka na Bajlonijevoj iliti Bajlonovoj pijaci. Svako jutro svakog radnog dana, razgovor se prekidao kad se iz zvučnika začuo Duško Radović. Samo je džezvama za kafu i eventualno nadrndanim peračicama sudova bilo dozvoljeno, ili nije moglo biti zabranjeno, da narušavaju tu svečanu atmosferu kada Duško govori novi aforizam. Polako, natenane, kao karte u pokeru bi nam ih podelio po pet komada svako jutro i mi bi ih nosili sa sobom taj dan i delili dalje onima koji ih nisu čuli, ili se prave da ih nisu čuli. I tako godinama, samo po pet svako jutro. Rastezali smo Duška da bi nam duže trajao. Tačno smo znali da će nam jednog dana, kad ga ne bude bilo – mnogo nedostajati. Evo kako je to izgledalo…

Stari Beograd krenuo je u Novi, Novi u stari, kao i svakog jutra.
Mostovi su puni automobila.
I jedni i drugi misle da je bolje na drugoj strani.
Kad utvrde da nije, vratiće se tamo odakle su pošli.

Bulevar Revolucije i ovog jutra teče nizbrdo.
Žubore motori, grguću auspusi, cvrkuću kočnice. Sa obe strane procvetali crveni, žuti i zeleni semafori. Lepo letnje jutro.

Pre nego što će joj se desiti ono što će joj se desiti, Sava se uvija i uspija, kao da joj je prvi put, kao da ne zna da je iza okuke čeka stari probisvet Dunav.

Vreme je za slatko i vodu, koji se još uvek služe samo u nerazvijenim i zaostalim delovima grada.

Na plavom tiganju neba, sunce na oko.

Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.

Ne znamo dokle se Beograd računa u visinu. Za nas, sa najvišeg sprata Palate Beograd, moglo bi se reći da smo poreklom iz Beograda.

Na nebeskom roštilju Zemlja se vrti oko svog zamišljenog ražnja i peče na Suncu koje se ne gasi.

Sunce je jutros uranilo da ga trošimo na ono od čega živimo, a dokolice mogu i u mraku. Suncokreti ga prate kao radari.

Jutros rano, jedan trolejbus sa linije 11 izgubio se i nestao. Zelene je boje i odaziva se na ime Cane. Ako ga negde primetite, javite najbližim putnicima.

Kuda ćete za vikend?
Ako su vam majka ili otac u staračkom domu, mogli biste da ih posetite. Raspitajte se gde su i svakako otidite.

Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav.
Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.

Ispod nas su velike košnice savezne i republičke administracije. Med će se deliti putem štampe, radija i televizije.

Stanarima solitera od petnaest i više spratova predlažemo da stalno drže taoce, odgovorne drugove iz zajednice stanovanja i servisa za liftove.
Pa kad im stane lift, da mogu da ih streljaju, makar očima.

Ne da se stari Beograd. Dva ilegalca sa periferije probila su se u strogi centar i na krovu stare i otmene zgrade podigla golubarnik.
Iz njega svakog jutra ispaljuju rafale golubova u nebo iznad Terazija.

Od kako postoji svet, danas je prvi put osvanula subota, 9. avgust 1975. Za našu planetu to je jedinstven rekord.

Neko je jutros srećan, presrećan, jer je našao mesto za parkiranje.
Neko drugi je tužan i žalostan, jer mu se rodilo žensko dete.

S one strane vam je sve što je bilo, ceo vaš život, od rođenja do ovog jutra.
S ove strane vam je ono što će tek biti,od ovog jutra na dalje.
Vreme prolazi i pretače život i slatko vino uspomena.

Požurite.
Neko je krenuo ko zna odakle, možda čak iz Hamburga, da se sudari sa vama.

Sve vam u braku i kući škripi ali biste mogli da podmažete bar vrata. Kad čujemo ta vrata, imamo utisak da se radi o braku strave i užasa.

Ovo kvarno jutro kao da je iščupano iz vilice noći, u zubnoj ambulanti, u Ivana Milutinovića ulici.

Tumaramo po kalendaru, jedan dan dodaje nas drugom, nigde suvog mesta i sunca. Spopale nas neke magle i kiše, sve neki pogrešni, promašeni dani.

U lepoj zgradi Geološkog zavoda, na ružnom mestu, ispod starog mosta, lonče već vri…
Šećer su stavili, još samo kafu.
Kada ispiju kafu, analiziraće talog. Da vide – kome stoji nafta, a kome magnezit.

Čuli smo da Novobeograđani iz milošte zovu četiri svoja solitera – četiri idiota. Gledamo odavde i nemožemo da pogodimo koji su. Svi su nam sumnjivi.

Kiša je kapala, i rosila, i padala, i lila, i pljuštala …
Samo još nije prestala.
Stojimo na najvišem prozoru Palate Beograd, posmatramo naš grad pod jakom kišom i mislimo: ima li života na Marsu i je li čemu?

 

(e-novine.com)