Čitav taj igrokaz, bal pod maskama koji se eufemistički naziva politikom ostavlja neodoljiv utisak privida, pa čoveka nauči skromnosti i smanji mu očekivanja. Uklanjanje Nikolića iz predsedničke trke uz propratno sprečavanje da dođe na neku ozbiljniju funkciju, ipak je dobra vest. Jedan ruski čovek manje u vrhu vlasti
Piše: Tomislav Marković
Mali rat među naprednjacima trajao je svega nekoliko dana i završen je kapitulacijom sadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Uprkos najavama da će se ponovo kadidovati za predsednika Srbije, protiv volje svoje stranke i njenog kandidata Aleksandra Vučića, Nikolić je ipak podvio rep i sklopio primirje s premijerom. Realno, i nije imao mnogo manevarskih mogućnosti, sve je bolje od političkog lapota koji mu je bio zagarantovan ako krene protiv svojih dojučerašnjih partijskih drugova. U međuvremenu su mu se smanjili i apetiti, besane noći umeju da nauče skromnosti čak i prvog čoveka države, pa je odustao od zahteva koje je ispostavio u pismu Vučiću – premijerskog mesta i povratka na čelo Srpske napredne stranke.
Mediji spekulišu da će se Nikolić zadovoljiti znatno skromnijim plenom. Navodno je tražio da nastavi da se baškari u dedinjskoj vili u Užičkoj 23, lepo je u rezidencijalnom kvartu, svuda naokolo zelenilo i pripadnici povlašćene kaste, ne menja mu se adresa stanovanja pod stare dane, a i te selidbe znaju da budu dozlaboga naporne, kao podstanar s bogatim iskustvom potpuno ga razumem i delim njegovu zebnju. Pored zahteva da ne bude humano preseljen, tražio je i neku ozbiljniju funkciju za sina Radomira, malo je detetu da bude gradonačelnik Kragujevca, ušao je već u petu deceniju života, dođe zeman za uspinjanje na lestvici moći, makar i preko grbače ostarelog oca. Dijete Radomir nije se previše isticalo ni na sadašnjoj funkciji, ali da su uspešan rad, sposobnost i marljivost uslovi za građenje političke karijere, političari u Srbiji bi listom morali da menjaju zanimanje.
Zar i ti, sine Radomire
Nikolićev sin se ionako preporučio za napredovanje tako što je na sednici predsedništva stranke glasao da Vučić bude kandidat na predsedničkim izborima, između oca i partije odlučio se za partiju, nema mnogo takvih kadrova, svaki pametan šef će to umeti da ceni. Pokazao se kao dostojan naprednjak odan naprednjačkoj ideji napredovanja, pa je sasvim logično da napreduje i preuzme neku odgovorniju funkciju, a sve zarad napretka voljene Srbije. Verujem da Tomislavu Nikoliću nije teško palo pomanjkanje sinovljeve poslušnosti, ako su ga izdali Rusi s kojima deli ideološke ideale (čvrsta ruka, autoritarizam, obožavanje Putina), podneće i izdaju vlastite krvi i mesa.
Zna on šta je nagon za opstankom, svojevremeno se i sam okrenuo protiv svog političkog oca Vojislava Šešelja da bi napravio Srpsku naprednu stranku koja mu sad okreće leđa. Lepo kaže Ivan Gundulić: “Kolo od sreće uokoli vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje”. Dobro, Gundulić očigledno nije znao za slučaj Borisa Tadića koji je tako temeljno geknuo doli da već pet godina ne uspeva da ustane na zdravu nogu, bilo je još takvih primera slobodnog pada od kojih se nokautirani nikad nisu oporavili, teško da će se i Nikolićev slučaj završiti drugačije.
Tajna neuspeha srpske opozicije
Lokalni naprednjački sukob pokazao je da su svi ključevi vlasti u Vučićevim rukama, sva politička moć skoncentrisana je u jednom čoveku, što obično ume loše da se završi, ali vlast je najsnažniji narkotik, ne može se očekivati racionalno ponašanje od onih koji za njim posegnu. Vučićeva pobeda na predsedničkim izborima je izvesna, svejedno da li u prvom ili u drugom krugu, kandidati opozicije su preslabi da mu se suprotstave. Opozicija će sama biti kriva za sopstveni poraz. Ako nisu u stanju da nađu bolje kandidate od bolesno ambicioznog nacionaliste, branitelja Kosova do poslednje avionske karte Vuka Jeremića i bledog da bleđi ne može biti Saše Jankovića, koji bi za himnu kampanje mogao mirno da uzme stihove Električnog orgazma “Ja ne postojim, jer mene nema” – onda ništa bolje nisu ni zaslužili.
Opozicija je već pet godina u nokdaunu, baulja po ringu ne uspevajući da se probudi i sakupi snage za političku borbu. Tajna neuspeha srpske opozicije vrlo je jednostavna. U Srbiji ne postoji politika, nema nikakvih političkih ideja, projekata i vizija. Naravno, ako ne računamo ekstremno desničarske sanjarije o novim ratovima sa susedima, o vraćanju Kosova u okvire Srbije, o autizmu našem nasušnom, ili izdajnička maštanja o tome da Srbija postane ruska gubernija i da skrene sa kakvog-takvog evropskog puta u provaliju nacionalističkog ludila i zločina. To je jedini plod domaće pameti koje često uzgajaju i predstavnici vlasti, pogotovo Aleksandar Vulin i Ivica Dačić, mada se i Nikolić trudi, pa svako malo zazveckaju oružjem, nadgornjavajući se sa Hrvatskom u disciplini “čiji je nacionalizam veći”.
Zašto Evropska unija nema alternativu
Kad već politička elita nije u stanju da sama nešto smisli, jedina mogućnost koja preostaje jeste da bude poslušna Evropskoj uniji, da radi šta joj se kaže, da ispunjava uslove, otvara poglavlja i približava se članstvu u ovoj zajednici država. Onaj ko se prihvati te takozvane evropske politike, taj drži sve karte u svojim rukama, pošto ničeg drugog u ponudi ionako nema. Budući da je Vučić 2012. godine napravio zaokret u politici i okrenuo se saradnji s Evropskom unijom, njegovi protivnici su ostali bez ikakvih aduta. A i šta bi mogli da kažu, pogubljeni kakve ih je narod dao? Hoćemo da dođemo na vlast da bismo radili isto što rade i sadašnji vlastodršci, glasajte za nas da bismo to radili mi, a ne oni. Jeste da smo mi već bili u poziciji da to radimo, ali nam nešto nije išlo, ali obećavamo da ćemo sledeći put biti bolji, samo glasajte za nas. Smešno.
Da bi opozicija postala istinska alternativa vlastima, morala bi da stvori vlastitu politiku, a to je preko svake mere zahtevan posao koji daleko prevazilazi njihove skromne mogućnosti. Nije mnogo bolja situacija ni u regionu, ali tamo bar ima pokušaja da se nešto napravi, ima malih stranaka za koje pristojan čovek može da glasa, poput Građanskog saveza BiH ili Naše stranke u Bosni i Hercegovini, ili sveže formirane Nove ljevice Dragana Markovine u Hrvatskoj koja, čini mi se, predstavlja najzreliji primer kako građani mogu da se okupe, naprave stranku, ozbiljan politički program i istinski se zalažu za vrlo konkretne civilizacijske vrednosti. U Srbiji ničeg sličnog nema, pristojno ljudsko biće ne može da izađe na izbore i mirne savesti zaokruži neko ime ili stranku na biračkom listiću. Tako je otkad je Čedomir Jovanović mučki ubio LDP, stavljajući interes sopstvenog buđelara i raskošnog života ispred svih načela za koja se, navodno, zalagao.
Stranka bez kadrova
Vučićeva kandidatura pokazala je i slabost Srpske napredne stranke. Nije on izabran zato što je najbolji kandidat, već zato što drugog nema. Svi ostali funkcioneri su ne bledi ili bledunjavi, već se opasno približavaju nepostojanju. Teško ih je čak i razlikovati, jer ne pokazuju nikakve lične osobine, više liče na robote nego na ljudska bića. Svi su nebitni i potpuno zamenljivi. Nebojša Stefanović, Nikola Selaković, Siniša Mali i ostali još manji funkcionerčići liče kao jaje jajetu, neubedljivi, isprazni, blago zombirani, valjda i sami iznenađeni mestom na kojem su se zatekli. Jedini izuzetak je Zorana Mihajlović, ali ona ne uživa ni neku podršku u sopstvenoj stranci, a i leže na rudu kad zagusti. Kad bi sutra Vučić izašao iz politike, otišao u prevremenu penziju ili promenio profesiju (mada je to u domenu nenaučne fantastike, pošto ništa drugo u životu nije radio), SNS bi se urušila kao kula od članskih karata i nestala sa političke scene u rekordnom roku.
U ovom trenutku SNS izgleda kao moćna organizacija jer drži sve u svojim rukama, ali tako je izgledala i Demokratska stranka do pre koju godinu, a sad je treba tražiti lupom na političkoj mapi Srbije. Pritom je DS imala znatno dužu tradiciju od SNS, ozbiljan reformski program (bar u vreme Zorana Đinđića), dugi niz godina je bila ozbiljna partija, sve do Đinđićevog ubistva. SNS je čudna tvorevina: navodno evropska stranka u kojoj caruju nacionalizam, rusofilija, negiranje genocida i svi mogući antievropski nazori. U suštini, reč je o prilično himeričnoj pojavi idealnoj za karijeriste svih boja kojima je svaka ideologija srcu draga, samo ako od nje mogu da profitiraju.
Pisanje i brisanje programa
A veliko je pitanje i o kakvoj se tu ideologiji radi. O tome govori komična anegdota iz maja 2014. godine kada je, tokom Vučićeve posete Sarajevu, neko iskopao Program SNS u kojem je, u tački dva, između ostalog, stajalo: “Istovremeno, političko približavanjе i еkonomsko jеdinstvo sa Rеpublikom Srpskom, prеdstavlja rеalnu politiku koja ćе u budućnosti, mirnim putеm i poštovanjеm voljе naroda, stvoriti uslovе za formiranjе zajеdničkе ili jеdinstvеnе državе srpskog naroda i svih ostalih građana koji živе na tеritoriji Srbijе i Rеpublikе Srpskе”. Valjda zaboravili da izbrišu, šta li, nije lako napraviti politički zaokret, prošlost te brzo stigne, pogotovo ako se sajt stranke ne ažurira redovno. Onda je na brzinu uklonjen taj sporni deo, iz ćirilične verzije, ali je ostao u latiničnoj, čitav cirkus se napravio, kako premijer da ubedi domaćine u Sarajevu da se zalaže za celovitu BiH kad mu u stranačkom programu piše suprotno. Posle neki zlonamernici optužuju srpsko rukovodstvo kako odbija da se suoči sa prošlošću. Pa kako da se suoče sa davnom prošlošću od pre četvrt veka kad se ne sećaju ni šta su juče napisali u stranačkom programu?
U međuvremenu je taj deo o ujedinjenju Srbije sa Republikom Srpskom potpuno i temeljno izbrisan sa sajta SNS, nema ga ni od raspikselisanog korova. Međutim, SNS ima i svoj ogranak u Republici Srpskoj, taj ogranak ima svoj sajt (www.sns-rs.org), a tamo u rubrici “O nama”, ispod koje stoji naslov “Vizija Srpske napredne stranke”, i dalje stoji vizionarska tačka dva sa istim tekstom, a ponavlja se i u Političkom programu SNS. Izgleda da je za naprednjačku RS-filijalu vreme stalo, a i teško je ukloniti jedini deo programa do kojeg ti je istinski stalo, neka se oni tamo u centrali odriču velikosrpskih snova, pravi Srbi u RS to nikada neće učiniti!
Jedan ruski čovek manje
Sve je to prilično jadno i kokošarski, čitav taj igrokaz, bal pod maskama koji se eufemistički naziva politikom ostavlja neodoljiv utisak privida, pa čoveka nauči skromnosti i smanji mu očekivanja. Uklanjanje Nikolića iz predsedničke trke uz propratno sprečavanje da dođe na neku ozbiljniju funkciju, ipak je dobra vest. Jedan ruski čovek manje u vrhu vlasti. Ako je u pravu Srđan Šušnica koji je u intervjuu za zagrebačke Novosti nedavno rekao da Vučića Rusi već odavno ne smatraju svojim čovjekom”, i to u tolikoj meri da “u slučaju pobjede istinskih proruskih kleronacionalista Vučić će morati napustiti Srbiju”, onda Putinu na Balkanu ostaje da se uzda još samo u Milorada Dodika. Za potonjeg Šušnica tvrdi: “Najveći dio svog bogatstva Dodik drži u Rusiji i jedino tamo može naći utočište, koje će dobiti samo ako uspješno destabilizira Balkan. U suprotnom ide u zatvor”. Druga opcija je idealno rešenje za sve, osim za Dodika i Putina.
Ako se Vučić još više izmakne ispod ruske šape i napravi protivtežu Dodiku, njegova pobeda na izborima možda bude dobra i za region. Doduše, Vučić i Dodik se lako ujedine kad treba negirati odgovornost Srbije za genocid i falsifikovati prošlost. Sreća je da postoji konstantni pritisak Evropske unije na Srbiju, pa Vučić ne može da vuče poteze rukovodeći se samo svojim intimnim uverenjima, već mora i da popusti zahtevima razuma. Tu je od malog značaja na kojoj je funkciji, i kad postane predsednik sva moć će biti u njegovim rukama, a predsednik vlade će biti neka naprednjačka verzija Tadićevog premijera Mirka Cvetkovića. Ako ništa drugo, Srbija bar nije podržala Dodika oko referenduma u Republici Srpskoj. Poučeni užasnim iskustvima nedavne prošlosti, ionako smo smanjili očekivanja na minimum i sveli ih na onu pesmu Đorđa Balaševića – “Samo da rata ne bude”. U tom smislu, ne bi bilo loše da predsednički kandidat naloži da se izbriše ona tačka dva na sajtu RS-ogranka njegove stranke. Da ne bismo morali dodatno da smanjujemo očekivanja.
(tacno.net)