Radovan Karadžić, ekskluzivni saradnik ‘Večernjih novosti’
Piše: Tomislav Marković
Pod uredničkom palicom Milorada Vučelića Večernje novosti su prosto procvetale. Ne samo da se ovaj list pokazao kao najverniji čuvar tzv. srpskog identiteta (ovog najnovijeg što su ga stvorili Milošević, Mladić i grupa naci intelektualaca), već uporno istrajava na očuvanju svih tekovina pravedne srpske borbe za etnički čiste teritorije, Veliku Srbiju i moralnu propast. U tom pregnuću Vučelić je uspeo da angažuje i neke ekskluzivne saradnike, e da bi odbrana neodbranjivog bila što uspešnija. A ne odražava se loše ni na tiraž.
Među ekskluzivcima posebno mesto zauzima Radovan Karadžić koji se oglašava s vremena na vreme, nije baš redovan kao kolumnisti, iz razumljivih razloga – jer stvara u neugodnim kazamatskim uslovima, javljajući se sa doživotne robije. Vučelić svaki uradak koji stigne od masovnog ubice označava kao ekskluzivu, u čemu ima istine – ko drugi može da se pohvali objavljivanjem analiza, sećanja, razmišljanja i književnih radova autora koji je lično odgovoran za stotinak hiljada mrtvih.
Sve što potekne iz Radovanove književne radionice Večernje novosti odmah objave, nekad je to pesma, nekad pismo pisca iz zatvorske ćelije, nekad razmatranja na aktuelne društveno-političke teme, nekad oda Republici Srpskoj i sopstvenim zaslugama za njeno stvaranje ili neki odlomak iz rukopisa u nastajanju. Moguće da je patrijarh Porfirije mislio i na ovaj deo uredničke aktivnosti Milorada Vučelića kad mu je onomad dodeljivao Orden svetog Save i hvalio aktuelnu uređivačku politiku lista koji je Vučeliću na upravu poverio Aleksandar Vučić.
Zarobljeni zloduh
Kao “oficir za vezu” u izdavačkim poslovima Karadžiću služi ćerka Sonja koja povremeno očev tekst proprati nekim prigodnim komentarom. Tako nas, na primer, ćerka oca nacije obaveštava da “Radovan uvek nešto piše. Iako su mu prethodne godine pojeli sudovi i tužilaštva, svejedno je mnogo zapisivao”. Potom sledi lament nad zlehudom sudbinom nesrećnog Radovana koji čami po evropskim apsanama iz poštenom rodoljubu nepoznatih razloga, ali i obrazloženje zašto je važna misija Večernjih novosti koje njegove radove objavljuju.
“Bacili su ga na kraj našeg sveta, iskorenili ga iz naše kulture. To je neljudski i predstavlja dodatnu kaznu koja nije propisana. (…) Zato je prilika da svako njegovo delo ugleda svetlost dana, zapravo pobeda nad nepravdom i neljudskim zarobljavanjem duha i kulturnih potreba garantovanih svakom čoveku”, tolkuje Sonja Karadžić. Ko šta radi, novi svetski poredak sprovodi torturu nad srpskim ratnim zločincima, nanoseći im nemerljivu nepravdu. Ne samo da su Karadžića osudili na tešku robiju, već su ga i iskorenili iz srpske kulture, u čemu im pomažu domaći izdajnici među kulturnjacima koji su namah zaboravili na njegove zasluge za narod i genocid, pa su mu zatvorili vrata uglednih književnih časopisa i viđenijih izdavačkih kuća.
To je zločin prema ovom gorostasu pisane reči, klanja, snajperisanja i granatiranja, prema majstoru stiha od 120 mm, na kojem zle sile ovog sveta vežbaju “neljudsko zarobljavanje duha”, a nema veće nepravde koja može biti naneta jednom autentičnom slobodaru. Ako se setimo da se esej Marine Cvetajeve o velikom piscu Andreju Belom zove “Zarobljeni duh”, a da Sonja Karadžić koristi istu sintagmu za ratnog zločinca, što se najnormalnije objavljuje u dnevnoj štampi – postaje jasno da je ovde na vlasti sistem za ruganje duhu, pameti, kulturi i minimumu ljudskosti. A Večernje novosti su preko tri decenije jedan od stubova tog sistema za samouništenje.
Duhovno pribježište za ratne zločince
Kakve to novosti iz Radovanove stvaralačke radionice stižu napaćenom publikumu koji ne može da prežali propast projekta Velike Srbije? Ima tu svega, na primer pesma Pribežišta posvećena supruzi Ljiljani u kojoj Karadžić traži utočište od demonskih sila koje su zgrabile vasceli svet u svoje ruke, a posebice su se navrzle na samog pesnika. Zli vragovi “ušli su u sva pribežišta”, “pokvarili su sve što hoda”, “nečastivi se svemu ruga”, čovečanstvo je pod opsadom: “Skrovišta nigde, ni za leka”. U poenti pesme poeta ipak pronalazi svetlo na kraju tunela, uprkos tome što đavo neštedimice goni čoveka: “Goni Boga u mojoj veni / I goniće ga nemilice. / Jalov je lovac, dok je meni / Tebe, i svete Ćirilice”.
Pored supruge i ćiriličnog pisma, moglo bi se reći da je Karadžić našao duhovno i autorsko utočište u Večernjim novostima, čak i u latiničnoj verziji Vučelinog portala. Vratio se izgnani pesnik u srpsku kulturu stihovima podjednako banalnim i lažnim kao što su bili i oni koje je pisao pre rata, pre nego što je u sebi otkrio gospodara života i smrti (na primer: “Siđimo u gradove da bijemo gadove”), pa bi se moglo reći da književnost nije primetila njegovo odsustvo, baš kao što u davna jugoslovenska vremena nije primećivala ni njegovo prisustvo. Generalno, Karadžiću je razaranje išlo mnogo bolje od stvaranja, ipak je to neuporedivo lakša disciplina, po čemu je i poznat diljem sveta.
Stihovi su mu katastrofalno loši, ali mu je zato proza još grđa. Ranije se uglavnom oglašavao putem intervjua, a sada je prešao na autorske tekstove, što nimalo nije popravilo utisak. Karadžićeve analize svode se na prebacivanje krivice za rat na druge, opravdavanje sopstvenih zlodela, zaklanjanje iza srpskog naroda kao štita, izigravanje nevine žrtve, bacanje drvlja i kamenja po zlom Zapadu koji nema razumevanja za potrebu našeg pisca da malo istrebljuje nesrbe i zatire tragove njihove kulture, te na najopštija od svih opštih mesta iz dosadnog, ali krvoločnog nacionalističkog repertoara.
Tvorac kulture smrti
Tako Karadžić piše da je zločin “tvrdnja da je postojao neki zločinački poduhvat kod onih koji su sve učinili da ne bude rata, to jest kod Srba”, a potrebu za ratom i zločinom pripisuje velikim silama. Pa da, opšte je poznato da su Francuzi osnivali konc-logore po BiH, da su Amerikanci etnički čistili Podrinje, da su Rusi počinili genocid u Srebrenici, da su Britanci držali Sarajevo pod opsadom četiri godine. Dovoljno je pogledati listu osuđenih ratnih zločinaca: Ratko Mladić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, Radislav Krstić, Ljubiša Beara, Duško Tadić, Milan Lukić… Nigde nijednog Srbina ili Srpkinje, sve sam Francuz, Englez, Norvežanka i Švajcarac!
Udario Karadžić u lamentiranje nad zlehudom sudbom vaskolikog srpstva, pa ne ume da stane. Piše kako “snažan srpski identitet ukorenjen u mitskim dubinama” uznemirava Zapad, pa nas zato demonizuju, a ne – daleko bilo – zato što su Milošević, Karadžić, Mladić i njihove ubilačke horde organizovali i počinili najstrašnije zločine u Evropi u poslednjih 80 godina. Nisu problem mitske, već neke druge dubine – one iz primarnih, sekundarnih i tercijarnih masovnih grobnica. Bulazni ubica iz zatvora o specifičnoj srpskoj kulturi, pravoslavlju i slobodarskim tradicijama, kao da nije svojim zlodelima pogazio sve slobodarske tradicije koje su ikada postojale, kao da nije razarao kulturne spomenike i uništavao sve što mu dođe na puškomet.
Poziva se Karadžić na Vaska Popu, Stanislava Vinavera, Ivu Andrića, Borislava Pekića, Danila Kiša, a ne pominje koja je njegova jedina veza sa ovim i mnogim drugim piscima. Prolazi vreme, stari se, pa čovek lako zaboravi da je 25. avgusta 1992. godine granatirao i spalio sarajevsku Vijećnicu, pretvarajući knjige Pope, Vinavera, Andrića, Pekića i Kiša u pepeo koji se razleteo po opsednutom gradu. Uzaludni su svi pokušaji Vučelićevih Večernjih novosti da vrate Karadžića u srpsku kulturu, jer se on dobrovoljno ispisao iz kulture uništavajući najveća kulturna dobra, a ispisao se i iz čovečanstva čineći zločine protiv čovečnosti. Bespovratno. Karadžić će ostati upamćen kao jedan od najvećih zlikovaca u istoriji srpskog naroda, kao ubica golorukih civila, rušitelj džamija i spaljivač knjiga, kao jedan od najagilnijih tvoraca kulture smrti. Zauvek. Ili bar dok je sveta i veka.
Lakan, Švejk, Kafka i fundament
Ima u tim Karadžićevim pisanijama zaista neverovatnih bulažnjenja i budalaština. Na primer, piše on kako zli Zapad napada srpski narod, pa veli da je prvi korak u rušenju Srba “označavanje, stigmatizacija i izlaganje napadima od svih i svakoga, što se već dešavalo pred Prvi svetski rat, kao i cele tri poslednje decenije 20. veka”. A potom sledi jedna od bizarnijih rečenica: “Žak Lakan, francuski naučnik, to je opisao kao kompleks ‘označitelj’ i ‘označeni’”.
Svašta se pisalo o Žaku Lakanu, ali ovo je stvarno čudnovato lupetanje i verovatno nešto najgluplje napisano povodom francuskog psihoanalitičara ikad. Nije ni čudo što Karadžić ama baš ništa ne zna kad je učio od Dobrice Ćosića. Podseća ovo pomalo na onaj dijalog Ćosića i Karadžića iz juna 1991. godine u kojem bulazne o bezvrednosti Srednje Evrope (“Ništa, nema tu šokova. To nema fundamenta uopšte”, veli Radovan), a Ćosić to dokazuje činjenicom da su im dva “najizrazitija pisca” – “Švejk i Kafka”. Kakve nam mrčitelje hartije poturaju za najveće pisce, dobro je da književnost uopšte postoji.
Zahvaljujući Vučelićevom uredničkom radu čitaoci su dobili priliku da se upoznaju sa Karadžićevim izmislicama & besmislicama, ali zato u svom omiljenom listu ne mogu da pročitaju ništa o onome što je njihov idol zaista radio tokom rata u BiH. Za verodostojne činjenice o genocidu u Srebrenici, pokoljima i deportacijama civila po Podrinju, višegodišnjem ubijanju Sarajeva, prijedorskim poljima smrti, zločinima na Višegradskom mostu i spaljivanju živih ljudi na Bikavcu, streljanju na Korićanskim stijenama, masovnim silovanjima u hotelu “Vilina vlas”, pretvaranje Bosne u pakao na zemlji – u Večernjim novostima jednostavno nema mesta.
Nastavak zločinačkog projekta
Znaju dobro i urednici i njihov ekskluzivni autor šta se događalo tih godina, i to iz prve ruke, Vučelić je u to vreme bio šef Miloševićeve televizijske propagande, medijski učesnik istog poduhvata u kojem je Karadžić imao aktivnu funkciju na terenu. Upravo su uporno prećutkivani zločini glavni razlog glorifikacije Radovana Karadžića i brige za njegov povratak u srpsku kulturu. Da je Karadžić neki obični ubica iz afekta, niko ga ne bi ni pogledao. Pošto je bio jedan od glavnih izvođača velikosrpskog projekta, red je da mu se kolege oduže, kad su već na vlasti.
Karadžićeve uratke Večernje novosti objavljuju upravo zbog njegovih genocidnih “zasluga za srpstvo”. Nekada su huškali i pripremali mentalni teren za predstojeći rat, potom malo krivotvorili šta se u ratu događa, a danas nastavljaju sa falsifikatima, te veličaju ratne zločince i daju im medijski prostor. Sve u sklopu istog projekta koji se nekad zvao Velika Srbija, a danas ima nešto skromniji naziv “Srpski svet”, ali je suština ostala nepromenjena.
Lepo je krenulo Miloradu Vučeliću sa ekskluzivcima, zaista ima kapitalca među saradnicima, pa bi valjalo i nastaviti u istom uredničkom smeru. Nije lako naći autore sličnog ubilačkog formata, ali vredi pokušati. Neka se pripreme Anders Brejvik i Brenton Tarant, nastavljači Karadžićevog dela. Da malo pojačaju kolumnistički odred Večernjih novosti.
(autonomija.info)