Dolazak Lavrova u BiH, zapravo u Banju Luku, govori o tome da Rusija na Zapadnom Balkanu dugoročno računa na srpske nacionaliste i autokrate.
Piše: Boris Varga
U septembru Lavrov u Sarajevu i Banjoj Luci. U novembru Putin četvrti put posećuje Beograd.
Pre samo dve godine mediji su naveliko pisali o sveprisutnoj ruskoj “mekoj moći” na Balkanu. Sa još većom strepnjom, danas se govori o ruskoj “tvrdoj ruci” u BiH i Srbiji, imajući u vidu politiku Milorada Dodika i Aleksandra Vučića.
Kakav je razvoj scenarija na Zapadnom Balkanu: da li su paranoične floskule prozapadnih liberala o “ruskim gubernijama” na Balkanu opravdane i kakve su posledice intenzivnog pumpanja proruske agende u Srbiji i Republici Srpskoj – pitanja su koja interesuju ne samo analitičare iz te oblasti.
Skrivena agenda
Ruska istoričarka Jelena Guskova kaže da Dodik i Republika Srpska postaju “oslonac Rusije i srpstva na Balkanu”, te da ne treba dozvoliti Zapadu da ga spreči da pobedi na jesenjim izborima u BiH.
Od te teze teško je razdvojiti posetu ruskog šefa diplomatije BiH.
Nije banalno postaviti i pitanje postoji li skrivena agenda političkog delovanja između Banja Luke, Beograda i Moskve, a koja prevazilazi njihov javno definisani zajednički interes vojne neutralnosti i zaustavljanja proširenja NATO alijanse na postkomunističke države?
Odgovor sasvim može biti potvrdan, s obzirom da Srbija i BiH u idućoj deceniji teško da će uspeti da se integrišu u EU. Problem je što su Brexit i ukrajinska kriza promenili paradigmu vojno-političkih odnosa zapadnih država, te će članstvo u NATO-u postati nezaobilazna ulaznica i u Uniju.
A tu se, ne samo po pitanju Kosova, srpski i zapadnoevropski interesi dijametralno razilaze.
Stručnjak za međunarodne odnose Vsevolod Samohvalov smatra da bi Moskva kao alternativnu opciju mogla ponuditi Balkanu dublje trgovinske aranžmane sa Rusijom, a kao potencijalnu opciju – integraciju s Evroazijskim ekonomskim savezom koji ona i predvodi. A to je upravo ono o čemu se u Srbiji sanjalo devedesetih.
Tu, odmah iza leđa
Samo se treba prisetiti krajem devedesetih godina, kada su stranke Aleksandra Vučića i Ivice Dačića sa najvišeg nivoa vlasti pokrenule incijativu prisajedinjenja SR Jugoslavije Rusiji.
I tada, kao i sada, partneri u vladi – Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka – uoči i za vreme NATO bombardovanja 1998/99. bili su aktivni u pokretanju inicijative za prisajedinjenje Srbije, odnosno SR Jugoslavije, kvazidržavnoj tvorevini Savezu Rusije i Belorusije. U jeku bombardovanja, u aprilu 1999, oba veća Savezne skupštine SR Jugoslavije jednoglasno su usvojila odluku o pristupanju Savezu Rusije i Belorusije.
Međutim, Rusija je po tom pitanju bila veoma suzdržana. Ruski predsednik Boris Jeljcin rekao je da je još “rano za praktičnu realizaciju” ulaska Srbije u taj u Savez, dok je prvi potpredsednik ruske Dume Vladimir Rižkov, inače iz redova prethodnice stranke Jedinstvene Rusije, jasno Beogradu tada dao do znanja – “vi ste u ratu, a državni savezi se u takvim uslovima ne sklapaju”.
Pitanje pridruživanja Savezu Rusije i Belorusije ponovo je, 2007. godine, pokrenuo Tomislav Nikolić, svega godinu dana pre nego što je stvorena Srpska napredna stranka, kada je kao zamenik lidera srpskih radikala Vojislava Šešelja, izrazio nadu da će “Srbija učvrstiti veze sa tim Savezom i eventualno mu se pridružiti”.
Danas, Rusija predvođena Putinom u svim je vidovima “hibridnog rata” sa Zapadom i vrlo bi rado želela da ponovo čuje takve ponude od Srbije i od istih političkih aktera. Ako ništa drugo, barem diplomatski status za Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu koji bi se u određenim okolnostima nesumnjivo pretvorio u neku vrstu vojne baze, odmah iza leđa prve linije NATO alijanse sa Rusijom.
Geopolitičke eksklave
Pitanje je takođe može li “gubernija” da proživi na razdaljini više od hiljadu kilometara?
Dugoročno – teško.
Najbolji primer debakla takve geopolitičke eksklave za vreme Hladnog rata bila je Albanija, koja se do kraja pedesetih oslanjala na SSSR, a nakon kinesko-sovjetskog raskola – na daleku Kinu.
Posledice po savremenu Srbiju ne bi bile toliko katastrofalne kao što su bile po Albaniju, ali bi u duhu vremena bile veoma ozbiljne: potpuno osiromašeno, tajkunizovano i kriminalizovano društvo, kolaps države i despotska autokratija.
Kao kontrast, Gruzija je danas na neki način geopolitička eksklava Zapada, zabodena duboko u postsovjetskom prostoru koji Rusija smatra svojom zonom interesa na Kavkazu. Opstanak Sporazuma o asocijaciji Gruzije sa EU nije ništa manja avantura od hipotetičke integracije Srbije u Evroazijski ekonomski savez i Organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), ruski pandan NATO-u, gde je parlamentarna delegacija Srbije za sada u svojstvu posmatrača.
Propast projekta demokratske i proevropske Gruzije, orijentisane na integraciju u NATO – strateški je cilj Rusije.
Zato Dodik okuplja ruske separatiste iz Abhazije i Južne Osetije i potpisuje sa njima kvazimeđunarodne sporazume o saradnji. Na putu za Banja Luku posećuju se pobratimi iz Donjecka… Provokacija najvišeg ranga.
Treća stolica
Nesumnjivo je pozicija srpskih nacionalista u Republici Srpskoj i Srbiji danas daleko povoljnija od njihovih učitelja iz devedesetih godina.
Pojedini analitičari, kao što je britanski istoričar Marko Attila Hoare, čak tvrde da bi se Srbija ukoliko uđe u EU mogla osećati manje ograničenom da završi podelu Bosne i Hercegovine.
I dok se “sedi na dve stolice” i balansira između nedostižne EU i daleke Rusije, planovi o ujedinjenju svih Srba u jednoj državi nikad nisu prestali da budu aktuelni.
Igrati na kartu nacionalizma, koji je u ovom delu Evrope istorijska konstanta, dobitna je kombinacija.
Zato Rusija dugoročno računa na srpske nacionaliste i autokrate; oni su najbolje kukavičje jaje za sve planove Zapada na Balkanu.
(Izvor: Al Jazeera)