Piše: Bojan Tončić
Vučić odlazi na dženazu nevinih žrtava iz države koja, kao i on sam, odbija da ponovi presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu, po kojoj je kriva za to što nije učinila sve da spreči genocid. Prva i jedina u Evropi. Iz države koja je bila logistička baza etničkog čišćenja, masovnih umorstava i zločina protiv čovečnosti, sa čijeg su spiska državljana, nekada i platnog spiska, osobe kojima je izrečeno više od 600 godina robije za genocid ili pomaganje u njemu.
rekoh sebi
moj bože koliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve
koliko pokradenih misli iza koji ne stoji ništa osim
mržnje
sujete
vlasti
i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge
i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare
Azra „Kad fazani lete“
Aleksandar Vučić odlazi u Srebrenicu i, uprkos svemu, beleži pozitivno brojanje i presuđuje svojim oponentima, odlučujući se za čin koji ga odvaja od velikog broja srpskih nacionalista sa obe strane Drine; ostaće komentari koji će, bude li do kraja ove avanture mudar da oćuti na mestu teškog poraza civilizacije, već za koji dan biti isprazno laprdanje gubitnika. I neoboriva činjenica da je bio na mezarju u Potočarima – odande se, neka zvuči i naivno i neutemeljeno, niko nije vratio isti. Bez obzira na stepen vlastite krivice ili nevinosti.
Neće svi biti zadovoljni, neće niko potpuno, pravično i pravedno bilo bi da su učesnici i saučesnici u srebreničkom genocidu primereno kažnjeni i da su njihovi motivi, dve decenije kasnije delegitimisani i potpuno društveno neprihvatljivi. Ovako, Vučić odlazi na dženazu nevinih žrtava iz države koja, kao i on sam, odbija da makar konstatuje presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu, po kojoj je kriva za to što nije učinila sve da spreči genocid. Prva i jedina u Evropi. Iz države koja je bila logistička baza etničkog čišćenja, masovnih umorstava i zločina protiv čovečnosti, sa čijeg su spiska državljana, nekada i platnog spiska, osobe kojima je izrečeno više od 600 godina robije za genocid ili pomaganje u njemu.
I iz društva u kojem nije sramota skandirati “Nož, žica, Srebrenica”, u kojem se prećutkivanje ratnih zločina pretvorilo u apsolutno negiranje počinjenog genocida. Ili se, u manijakalnoj kolektivnoj paranoidnoj konfuziji, ubijanje više od osam hiljada Bošnjaka tokom jula 1995. pripisuje velikim silama. A činjenica da su države Zapada ostavile zaštićenu zonu UN na nemilost Srbima pod zapovedništvom Ratka Mladića, tretira kao krucijalni dokaz srpske nevinosti.
Za dobar komad novog teškog tereta koji će nositi do Potočara i nazad, kriv je srbijanski premijer. Zbog isprazne deseteračke epike, naizgled novih varijanti starog nacionalizma, sa teškim rečima što bude kartografske snove davno prežaljenih mozgova, zbog prečestog odvezivanja i puštanja Aleksandra Vulina u komšiluk, druženja sa besprizornikom kakav je Milorad Dodik, najbogatiji tajkun od Laktaša do Kremlja, u zajedničkoj, svenacionalnoj tugovanki koja meša uzroke i posledice.
Predaleko je otišla retorika u kojoj je faktografija proglašena za kolektivno optuživanje naroda za genocid, što su videli jedino oni koji s razlogom osećaju da nisu nevini. Pa došlo do Rusa, još gore, do Tomislava Nikolića, da zamoli Ruse i KGB, da učine. Pa da Rusi i KGB efektno poentiraju, nateraju slovenske suze na koprene balkanske braće, a Nikolić dobije na unutarstranačkom rejtingu. Nikakve koristi od činjenice da je premijer radio i protiv sebe. Udarnički.
Za proglašenje presude Međunarodnog suda pravde u Hagu dokazom nevinosti Srbije i Srba, pristojni je svet imao rečiti odgovor, isterujući nacionaliste i licemere na čistac, organizujući, umesto države, regionalne naučne skupove, izdajući naslove relevantnih autora, prateći tragične sudske epiloge još tragičnijih optužnica u svirepom iživljavanju nad bolom žrtava. Braneći pred sudovima slabije i nezaštićene, osuđujući zločince, hrabro i dostojanstveno na ulicama i trgovima zahtevajući podizanje spomenika žrtvama genocida, naspram ratobornih gomila desničara poručujući da se ne može anticivilizacijski divljati u ime svih građanki i građana ove države.
Da, reč je o nevladinim organizacijama koje su dizale glas protesta, povezivale žrtve iz nekad zaraćenih država, spajale mlade ljude koji ne pamte vreme stradanja, umetnike iza čijeg su zajedničkog rada ostala vredna ostvarenja. U tom su prepoznatljivom protivljenju pojavnim oblicima autoritarne vladavine, negiranju zločina, suprotstavljanju ratobornom nacionalizmu, duže od dve decenije istrajali Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo, Jukom, Helsinški odbor za ljudska prava; kasnije su došle dragocena energija i ideje Inicijative mladih za ljudska prava i Hartefakta, kao i organizacija koje su se fokusirale na borbu za prava seksualnih manjina.
Ove godine su neke od ovih uglednih organizacija prihvatile učešće u performansu “Sedam hiljada“, akciji koju je osmislio novinar Dušan Mašić. Ostalo je nejasno šta je u ovoj neinventivnoj zamisli privuklo grupe koje godinama, ne čekajući okruglu godišnjicu, obeležavaju genocid u istočnoj Bosni. Učešće je najavilo i više hiljada pojedinaca, činjenica za uvažavanje. Niko nema prava na monopol u realizaciji ideja, koliko god one prizemne (ne zbog ležanja) bile, ispostavlja se da je takav vid izražavanja nečega blizak velikom broju ljudi. Ima tu možda i izvesne draškovićevske harizme inicijatora, tek, sa takvom podrškom može i ustanak da se digne, a ne samo da se protestno leži ispred Parlamenta. Zašto na dvadesetogodišnjicu, neumesno je pitanje, svako ima pravo da, bez obzira na broj godina starosti, sazna nešto novo o srebreničkom genocidu, nešto što pokreće na akciju, izaziva istinsku empatiju. Sedam hiljada, a ne sve žrtve, njih 8372 – svima je jasno (“Sedam je nekome srećan broj, da svi mi budemo srećniji“, osmišljavač Dušan Mašić, nije šala, nema joj ovde mesta, zato je net netragom nestao prvi deo rečenice).
Neke su organizacije pogrešile, neke od potpisnica podrške uvek greše.
Ostalo je bez odgovora pitanje iz NVO abecede, kakva je korist od te akcije. Preciznije, kakav je učinak. I zašto je bilo dvostruko više policije i novinara nego učesnica i učesnika akcije Žena u crnom i Art klinike “Kamen spoticanja”, u Srebreničkoj ulici na Kosančićevom vencu. A tek tridesetak ljudi došlo u CZKD na otvaranje izložbe Ahmeda Bajrića Blicka Srebrenički put pakla, u organizaciji Helsinškog odbora. Možda je mogao da se pojavi i inicijator performansa “Sedam hiljada”. Nije atraktivno, fakat.
Breaking news, policija je zabranila sve skupove ispred Skupštine, a Mašić legalistički poručio: “To nije politički skup pa da se neko tuče sa policijom. Verovatno ćemo ovo morati da prihvatimo, a imamo vremena da konkretno odlučimo šta ćemo uraditi sutra ili u narednim danima“. Vredi sačekati.
“Nijedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici, pa ni ja“, rekao je Tomislav Nikolić za Corriere della Sera, septembra 2012. U TV emisiji Intervju 20, aprila 2013. Nikolić je, na pitanje o genocidu u Srebrenici, najpre rekao kako to krivično delo mora da se “dokaže”, ali i dodao da on “kleči i traži pomilovanje za Srbiju zbog tog zločina”. Na opasku da sve ukazuje na to da je u Srebrenici počinjen genocid, Nikolić je odgovorio da i “sve ono što se dešavalo u ratovima u bivšoj Jugoslaviji ima karakteristike genocida”. Bivši predsednik Srbije Boris Tadić je, oktobra 2012., u emisiji HTV Nedjeljom u dva, ljigavo šmirao umišljenog državnika: „Što se priznanja da je u Srebrenici počinjen genocid, o tome ne mogu govoriti, jer BiH pokreće novi proces, pa ću pričekati da se završi čitava pravna procedura. Dok se ne završi taj proces, ne treba pitati političare u Srbiji o tome je li bilo genocida.“ Bilo je mnogo strašno i još je.
Vučić, dakle, odlazi u Potočare. Da li kao Srbin koji priznaje genocid. Važan je taj odlazak za građane Srbije, za novi komadić normalnosti u regionu. Teško je takav čin devalvirati, još teže okrenuti u ono što bi bila suprotnost. Nije nemoguće.
(e-novine.com)