Piše : Jusuf Trbić
Prošle su godine od onih džehenemskih dana, kad se nebo otvorilo i zasuo nas pepeo straha, krvi i očaja. Ali, žrtve pamte. Zabilježio sam do sada stotine slučajeva stradanja semberskih Bošnjaka, ali uvijek se pojave novi, oni do kojih nisam uspio doći. Zato pozivam sve koji znaju istinu o sopstvenom ili tuđem stradanju, da se jave, da njihove priče ne ostanu nezabilježene, da se ne zaboravi ono što se zaboraviti ne može i ne smije. Javite se na E-mail adresu : preporodbn@yahoo.de ili mirzajun@gmail.com , ispričajte svoj slučaj makar u osnovnim crtama, a mi ćemo ga objaviti na našoj web stranici i u nekoj od knjiga koje ćemo raditi. Da se zna.
………………………
Ramiz Muhić je godinama živio u Bijeljini, u Gvozdevićima, mirno i spokojno, kao i toliki drugi. Radio je u „Kurjaku“, u pogonu pripreme, i trošio svoje godine poput tolikih drugih. Sve dok nije počeo pakao.
Prvih dana se povlačio u kuću, sakrivao noću, osluškivao bat čizama po komšiluku. Ali, i tome je došao kraj.
– Bio je 21. juni te 1992. godine. Nisam više mogao da se krijem, živci mi rade stotinu na sat. Tad sam na poziv prijatelja otišao da im pomognem da okopaju kukuruz, na njivi blizu groblja u Pučilama. Računam – neće niko dirati kopače. Bio sam ja i trojica Mustafića, braća Omer i Muhamed, i njihov rođak Esad Mustafić, brat hodže Hasana. Došle žene da donesu ručak, jedna je bila u dimijama. I taman mi sjeli da jedemo, kad pred nas bahnu čovjek u uniformi. Zvao se Dragan, došo odnekud iz Srbije, tu se smjestio, znali smo ga iz viđenja. Postroji nas, pa otjera žene kućama, a nas povede kroz groblje. „Sad ću vas pobiti“, kaže. Mi pretrnuli. Može da uradi šta hoće, život Bošnjaka nije tad vrijedio ni kutiju šibica. Hoće-neće, predomišlja se, pa nas onda dovede do auta i sve nas potrpa unutra. Pa pravo u Kasarnu. Ja malo odahnuo, mislim : valjda će nas tamo ispitati i pustiti, vojska je ipak vojska, ima nekog reda. Al vraga. Postojio nas nekakav oficir, pita nas ko smo i šta ćemo tu, mi sve ispričamo, on samo vrti glavom. Pa ode, ni briga njega nije. A Dragan nas odvede u Klaonicu. I tu je počelo mučenje. Zatvorili nas, a onda oko 1 sat po ponoći upade on s palicom, ubi. Ne gleda kud udara. Onda uđe jedan s čarapom na glavi. „Čučnite!“ Morali smo pjevati „Ko to kaže, ko to laže…“Esad nije htio.
Onaj mu priđe, pa kundakom u glavu, a onda čizmama. A Esad operiso trbuh dan prije toga. Ja kažem onome da ga ne udara, tako i tako, a on se onda okrene meni. “Stani uza zid”, veli. Ja stanem, on udara po prstima, po glavi, po tijelu, ne prestaje. Padnem, oni me poliju vodom, pa opet. Kad sam došo sebi, odvedu me kod nekakvog njihovog oficira, kraj njega dvije bezbol palice. Ispituje, pa nazad. Usred noći izvedu najprije Omera, tuku ga usput. Omer se nije vratio, a kasnije sam saznao da su njegovi dale pare za njega, pa ga izvukli. Nas tuku, posebno mene, do iznemoglosti. I tako više puta. Ujutro sam bio više mrtav nego živ.
Sutradan nas izvedu napolje, postroje, cijeli dan smo morali stajati na suncu, bez vode. Odvedu nakon toga i Muhameda, ostali ja i Esad. Tuku, ne prestaju. Nakon svega su i naši uspjeli skupiti, pozajmiti pare, pa nas Dragan natovari i odveze mojoj kući. Ja ne znam za sebe. Čim sam izišo iz auta, onesvijestim se. Dragan još dolazi, prijeti, traži, Bože sačuvaj. Dva mjeseca su me liječili. Pa sam uspio s Mićom šoferom izaći do Beča. Ostavio sam sve što sam imao, sve su uzeli. Nakon svega, ja sam invalid, sluh mi je poremećen, nervno sam obolio, 70 posto sam invalid, imam i konstatovana tjelesna oštećenja. Tako su, eto, oni nas oslobađali, tako su “branili svoja ognjišta”, on iz Srbije došo u moju kuću da sebe brani od mene, on ima svu silu, ja ništa. I kad je sve prošlo, izgleda niko ni za šta nije kriv. Valjda sam samo ja kriv, što sam živ. I što ne mogu zaboraviti.