Jedan moj prijatelj, Sarajlija, koji je 1.475 dana ranog detinjstva proveo i igrom slučaja sačuvao glavu u gradu koji su bosanski Srbi, uz pomoć i pod ingerencijom zvaničnog Beograda, odnosno režima Slobodana Miloševića, granatirali i napadali, poput zveri, pune četiri godine, reagovao je na tvit srpskog reditelja Srđana Dragojevića (Lepa sela lepo gore), koji je uoči godišnjice najduže i najnehumanije opsade jednog grada u novijoj istoriji napisao: “Usred pandemije neki stavljaju ’jubileje’ i godišnjice užasnih događaja iz ratova u bivšoj SFRJ – pa onda krene četnikovanje, ustašovanje, balijanderovanje, psovke, uvrede, verbalna klanja i silovanja. Razmišljam da odmah blokiram i one koji ovo stavljaju i one koji na to s..u.”

Moj prijatelj je ovom, danas istaknutom opozicionaru režima iz devedesetih ironično odgovorio, aludirajući na činjenicu da je reditelj, kojem je usred rata režim Slobodana Miloševića finansirao gore pomenuti film, ovim rečima: “Ma, kreteni, moj Srki. Sjećaju se godišnjice opsade u kojoj je ubijeno preko 11.000 ljudi. Usred pandemije, zamisli! Užas. Isti su kao oni koji danas brane one koji su ljude ubijali i kuće im palili. J…e, samo je još trebalo da dođe neki bijednik i da na tim zgarištima snima film. Uz pomoć, lupam, JNA.”

Kukavice s brda pucaju na djecu

Odnos srpskih vlasti prema toj tragediji i jednoj od najvećih nacionalnih sramota, osim genocida i etničkih čišćenja u ratu u Bosni i Hercegovini, gotovo je isti kao i odnos najrelevantnije opozicije. Niko od njih se nije setio da, zamislite, usred pandemije pomene to da je Srbija – ne krijte se više iza floskule “bosanski Srbi” – tokom četiri godine granatirala sa brda okolo Sarajeva sve što se pomeralo u kotlini. Od dece preko starih i odraslih građana glavnog grada Bosne i Hercegovine. Razumljivo je to donekle s obzirom na činjenicu da su danas u Srbiji na vlasti upravo naslednici ratnih zločinaca i kasapina – Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića – Aleksandar Vučić i Ivica Dačić. Problem je što je tzv. ljuta opozicija, prepoznata u Savezu za Srbiju, direktno neumešana i bez krvavih ruku tokom rata, ali amoralna, bezosećajna i, sa stanovišta zločina, apsolutno relativizatorska.

Tu su zato, kao i svih prethodnih godina, recimo, Žene u crnom, koje su uoči godišnjice početka opsade Sarajeva objavile: “Dvadeset osam godina od početka opsade Sarajeva i rata u Bosni i Hercegovini 6. april 1992 – 6. april 2020: Posle priznanja Bosne i Hercegovine kao nezavisne države, 6. aprila 1992. godine, usledila je opsada Sarajeva od strane srpskih oružanih formacija. I pored toga što su Ujedinjene nacije proglasile grad Sarajevo zaštićenom zonom, započela je opsada grada, koja je trajala 1.475 dana, tokom koje je ubijeno preko 11.000 odraslih osoba i preko 1.600 dece, a na grad je ispaljeno preko 480.000 projektila… Sarajevo je postalo simbol za divljačko uništavanje gradova u ratu… Zato mi, Žene u crnom: pamtimo stradanja ljudi u Sarajevu i ubijanje grada; izražavamo solidarnost, poštovanje i saosećanje sa žrtvama; tražimo odgovornost za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini, pre svega za zločine počinjene u naše ime, od strane srpskih oružanih formacija, kao i za sve ostale zločine. Pamtimo!”

Dodajmo ovome i dokaze do kojih su došli istraživači Fonda za humanitarno pravo, poput njihovog nekadašnjeg saradnika Nemanje Stjepanovića, koji je nedavno, na jednom od javnih časova o opsadi Sarajeva, izjavio: “Srbi su tokom borbi u Sarajevu (1992–1995), kao kukavice, najobičnije, ciljali decu dok trče od česme do česme ne bi li napunili šake i kofe sa vodom i izbegli smrt od žeđi i gubavosti po rupama skrivanja.” Takođe, dodajmo i istraživanje agencije Demostat o tome da više od 70 odsto građana Srbije nije čulo da su njene vlasti držale jedan grad pune četiri godine pod opsadom.

‘Koja bi budala gađala civile?’

Dakle, ogromna većina građana Srbije gotovo tri decenije nema pojma da su u njeno ime neki opaki i zli ljudi pune četiri godine ubijali civile sa brda, kao prave kukavice, gađajući decu na putu do škole, na biciklu, obične ljude koji idu da napune kofe sa vodom ili da pokupe ostatke nekakve hrane ne bi li odoleli smrti od gladi i žeđi… A baš iz Beograda, odnosno iz resursa Jugoslovenske narodne armije, koju je u potpunosti preuzelo srpsko rukovodstvo početkom rata devedesetih, finansiran je taj najdugotrajniji pokolj ljudi, grada, istorije, kulture, života na svetu. Nezabeležen slučaj.

Radovan Karadžić, jedan od najodgovornijih zlikovaca za zločine počinjene u Bosni, pobijene civile u Sarajevu nazvao je na suđenju u Hagu kolateralnom štetom. “Anegdota” sa suđenja u Hagu kaže i da je jedan od osuđenih komandanata operacijom terorisanja građana Sarajeva upitao: “Koja bi budala gađala civile?” Dokazi izvedeni tokom tog suđenja vrlo jasno ukazuju koja je to budala – Ratko Mladić.

On je, za razliku od Aleksandra Vučića, danas u pritvoru Haškog suda. Vučić, koji je sa džipom, na čijoj je haubi bila prikladna lobanja, obilazio granatiranje Sarajeva, danas je na vlasti u Srbiji, zajedno sa portparolom genocida i etničkih čišćenja Ivicom Dačićem. Oni udruženim snagama brane građane od korona virusa, smrti i bolesti. Tako su ih birali, jer demokratija ne poznaje medijsku i svaku drugu manipulaciju – direktno u mozak.

Izvor: Al Jazeera