SARAJEVO, 5. APRIL 1970.
Stigli smo na Baščaršiju. Odmah smo uletili kod “Haseta” na po desetku u pola i više luka. Čudno? Cura poručuje desetku u pola sa više luka !?
Danira melje. Izgleda da je svjesna da nam je ostalo još malo vremena, pa priča li priča… Draga mi je… Divio sam se njenom načinu razgovora .. Tih, povučen, i gotovo ne razgovjetan … a opet, tako oštar, istaknut i vrlo prijatan … Znate, razgovarala je osmjehom! Razgovarala je svojim plavim očima! Razgovarala je svojim neodoljivim šarmom! Jebo te, koliko sam je zavolio !?
Šetamo Čaršijom. Ima dosta raje. Sutra je praznik. Danira je nešto zaćutala. Vjerovatno je muči ista stvar ko i mene ; rastanak. Jebem ti, što mrzim rastanke ! Najgluplja stvar koju je život čovjeku dodijelio. Jeben je život. Sve ko nešto nam da i taman kad se obiknemo na to onda nam to uzme.
Obavezno se moramo rastati od toga. Ima tih rastanaka koliko hoćeš. Rastanak od života. Rastanak od rodnog kraja. Rastanak od prijatelja. Rastanak od majke, oca, brata, sestre, svojih najmilijih. Rastanak od voljene osobe… Danire npr.
Ma omamila me ta cura. Zaludila me. Neću više o njoj. Ja više o Daniri nego o festivalu. Evo, prestaću. Ustvari pokušaću da prestanem… ma ne pišem zaboga ljubavni roman nego priču o Džentlmenima!
Dosta Danire… kontam u sebi, a znam… znam da se lažem… da lažem sam sebe… Po prvi put se plašim rastanka… ko pizda sam … muška pizda, a možda i nisam. Pa priznati nešto što osjećam nije mana to je vrlina? Vrlina je. Naravno da je vrlina. Zašto ne biti otvoren, pošten i hrabar i reći sam sebi : jeste uplašio sam se tog rastanka… jer volim je ! Ona je za mene ono neobjašnjivo, nju poredim sa oblacima, sa maštom, nju poredim sa snovima, nebom, sa onim drugim svjetom, nju poredim sa rajskim vrtovima, i poredim je sa rječju ljubav…
Sa svim onim znog čega čovjek ima ne prospavane noći, bunilo i onu strpljivost čekanja na nju, na onaj trenutak kad će se susresti sa njenim očima, onaj trenutak kad će otići sve one sumnje da je ona izmišljena i da je ona moja stvarnost, moj najljepši poklon od života, Boga i vremena ! Volio bi da je ne volim… plašim se današnjeg rastanka. Ulazimo u slastičarnu Ramis koja je najstarija slastičarna u Bosni i Hercegovini.
Porodica Nezirović više od 100 godina šećeri Slatko ćoše koje je dobilo ime po slastičarnama koje se od davnina nalaze na tom mjestu. I upravo na tom mjestu napravljen je krajem 19. vijeka nagao arhitektonski rez u srcu starog Sarajeva, pa je na tom gradskom raskršću golim okom vidljiv susret dviju civilizacija, tradicija, kultura, navika življenja i stanovanja. Tu su se dolaskom Austro-Ugarske monarhije u Bosnu i u Sarajevo susreli i doslovno dotaknuli Istok i Zapad. Staro Sarajevo se protezalo i dalje, preko dvjestotinjak metara udaljenog Gazi Husrev-begovog hamama, pa sve do Magribije džamije na Marijin-Dvoru, dobra dva kilometra nizvodno. Tu, na Slatkom ćošetu, međutim, završava 16. vijek i zlatno doba Sarajeva – vrijeme u kojem je podignuto više od 100 džamija, preko 300 dućana, šest tekija, sedam hamama, više medresa, biblioteka, mostova, hanova, karavan-saraja…
Poručili smo po jednu tufahiju, po jednu Havanu i po jednu kafu. Sjedimo pripijeni jedno uz drugo ko sijamski blizanci. Srčemo kafu ko da se takmičimo ko može glasnije, onako da svi ćuju… smijemo se… Pričamo o običnim stvarima. U jednom momentu ona malo zastade u priči…. ćuti… ćuti ona-ćutim i ja ? To je ono ćutanje kad želiš nešto da kažeš, al iz samo tebi znanog razloga ćutiš :
– Danira, što ćutiš? Mučil te nešto? Prislonih moj kažiprst na vrh njenog nosa i rekoh : bibiiii … u nadi da ću je malo oraspoložiti, al u tom trenutku to nebi uspio ni mukait (mukait-još od starog Egipta kamen-kristal za opšte ozdravljenje) !?–
– Muči me. Muči me želja. Imam jednu želju Mirza… Glas joj je podrhrtavo!?
– Želju ?
– Jeste. Želju.
– Mogu li ti je ja ispuniti Danira?
– Niko drugi sem tebe.
– Da pogađam šta je ? Ona podiže glavu. Gledamo se u oči, držimo za ruke, osjetim da joj ruke-prsti drhte, nekako su hladne!? Nikad mi nije bila ljepša.
– Hajde. Baš me interesuje dal ćeš pogoditi.
– Hoćeš još jednu tufahiju, jel to ?
– Nije to… i ko malo razvuče usne u osmijeh, al nije to bio onaj njen osmijeh koji osvaja.
– Onda hoćeš još jednu Havanu il’ kafu, il’ sve zajedno?
– Ne, Mirza. Nije. Nije to-to. Oči joj se k'o malo zatvoriše, spusti pogled, zagrli me i stavi glavu na moje rame. Kako volim to kad me zagrli i stavi glavu na moje rame i gurne mi grudi. Volim taj nespretni pokret njenog tijela dok se stapa s mojim. Volim kad me pogleda pa se izgubim negdje u dubini plavetnila njenih očiju i tražim izlaz al’ nema ga.
Volim iskrenost, il’ bar ono što osjećam da je iskreno. Volim ono što sam pronašao u njoj, ležernost, opuštenost, kad dan nema početka ni kraja, ni noć mraka…, a ona nastavi
– Stvar je mnogo, mnogo, ozbiljnija… Dobro sam razmislila… Nisam dijete…. Svoj sam čovjek… Ne znam kako ćeš ti to primiti…
– Znam ! Znam šta je ! Znam šta ćeš mi reći, prekidoh je.
– Ma ne znaš !
– Znam, znam i znam… sve ste vi iste!
– Sve smo mi iste ? Koje mi ? Zar sam ja “mi” Mirza? Šta hoćeš s tim da kažeš ?
– Hoću da kažem da ćeš mi sad reći kako je sva tvoja ljubav i sve ovo do sada između nas bila samo šarena laža, da se kaješ, da je sve bilo glupo, usta ćeš, reći ćao-izvini i otići ćeš… rekoh joj već pomalo ljutito.
– Hoću s tobom budalo! Šok ! Pauza. Ko da mi šamar udari. Ćutim. Ćuti. Gledam je. Gleda me. Pogledaše nas gosti koji su sjedili za stolom do našeg. Ona prva dođe sebi pa nastavi :
– Neću da te ostavim i neću nigdje otići bez tebe ! Jel ti jasno… čuješ li me ? Neeećuuu… ! Hoću s tobom. Hoću s tobom u Bijeljinu ako me primaš! Hoću s tobom… Jednostavno hoću stobom. Hoću s tobom da živim, bilo bračno bilo vanbračno sasvim mi je svejedno, hoću da pjevamo, da sviramo, da se radujemo životu, svakom novom danu, svakoj pahulji…
Mirza ti radiš – Ja ću naći poso… u stvari ne moram ni jesti ni piti nek umrem ako treba, al neka to bude pored tebe. Volim te čovječe ! Vo-lim-te ! Vo-lim-te ! Halo ! Budni smo. Ne sanjaš. Istina je. Molim te… Mami sam već sve rekla… poželjela mi je mnogo sreće…
– Danira…
– Mirza hoću da se volimo u parku. Hoću, kad hoću, da pojedem deset u pola sa više luka. Hoću da te ljubim kad smrdiš na škembiće. Hoću da šetamo, po snijegu, da kisnemo jer kako neko reče : “I kisnuti je lijepo kada imaš s kim”, a ja imam, ja imam tebe, hoću s tobom da kisnem… Hoću da idemo “trajvanom”, tabanovića fijakerom, kako ti kažeš. Hoću da ko cuke stanemo kod svake bandere i da se ljubimo… ljubimo… ljubimo… Hoću da pojedem sendvič iz ekspresa, onako, ulicom šetajući s tobom, hoću da mljackam kad jedem, hoću da srknem kafau kad poželim, jako… evo ovako… prinese fildžan ustima i srknu kafu. Ja se poče smijati i šapatom je upita:
– Hoćeš da ponovimo to, al u duetu ? Ona mi šapatom odgovori :
– Hoću. Evo : 3,2,1… sad ! Srknu smo kafu tako jako da se svi okrenuše prema nama. Počesmo se smijati. Zagrli smo se čvrsto ko nikada do tada i ostadosmo tako zagrljeni dobrih par minuta, a Danira nastavi :
– Eto… hoću te jer neću da ručam po hotelima, da lutam po « uštirkanim » zabavama. Neću da imam “frajera” kome smrde škembići i moja usta poslije deset u pola sa više luka. Pun mi je kurac, žvakaćih guma, pepermint i supermint bonbona, sprejeva za usta, uvoznih parfema, markiranih košulja, nagrađenih filmova koje niko ne gleda sem onih koji su ih pravili. Dosta mi je : ne smij se glasno, ne gledaj tamo, ne srći tu kafu, skini šešir, kratka ti je suknja, što te onaj gleda, kome si se tako našminkala… Mirza, ti si mi sloboda… s tobom sam rahat… trčim ti na sastanak… kad te nema-fališ mi… “Neispunjenje zelje je patnja. Mudro je ne zeljeti nista” (Buda), ali ja sam ti rekla moju želju, makar i patila…volim te Mirza!
Po polasku iz slastičarne ponovo je kupula jednu ljbavnu jabuku. Mljacka je na “kilometar” se čuje, da meni “izvadi živac”. Crveni su joj i jezik i usta. Kod katedrale smo.
– Danira.
– Na usluzi, visosti.
– Znaš šta bi ovdje ispred katedrale trebalo postaviti?
– Ne…
– Trebalo bi postaviti jedan čiviluk za okačiti šešir. Smijemo se.
– Blesav si… a ja danas i nemam šešir.
– Vidim.
– A znaš li zašto?
– Zašto ?
– Pa da se možemo ljubiti . Onda krenu par koraka unazad, stade, pa se zatrča prema meni i poljubi me u sred usta sa onim zvučnim « cmok », tako glasno da se čulo preko sedam mora i sedam gora.
Ponovo smo u ekspresu. Uzeli iste sendviče kao juče. Kasirka nas je gledala ko čudo neviđeno, jer su nam usta, od Danirine « ljubavne jabuke » i njenih poljubaca, bila ko i prošli put crvena ko majmunski guzovi.
Idemo pored parka.
– Sve bi dala da je sada petak naveče, da pada snijeg i da ti i ja stojimo uz « naše » drvo i da se ljubimo… ljubimo… ljubimo…
– Moja Danira tek smo dva dana, dva dana i po…
– Nismo Mirza tek dva dana, nego već dva dana…
– U pravi si Danira. Toliko smo se zbližili, toliko smo se zabavljali, radovali, toliko smo se zavoljeli da je teško reći tek, prikladnije je reči već.
Dogovorili smo se da će mo se čuti, a ako bude sreće i vidjeti i sve učiniti da njena želja, koja je, moram priznati i moja, postane stvarnost.
Idemo polako prema stanici, onako kako najviše volimo-cipelcugom. Grad koji je piso našu priču danas je pod maglom, baš kao i naša priča. Niz kratikih ulica, pa široki veliki trgovi, sve je to danas obojeno maglom. Nekako je i vrijeme uskladilo nešto što u prevodu označava kraj.
Što smo bliže stanici, sve je nekako tužnije kao uostalom i nas dvoje.
Ona je taj dan znala a ja sam osjetio da je to posljednji zagrljaj, osmjeh i suza. A rekla je tad da me voli, da želi vječno biti sa mnom i da me i da hoće ne može slagati zbog onog malog gada u grudima. Rekla je volim te i te riječi sa njenih usana su tekle kao kiša niz oluke. Rekla mi je da je sve u redu, a u dnu plavog oka je tek počinjalo ono čeg sam se bojao – suza na koju sam bio slab. Šutio sam, stežući zubima usne, stežući dušu da ne zaplače ako progovorim. Nisam znao kako da ublažim njenu bol, samo sam prišao i zagrlio je i tek tad je počela da plače, da pusti onaj val koji je nadolazio … I sad, poslije 46 godina od tog zagrljaja shvatam da je on bio dovoljan da me podsjeća na nju svo ovo vrijeme. Ostala je moja nezaboravna mladalačka uspomena. Poslednje što mi je rekla bilo je :
– Ako nas putevi zauvijek razdvoje, nek u tvom sjećanju ostane trag mojih usana koje su klizile po tvojima, tiho i nečujno, jer u mom sječanju će da ostane trag tvog prsta na mom nosu… I u tim trenucima nek bude osmjeh, a ne suza, tako ćemo oboje znati da smo bili nešto vrijedno .. I nije bitno šta će biti, bitno je da smo jednom, nekad, negdje bili mi, sretni, nasmijani i iskreni … Uvijek ću držati ruku na lijevoj strani znajući da si tu gdje češ ostati zauvjek. Ti si ispunio moj život, sa toliko ljubavi da moje srce nikad neće biti prazno dokle god imam sjećanja… Volim te !
Sve što joj htjedoh reći stade u treptaj oka. Namignuo sam joj kroz prozor starog, razdrdanog voza za koji sam imao kartu u jednom pravcu. Odlazio sam ostavljajući njen život nekom drugom na čuvanje. Njena suza spriječila je sve one riječi koje su bile na ivici mojih usana da dodatno pokvare trenutak rastajanja. Okrenuo sam glavu i to je bio posljednji put u kojem sam nju zapisao tužnu i uplakanu zbog mene. Otišao sam ne rekavši joj da sam zauvijek ostao tu kraj nje i ona u meni…
Napisao: Mirza Zakomac