Piše: Ljubodrag Stojadinović
Sve je bilo moguće, osim da Toma Nikolić postane predsednik države! Ali njegov uspon nasuprot bilo kojem zakonu verovatnoće, nije nikakvo čudo u zemlji apsurda. On lično, deo je logike propadanja i revizije svih vrednosti, personalni simbol predugog trajanja srpskog košmara.
Te, 2012, kad se građanin Nikolić uselio u dvor na Andrićevom vencu, čuo sam, ili možda negde pročitao, skoro savršenu definiciju stanja stvari, maltene čitav njegov karijerni rodoslov: „Taj mora da je mnogo sposoban, čim je tako nesposoban dogurao tako daleko!“
Ali, da li ta neizbežna fizionomija, lice koje je više homo sapiens kod Koraksa nego u originalu – neosporan estetski i etički problem ovdašnje stvarnosti – da li je on zaista tako nesposoban kako ga opisuju? I to samo zbog njegove javne nepismenosti, otužnih lupetanja na zvaničnim mestima i karikaturalnog modela reprezentativnog statiranja?
Ako se može suditi po ličnom političkom embrionu, začetom u nastranom zanosu sa Šešeljem – a taj je fetus sada na vrhuncu svoje moći – onda bi relativno nejasna teorija o inferiornosti „Tome Grobara“ ostala samo mitsko nagađanje. Po elementarnim malograđanskim merama, TN je uspešan čovek: ima vrhunsku karijeru, bogat je, njegova inficirana politička ostavština realizuje se kao patološka vladajuća filozifija.Tako je Nikolić, onakav kakav jeste, ipak patrijarh pauperizovane i nesrećne Srbije, one zemlje koja sa istim ljudima koji su stigli iz praistorije pokušava da se udene u istoriju.
Nikolić nije bio predmet podsmeha samo onog dela društva koje sebe smatra intelektualnom javnošću. Podcenjivali su ga i oni koji nisu imali nikakvu cenu, a on ih je stvorio. Kad je na proslavi svog rođendana najavio da će se možda kandidovati na predsedničkim izborima, udarna „analitičarska“ posluga i drugi ponizni mentalni telohranitelji jedinog gospodara, provukli su svog tvorca kroz blato i najgoru pogan. A kad je odustao i Vučić ga amnestirao, kučićima je dat znak da zaćute. Toma je kao brutalno pogaženi tatko ipak uporno tražio da naplati svoja javna rugla i mučenička poniženja.
Bile su mu važne dve stvari: sinekura i Dragičin fond. Oko toga ko je sve trošio pare iz te tajne škrinje galamilo se samo dok je galama imala smisla. Sada više niko ne govori na koje je sitnice eks prva dama spiskala 500.000 evra. Šta zna domaćica šta je pola miliona kontinentalnih para? Uzela i potrošila, njen fond – njena stvar.
Kad je rešio Dragičinu kasu, TN je sabrao papire za penziju. Ali, i on zna da se od toga ne može živeti, pa je smislio savršenu korporativnu pogodnost: kancelariju za saradnju sa Rusijom i Kinom. U njoj će moći da zapošljava ljude, koji neće imati šta da rade, a to je idealni posao za sve njih.
Saradnja sa Rusijom je ostvarenje uzbudljivog greha, raspirivanje najintimnijih gorljvih emocija: istočna ljubav kao posao života, simbolički nastavak opskurne i neostvarene konfederacije SR Jugoslavije sa Rusijom i Belorusijom, koja još nije stavljena van snage. Toma je bio i ostao deo toga. Njegova ideja o saradnji sa Moskvom u suštini se nije promenila. Ponuda iz kmetovske rusofilske vizije i te kako važi: Srbija kao gubernija moćne sestre, ili majčice, kako vam drago. To je već javno rekao više puta, kancelarija je samo pitanje koncepta i i uzbudljive fikcije njenog folklornog šefa. Putinov gubernator u Beogradu!
Priča o Kini je tek malo drugačija („Kolko ih ima, lebac te jebo!“), pa je u pokušaju da dovede „Žute ljude koji će da piju vodu sa Morave“, Nikolić naumio da se bavi njihovim kapitalnim investicijama. Ta logika kancelarijske kombinatorike, na primer o kineskom gigantu Ali Babi, krajnje je budalasta, jer Nikolića ama baš niko iz Pekinga i šire okoline ne uzima ozbiljno. Tamo ljudi dobro znaju da je onaj Bačević (valjda se tako preziva) Nikolićev prijatelj „po snajine linije“, idejni tvorac sumanutog prokopa kroz centralni Balkan. Sećate se kanala Beograd-Solun, kojim bi plovili i prekookeanski brodovi!
Ne verujem da će Nikolića bilo ko od „žutih“ udostojiti ozbiljnog razgovora. Sve će se odvijati u zatvorenom krugu tridesetorice nepotrebnih Tominih službenika. I tu je već čvorište čitave penzionerske bajke legendarnog mastera: kome je bila potrebna kancelarija, zašto je to birokratsko čudovište uopšte stavljeno u pogon? Zašto se Vučić odlučio za tako skup dar svom alavom radikalskom roditelju? Samo da bi ga namirio?
Ma ne, nipošto. Taj bi bio zadovoljan i daleko manjim ulaganjima u njegovu inspirativnu nepotrebnost. U pitanju je mnogo ozbiljnija stvar, razorni mehanizam koji radi dok ne pukne. A to je nasilničko pokazivanje grube sile i arogancije, nehaj za ljudsku meru i logiku opstanka. Nikoliću je dato da formira hedonističku trupu, sastavljenu od trutova koji će se razdragano baviti besmislenim idejama. Šta Nikolić zna i može u nasrtljivom pokušaju da lično sarađuje sa voljenim velikim silama? Na oba pitanja odgovor bi morao da bude: baš ništa!
Pa šta onda tamo radi? Naravno, ništa! Ništa ga je tamo i dovelo, šta osim toga da radi?
To „ništa“ jedina je valjana odrednica njegove duge karijere, koja ga je vodila putevim užasne praznine, da bi konačno bio bogato nagrađen poslom koji inače ne postoji.
(pescanik.net)