“Mnogo se šta promenilo, ali mentalna matrica je ostala ista”
Piše: Tomislav Marković
U memoarskoj knjizi “Moj život disidenta” Vladimir Bukovski pripoveda kako je izgledalo neprekidno ispiranje mozga državnom propagandom u poznijoj fazi Sovjetskog Saveza. Klasično manihejstvo, crno-bela slika sveta: “I sada svijet se dijeli na dvoje: s jedne strane, kod nas, snage svjetlosti, sreće i napretka; s druge strane reakcija, kapitalizam, imperijalizam, koji ne sanja doli razoriti našu sreću, da nas podjarmi kao što su podjarmili njihove narode”.
Kad pogledamo dominantnu sliku sveta koju nameće propagandna mašinerija u Srbiji, stiče se utisak da nismo mnogo odmakli od sovjetskog modela. Priča nije opstala u celosti, jer je danas teško ubediti publiku, uprkos njenoj lakovernosti, da kod nas cvetaju ruže u ružičnjaku pored kojeg teku reke meda i mleka, ali zato i dalje živi uverenje da nam demokratske zemlje rade o glavi, da postoji svetska zavera protiv nas (Srbije, Rusije, pravoslavlja, Slovena, ostatka sveta…), da žele da nas podjarme i učine robovima (iako je takav poduhvat suvišan, nama taj posao ide odlično, dobrovoljno robujemo domaćim tiranima kad god smo u prilici).
Kataklizme i katastrofe
Bukovski piše i kako je konkretno izgledala pomenuta propaganda plasirana kroz takozvana sredstva informisanja, gde su se bez reda nizale vesti: “Novo kupališno naselje sagrađeno je u Bugarskoj; novi tajfun obrušio se na Japan; radnici na Uralu su prebacili plan; štrajk tisuća i tisuća radnika u Francuskoj; bogata žetva u Ukrajini; užasna statistika prometnih nesreća na cestama Amerike; nova četvrt nebodera upravo je završena u Taškentu; studentske manifestacije šire se Italijom…”
I tako unedogled, svakog dana, svakog sata, u novinama, časopisima, knjigama, filmovima, na televiziji, na radiju, u pesmama, na plakatima, svim sredstvima se propagandna priča utuvljivala radnom narodu u glavu.
“Jasno se pokazuje da tamo nema ničega doli kataklizmi, katastrofa, protesta, štrajkova, pendrečenja, potleušica i neprestanog pada životnog standarda, dok se kod nas istovremeno otvaraju nova kupališna naselja, tvornice, škole, žetve, nepregledna polja, blistavi osmijesi, svečano useljavanje u nove stanove i povećanje blagostanja”, rezimira Bukovski ishode sovjetske propagande.
Iza gvozdene zavese
Vesti sa neprijateljske strane nisu morale čak ni da budu izmišljene, jer zaista radnici štrajkuju u Francuskoj, studenti protestuju u Italiji, tajfuni pogađaju Japan, a saobraćajne nesreće se dešavaju u SAD-u, baš kao i u drugim zemljama. Trik je u tome što je to sve što je sovjetski građanin uopšte mogao da sazna o tom dalekom zapadnom svetu, pa je takva manijačka redukcija stvarala sliku o “trulom Zapadu”. Iz današnje perspektive deluje komično što je u ono vreme bilo samorazumljivo da su štrajkovi i protesti nešto negativno, ali nije teško dokonati ondašnju logiku.
Na propalom Zapadu radnici štrajkuju, a studenti protestuju, jer su nezadovoljni uslovima rada i stanjem u društvu, a kod nas u socijalističkom raju nema ni štrajkova ni demonstracija, što znači da niko nije nezadovoljan. A to što bi onaj ko bi se usudio da organizuje štrajk ili protest odmah našao u Lubjanki, pa bi ga brzo progutao mrak Gulaga – nije dozvoljeno pominjati kao mogući razlog što u SSSR-u nema javnog izražavanja nezadovoljstva.
Da bi sovjetska propaganda bila efikasna, bilo je neophodno izolovati stanovništvo iza gvozdene zavese, držati ga u mraku i neznanju o elementarnim činjenicama o spoljašnjem svetu. Iz današnje perspektive takav napor deluje pomalo suvišno, u međuvremenu je izgleda došlo do tektonskih promena u ljudskoj svesti. Evo, danas je ljudima sve dostupno, imaju internet, svaka informacija je udaljena na dva klika, ako imaju novaca mogu i da putuju pa da sami vide svojim očima kako izgledaju te proklete demokratske države, dijaspora je ogromna, veze sa svetom mnogobrojne – a slika sveta nije odveć izmenjena.
Idealne tiranije i nesavršene demokratije
Mnogo se šta promenilo, ali mentalna matrica je ostala ista. Neko naivan bi pomislio da je silovita kremaljska propaganda kojoj smo izloženi ipak uzaludna, pošto je istina svakome dostupna, ali bi se ljuto prevario. Ništa nije tako nejako, slabašno i nemoćno kao istina. Tome ne bi trebalo da se čudimo, bar ako smo deo hrišćanskog sveta, pošto naš centralni mit veli da smo Istinu razapeli na krst i usmrtili, prethodno je izloživši torturi, ali nikako da se naviknemo na činjenicu da moć i sila nisu istina.
Pokazalo se da nikakva izolacija nije neophodna, te da je mnogo važnije istrenirati stanovništvo na pokornost, a onda im možeš prodati rog za sveću i tante za kukuriku, i ubediti ih u bilo kakvu glupost koja ti padne na pamet. Istrajnim propagandnim radom, kombinacijom zastrašivanja i ispiranja mozga, uz podilaženje dominantnom mentalitetu bekstva od slobode i odgovornosti, postignuti su neverovatni rezultati.
Tako smo došli dotle da je masovno rasprostranjena predstava kako su zemlje bezakonja, autokratije i tiranije ideal kojem treba težiti, dok su države koje su poprilično uređene, u kojima funkcionišu institucije, gde su male šanse da će nevini biti osuđeni, gde ženama nije zabranjeno da džogiraju ili pevaju na ulici, gde je vlast smenjiva na izborima – oličenje zla i naopakog. Takođe, stigli smo i do čiste šizofrenije: ljudi istovremeno misle sve najgore o Zapadu i obožavaju Rusiju – dok planiraju da se isele na taj isti Zapad, a za Rusiju baš i nisu zainteresovani.
Primedbe i zamerke
Kad se pažljivije pogledaju primedbe na račun demokratskih zemalja, to deluje komično. Zapad je obezduhovljen, tamo su ljudi ogrezli u trku za novcem, priznaju samo materijalne vrednosti. A kod nas krade ko šta stigne, opljačkaše celu zemlju, vladaju sveopšti grabež i otimačina, u Rusiji još gore, a duhovnost nam je takva da nemamo poštenu zbirku propovedi, ozbiljniji teološki traktat ili polemiku.
Zapad ima kolonijalnu i imperijalnu prošlost, a tu je i trgovina robovima, pa eksploatacija zemalja širom sveta. Jeste, ali to isto su radile i silne druge zemlje, čak i u radikalnijem obliku, pa ih skoro niko ne spominje. Rusija je i danas kolonijalna sila koja sprovodi imperijalnu politiku ratom i zločinima, Srbija je to isto činila devedesetih, a postoje zemlje u kojima je i danas trgovina ljudskim bićama sasvim regularna praksa. Kako to da vam smeta zlo u davnoj prošlosti, a ne smeta vam isto to zlo u sadašnjosti?
Nije na Zapadu sve sjajno, nije ni tamo idealno, i tamo ima korupcije, nepotizma, nepravde, nejednakosti, rasizma i ostalih zala. Pa naravno da nije sve sjajno ni idealno, daleko od toga, naravno da ima svakog mogućeg ljudskog zla tamo gde žive ljudi. Ako je u SAD-u za predsednika izabran Donald Tramp, ako postoji mogućnost da ponovo bude izabran, uprkos svim nepočinstvima – prilično je očigledno da tamo ništa nije idealno, te da ima ozbiljnih, dubinskih problema.
Carstvo Božije na zemlji
Ali, postoje i ozbiljni pokušaji da se sa pojavama zla i naopakog nekako izbori, ta borba traje vekovima, sa neizvesnim ishodom. I nikada ne može da prestane. Traje ista borba i kod nas, i u celom svetu, samo je ovde još manje uspešna nego u uređenijim zemljama. Uopšte, kad se malo bolje pogledaju te primedbe, ispada da se Zapadu najviše zamera što nije Carstvo Božije na zemlji.
A ako ni tamo nije došlo do ostvarenja milenarističkog sna, nakon silnih vekova nepojmljivog truda, nakon onolikih žrtava, revolucija, pobuna, borbi, nakon nadljudskih napora da se negostoljubiva zemlja učini rajskim mestom za život, da se nepodnošljivost bivstvovanja u ljudskoj zajednici preinači u sveopštu harmoniju – nama se možda i ne isplati da se ozbiljnije upuštamo u takve poduhvate.
Naša svest je suštinski apokaliptička – mi bismo jednim skokom da upadnemo u raj. Svakodnevni trud na uređenju društva koji traje vekovima, uporna borba da se palo ljudsko stanje malo-pomalo promeni i poboljša, da se stvore uslovi za koliko-toliko dostojan život, da se strpljivo radi na popravljanju sveta, da se ne poklekne čak ni kad sve postignuto urušimo u ratnom mahnitanju, nego da iznova počinjemo da gradimo ono što smo u amoku srušili – to je nama nekako ispod časti.
Ako može jednim potezom sve da se reši, onda u redu, pogotovo ako će to neko drugi umesto nas da uradi. A ako se od nas traži da sami rešavamo probleme, da se celo društvo angažuje u uređenju sopstvenog dvorišta, pa još da to ide mic po mic – za takve poduhvate nismo preterano zainteresovani. Mnogo je lakše sedeti u zapuštenoj prokletoj avliji i pljuckati na one koji bar pokušavaju da svoje parče planete dovedu u red.
(autonomija.info)