Srpski ‘Holanđani’, a ratni zločinci, opet na javnoj sceni
Srbija i Srbi su se za poslednjih nekoliko decenija debelo ogrešili, zamerili susedima. I svetu, za koji delimično s pravom kažemo da je demokratski. Dešava se, reći ćete, ali u našem, srpskom slučaju, nema želje za iskupljivanjem, pri čemu je, pored priznanja i kajanja, potrebna i želja za menjanjem. Primera tušta i tma, najočitiji trajni odnos prema karakteru poslednjeg sukoba na tlu bivše Jugoslavije (rat za teritorije) i iznimno prema ratnim zločinima koji su počinili ili za njih bili odgovorni pripadnici srpskog naroda. Drugi su zločinci, a naši ništa manje do heroji.
Najpre se državni vrh, koji je sve osmislio i započeo, opirao da prihvati i najmanju krivicu za raspad bivše zajedničke (bratske) zemlje, iako je početna i najveća, potom su se sve administracije, pogotovo sadašnja, trudile da zaštite zlikovce u svojim redovima. Podsetimo se čuvene izjave nekdašnjeg premijera srpskog Vojislava Koštunice, koji je lakonički izjavio da mu je Haški tribunal “deveta rupa na svirali”.
Samo su drugi krivi
Nakon brojnih zahteva za izručenje, u početku su vlastodršci na različite načine moljakali okrivljene da se sami prijavljuju za odlazak u Hag, nešto “boranije” su hvatali i isporučivali, ali “veće ribe” su štićene. Osim generala Nebojše Pavkovića, Vladimira Lazarevića, Sretena Lukića i Božidara Delića, srpske vlasti su se najviše trudile da ne pronađu i ne isporuče slavonskog magacionera Gorana Hadžića, sarajevskog doktora poreklom iz Crne Gore Radovana Karadžića i bivšeg oficira Jugoslovenske narodne armije Ratka Mladića, rođenog u Božanovićima kod Kalinovika. Razlozi su manje-više poznati.
Hadžić je grehe namirio u rodnoj Slavoniji, za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja, progone, istrebljivanje i ubistva, zatvaranje, mučenje, nehumana dela i okrutno postupanje prema zarobljenicima, deportacije i prisilno premeštanje stanovništva i razaranja, pljačku javne ili privatne imovine. Nema li u svemu ovome krivice i za tadašnju vrhušku u Beogradu? Ima!
Nakon što je proglašen krivim za genocid, progone i zločine protiv čovečnosti, istrebljenja i zločine protiv čovečnosti, ubistva, zločine protiv čovečnosti, ubistva, kršenje zakona i običaja rata, progone i deportacija i kršenje zakona i običaja ratovanja, Karadžić je osuđen na četrdesetogodišnju zatvorsku kaznu. Ali, njegova (naslikana) “glava” u liku dr Dabića, visine dva metra, i dalje je na zidu kafanice (“Luda kuća”) u kojoj je guslao na Novom Beogradu.
Mladić je prvostepenom presudom (2017. godine) osuđen na doživotnu kaznu zatvora. On je osuđen za genocid počinjen u Srebrenici, zločin protiv čovečnosti, istrebljenje i zločin protiv civilnog stanovništva, zbog ubistava i zločin protiv civilnog stanovništva, ubistava i kršenja zakona i običaja ratovanja, deporatcija i zločin protiv civilnog stanovništva, nehumanog premeštanja i zločina protiv civilnog stanovništva, terorisanja, kršenja zakona i običaja ratovanja, protivpravnnih napada na civile i kršenje zkaona i običaja ratvoanja te zbog uzimanja talaca – osoblja Ujedinjenih nacija i kršenja zakona i običaja ratovanja. Oko komandanta vojske bosanskih Srba, njegovog skrivanja, navodnog traženja i hapšenja bilo je dosta zabave za malobrojni svesni deo Srbije. Kod navedene trojice, kao i u slučaju generala koji su se “proslavili” na Kosovu, prepoznaje se “rukopis Beograda”.
Dočeci, promocije i uvažavanja
Kako su se srpski “heroji” vraćali iz Haga na beogradskom aerodromu pripremani su dočeci “nepravedno osuđenim srpskim žrtvama”. Osim novinara i kamera uticajnih medija, bilo je i zvaničnika, ubrzo su išlu u udarne emisije televizija sa nacionalnom frekvencijom, odnosno velikom gledanošću.
Svojevremeno je dosta pažnje pobudilo gostovanje Momčila Krajišnika na tribini koja je upriličena na beogradskom Fakultetu političkih nauka, a u proleće 2016. godine u novosadskom Radničkom domu, koji nosi ime Svetozara Markovića promovisana je njegova knjiga Kako se rađala Republika Srpska. Na koricama, pored njegovog, su i manji portreti Nikole Koljevića i Radovana Karadžića. Izvesni istoričar Branko Radun kazao je prilikom predstavljanja knjige da je napisana “lepim srpskim jezikom, da je prijatna za čitanje, da je utemeljena u istorijskim činjenicama” i da će dati veliki doprinos u borbi za istinu ko je započeo rat i mnoge druge stvari, za koje se uglavnom optužuju Srbi.
Među onima koji su uvažavani i od državnog vrha svakako je Veselin Šljivančanin, ratni zločinac osuđen zbog “herojstva” u Vukovaru i istočnoj Slavoniji. Kao i Krajišnik, on je u Hagu napisao tri knjige, koje su predstavljane kao da se radi o budućoj (ne isključujem ni to) školskoj lektiri. U oktobru prošle godine, prilikom otvaraje jedne fabrike u Rumi, našao se tu da pozdravi srpskog predsednika. Na pitanje otkud haški osuđenik na svečanosti, Aleksandar Vučić je odgovorio u svom stilu: “Šta hoćete, da ga vežemo, da ga ubijemo? Šta vam smeta, je l’ se meša u politiku, da ga vežemo okovima… Šta biste vi sa N1 da uradimo!?” Mi bismo rekli da Šljivančaninu tu nije bilo mesto, a bogami i ovom drugom, koji ga je pozdravio sa mesta koje mu ne priliči.
Zbog svega je malo koga iznenadilo kada su Vladimir Lazarević i Božidar Delić, bivši haški osuđenici (zločinci) dobili poziv da budu predavači na Vojnoj akademiji. Ovaj drugi je pride i član vladajuće (Vučićeve) Srpske napredne stranke. Na nedavno održanom Sajmu knjiga u Beogradu Lazarević je imao zapaženu ulogu. On je na štandu Ministarstva odbrane predstavio knjigu Prištinski korpus 1998-1999 – svedočenja ratnih komandanata. Lazarević je kazao da su zadaci Prištinskog korpusa bili – “sačuvati živu silu od uništenja, braniti i odbraniti državnu granicu i integritet SRJ [Savezne Republike Jugoslavije] na frontu od 251 kilometar, uništiti terorističku pobunu i na Kosovu i Metohiji sačuvati narod od šiptarskih terorista”. Rezultat je sasvim drukčiji od onog kako ga je general opisao. Granica nije sačuvana, stanovništvo prognano (i ubijano), Kosovo više nije u Srbiji.
Vojvoda Šešelj – posebna priča
Na pomenutom Sajmu knjiga među posećenijim bio je štand “Velike Srbije”. Deca su stajala u redu. Vojislav Šešelj bi upitao: “Ko je ovde četnik?”, a svi klinci bi podigli ruku. Dobili su knjigu s potpisom, priliku za selfi… Na pitanje zašto se fotkao sa Šešeljem, jedan maloletnik je slikovito objasnio: “Bio je u Hagu i tamo je sve lepo objasnio.”
Nakon povratka iz Haškog tribunala (24. februar 2003 – 12. novembar 2014) ovaj brbljivac pokvario je odnose sa kumom Tomislavom Nikolićem, ali nije i sa bivšim generalnim sekretarom radikala Aleksandrom Vučićem. Dozvoljeno mu je da učestvuje na izborima, ušao je u parlament, sa sve sinom, koji se na sednicama Parlmentarne skupštine Saveta Evrope ističe kvarenjem odnosa sa Hrvatskom.
Šešelj stariji ne silazi sa televizijskih ekrana. Rečnik – po starom. U Narodnoj skupštini – takođe. Trebalo bi dosta prostora da se pobroji makar deo njegovih “nestašluka” (paljenje hrvatske zastave) ili verbalnih napada na sve u zemlji i okruženju, osim na Vučića.
Pošto je skoro naprasno otkrio da je ministar Rasim Ljajić “vođa narko kartela”, bivšeg predsednika Borisa Tadića je optužio za skrivanje istine u vezi sa ubistvom dvojice gardista. Šešelj kaže da će Tadića prvo strpati u gepek, zatim ga odvesti “na jedno izuzetno mesto”. Lancima će mu noge pričvrstiti za pod, dok ću mu ruke vezati za plafon. Visiće jer je namerno prikrivao narko-dilere, ubice dvojice gardista Dražena Jakovljevića i Dragana Milovanovića… Vlast se ne oglašava.
Sve Furfa do Furfe
Glavnom liku u svom romanu Kapo Aleksandar Tišma dao je ime Furfa. Zapravo je to Vilko Lamian, čovek koji je u jednom trenutku imao slobodu da bira i izabravši da postane zločinac, kapo. Radi se, zapravo, o kukavici, koji se našao u vrtlogu istorijskih zbivanja iz kojih izlazi, kako navodi Milovan Danojlić, višestruko umanjen, poražen.
Furfa inače znači kukavno, prazno, slamnato. Onaj ko ga nosi odgovoran je zbog toga. Tišminom liku i njemu sličnim pasalo bi i furda (fukara, odrpanac, propalica), ali i prvo značenje ove reči koja nam je stigla iz persijskog jezika (utroba, drob, creva zaklane životinje) i drugo – ustrišci što ih krojači odbacuju, kalo, škart… Naravno, i fufa, devojka lepog izgleda, ali “bez izgrađene ličnosti”. Ili furfurol, odnosno opiljci, mekinje…
U uvodu Bahanalija Stojan Cerović (avgusta 1993) kaže da su tekstovi u tom izboru bez ikakvih izmena u odnosu na one objavljene u Vremenu. Šteta, veli Cerović, sada bih neke stvari drukčije rekao, “ali je veća šteta što neki ljudi nemaju priliku da promene ono što su uradili”.
Umesto da zamuknu, “srpski Holanđani” sada puk uveravaju da je bilo onako kako bi oni voleli da je bilo. Ničija nije doveka…
(Izvor: Al Jazeera)