Ponovo je na stolu ideja stvaranja ‘velike Srbije’, samo se sad zove malo drugačije, jer je dotični pojam ozloglašen i neraskidivo povezan s jezivim zločinima, etničkim čišćenjem i genocidom.
Piše: Tomislav Marković
Ideja “srpskog sveta“ koju najglasnije propoveda ministar policije Aleksandar Vulin, uz prećutno odbravanje svog gazde Aleksandra Vučića, izazvala je opravdanu strepnju i bojazan u čitavom regionu. Vulin ne krije koji je cilj ovog projekta – objedinjavanje svih Srba u jednu državu. Drugim rečima, ponovo je na stolu ideja stvaranja “velike Srbije”, samo se sad zove malo drugačije, jer je dotični pojam pomalo ozloglašen i neraskidivo povezan sa jezivim zločinima, etničkim čišćenjem i genocidom.
Jasno je da se do “srpskog sveta“ može doći samo ratom i da je reč o povampirenju zločinačke politike i ideologije iz devedesetih godina prošlog veka. Pošto su zagovornici ove ideje jasno stavili do znanja da su spremni da ponove sve krvave užase od pre koju deceniju, samo ako im se za to ukaže prilika, državotvorna Politika je odlučila da smiri situaciju, prebacujući čitavu priču na teren kulture, umetnosti i duhovnosti. Objavili su seriju tekstova uglednih intelektualaca koji su ponudili svoje umirujuće interpretacije “srpskog sveta“.
Spontano okupljanje u ‘velikoj Srbiji’
Predsednik Matice srpske prof. dr Dragan Stanić pozvao je vascelo srpstvo na okupljanje: “Okupljajmo se oko zajedničkih ideja, oko istoga jezika, književnog kanona, umetničkih vrednosti, kulturnih kodova, naučnih saznanja, tehničkog napretka, obrazovnih ciljeva, sportskih uspeha i neuspeha, medijskih tokova, kao i tokova kapitala! Na liniji ovakvog, spontanog okupljanja načinimo ‘srpski svet’, koji može biti onoliko homogen koliko neke druge akcije i kombinacije to nikako ne mogu biti!“ Stanić veli da bi ovakav proces delovao “podsticajno i na druge, ukoliko on gradi sveopšti mir i stabilnost”, što bi sve prigovore učinilo besmislenim. Ishod homogenizacije je jasan, to je “sveopšti prosperitet ne samo Srbije i Republike Srpske, u perspektivi i Crne Gore, pa i svih Srba, ma gde oni živeli i radili”.
Kako je bezazlena ta “velika Srbija” zvana „srpski svet“, čovek bi pomislio da se radi o zločinačkom poduhvatu, a u stvari je reč o jednom finom kulturnom projektu. Nekim čudom je nastala zabuna: Srbi su samo hteli da se okupe i homogenizuju, a nesrpski civili su to pogrešno shvatili kao etničko čišćenje. Ljudi su samo želeli da se okupe oko kulturnih kodova i naučnih saznanja, a to im mnogo lakše ide kad odstrane strane, nesrpske elemente iz svog okruženja. Jedan takav nadasve kulturan cilj zahtevao je malo proterivanja po Zvorniku, Foči, Višegradu, Bratuncu, Prijedoru i drugim gradovima, uz otvaranje ponekog konc-logora za mučenje i ubijanje, masovne pokolje, spaljivanje živih ljudi, zatiranje čitavih bošnjačkih zajednica i nemerljivu ljudsku patnju.
Zaista je dr Stanić našao idealnu ideju za postizanje sveopšteg mira i stabilnosti. Kad je prošli put ta ista ideja sprovođena u delo, oko 130.000 ljudi je završilo pod zemljom, a milioni su raseljeni. Mnogi od pobijenih nisu našli ni večni mir, jer im se ni grob ne zna, kulturni radnici koji su tada izgrađivali “srpski svet“ ognjem i mačem sahranjivali su ih po masovnim grobnicama, od kojih mnoge ni danas nisu pronađene. Projekat koji je doveo do nekoliko ratova i uništio mir u SFRJ, razorio zemlju, doneo toliko nesreće nebrojenim ljudima – naša intelektualna gromada, bez trunke stida, proglašava za zalogu mira i stabilnosti. Pošteniji su oni huligani koji uzvikuju “Nož, žica, Srebrenica“, s njima bar znamo na čemu smo, oni svoju žudnju za zločinstvom bar ne skrivaju iza naizgled uzvišenih priča o kulturi, nauci i obrazovanju.
Lijepe reči koje ubijaju
Univerzitetski profesor, ministar informisanja Slobodana Miloševića iz prve polovine devedesetih, dr Milivoje Pavlović, u tekstu “Duhovna širina, ali i dubina”, pita se zašto sintagma “srpski svet” “izaziva negativne reakcije, čak i neskrivene strahove?“. Pavlović se otvoreno pravi naivan, pa se pita: “Zašto ova sintagma, sastavljena od dve lepe srpske reči, bez ikakve enigmatične nosivosti, neke odmah asocira na promenu granica i krvavo zaokruživanje etničkog prostora?“
Šta ja znam, eks-ministre, možda zato što je aktuelni ministar Vulin upravo to i rekao? A možda zato što od poslednjih ratova nije prošlo 300 godina, pa se sećamo kako je izgledalo kad su prošli put zlikovci u ime ove “dve lepe srpske reči” streljali, klali, silovali, pljačkali, palili i razarali sve što im se nađe na putu? Doduše, Pavlović to zna bolje od mene, jer je bio član vlade u vreme kad je neprikosnoveni vladar bio čovek koji je pokrenuo čitavu mašineriju zla.
Pavlović ne odustaje od glumljenja naivčine, pa veli: “Nije ovde reč o teritorijama i granicama, već o vrednostima”, a potom nastoji da umiri sve koji se sećaju šta je juče bilo: “‘Srpski svet’ ne bi trebalo nikoga da plaši jer ovaj pojam – kako sam ga ja razumeo – poziva na prepoznavanje, korišćenje i afirmaciju osnovnih duhovnih vrednosti srpskog naroda kroz istoriju i danas”. Potom dr Pavlović navodi spisak vrednosti, među kojima nabraja i “radoznalost za iskustva drugih”, “poštovanje drugih i uvažavanje razlika”. Njemu smeta vulgarizacija uzvišenih ideja, to što se “srpski svet“ shvata tako banalno, i zato nema potrebe da se “ovi fini pojmovi iz oblasti duha prevode na često pojednostavljen pa i banalan dnevnopolitički nivo”.
Kamuflaža i šminkanje monstruma
Zaista velikosrpski intelektualci nemaju sreće, tako je bilo i pre koju deceniju: oni su lepo zamislili “veliku Srbiju”, crtali mape, zaokruživali teritoriju, maštali o ujedinjenju Srba i celini srpskog duhovnog prostora, planirali “humana preseljenja“, sve onako fino, kulturno, akademski. Međutim, kad su izvođači radova počeli da njihove lepe ideje primenjuju u praksi, pokazalo se da to sasvim drugačije izgleda: spaljene kuće, dečje glave razmrskane snajperom, trupla razneta granatama, masovna streljanja, zakopavanje u primarne, pa premeštanje ostataka tela u sekundarne i tercijarne grobnice, kako bi se zameo trag velike ideje.
Nije tu bilo nikakvog poštovanja drugih i uvažavanja razlika, a nema ih ni danas. Jezgro velikosrpske ideje je uništavanje i zatiranje svake različitosti, kulturne, verske, nacionalne, na čemu su zločinci udarnički radili. O tome postoje hiljade svedočanstava, stotine hiljada stranica u arhivi Haškog tribunala, uzaludan je svaki pokušaj negiranja realnosti. Tu kamuflaža nimalo ne pomaže, koliko god šminkali monstruma, ispod tih površinskih naslaga uvek se promoli njegovo pravo, zlokobno lice.
Povampirenje velikosrpske ideje
Politika je objavila i tekst univerzitetskog profesora i diplomate dr Darka Tanaskovića, pod ugroženim naslovom “Smeju li Srbi da budu Srbi”. I on pokušava da pacifikuje javnost i da objasni kako nema nikakvog razloga za strah od povampirenja velikosrpske ideje: “’Srpski svet’, kao sveukupnost jezičkog, kulturnog, tradicijskog i mentalnog, a ne prevashodno teritorijalnog prostora, u kom Srbi žive i koji živi u njima, ne bi trebalo nikoga da zabrinjava.” Ništa strašno se ne događa, u pitanju su samo “buđenje i ojačavanje identitetske paradigme i duhovno-kulturnih sastavnica ‘srpskog sveta’”.
Pokušaj da se oživljavanje ideje političkog ujedinjenja Srba u jednu državu, koje podrazumeva promenu granica, narušavanje suvereniteta susednih država, neizbežno pokretanje novih ratnih sukoba i nova etnička čišćenja, prikaže kao kulturni projekat koji nema nikakve veze s proširenjem teritorija izraz je krajnjeg cinizma. Nije Milan Lukić na višegradskom mostu čitao Bošnjacima odlomke iz Andrićevog romana Na Drini ćuprija, već ih je streljao i bacao u reku. Nisu Šešeljevi dobrovoljci u Domu kulture u Čelopeku zarobljenicima recitovali stihove Branka Radičevića ili Desanke Maksimović, već su im sekli uši i polne organe, premlaćivali ih letvama i nasumično ubijali rafalnom paljbom.
Kako, zapravo, u stvarnosti izgleda kultura “srpskog sveta”, šta se krije iza uzvišenih reči i pojmova naših viđenih intelektualaca, najbolje govori jedna epizoda iz ovog Doma kulture, u kojoj su učestvovali Dušan Vučković, zvani “Repić”, i Darko Janković, zvani “Pufta”, znameniti kulturni radnici. O tome je svedočio jedan od preživelih zatvorenika: “Jednom prilikom ‘Repić’ ih je terao da pevaju ‘Nad Kraljevom živa vatra seva’ i naredili su Mehi Bikiću da diriguje. Nisu znali reči pesme, pa im je ‘Pufta’ govorio, a oni su ponavljali. ‘Pufta’ je namerno govorio pogrešno i kada bi oni to ponovili tukli su ih letvama. Pitali su Mehu kakav je on to dirigent, a on je rekao da nije dirigent, nego vodoinstalater. ‘Pufta’ im je naredio da legnu i onda je gazio po njima i šutirao ih. Svedok je deset dana imao trag od njegovih čizama na telu…” To je slika i prilika kulture “srpskog sveta”, tako u praksi izgledaju vrednosti za koje se zalažu naši vrli intelektualci.
Knjigocid – dio kulture ‘srpskog sveta’
Kako izgleda kad kultura “srpskog sveta” krene da se otelotvoruje kako bi se postigla “sveukupnost jezičkog, kulturnog, tradicijskog i mentalnog” prostora – najbolje su videle Sarajlije u noći između 25. i 26. avgusta 1992. godine. Tada su vojne snage “srpskog sveta” sa okolnih brda ispalile fosforne granate na Vijećnicu i spalile preko dva miliona knjiga, časopisa i dokumenata, uništivši u plamenu preko 80 posto knjižnog fonda. Knjigocid je bio samo deo šireg kulturocida, u kojem su do temelja srušene 534 džamije. Da li je to ona Pavlovićeva “radoznalost za iskustva drugih”? Ili je ipak u pitanju “poštovanje drugih i uvažavanje razlika”? Čudna neka radoznalost, a još čudnije poštovanje kad se izražava jedino dinamitom.
Nakon svih zločina, užasa, pokora, nakon toliko smrti koje je posejala ideja “srpskog sveta”, nakon toliko uništenih drevnih spomenika kulture u ime te mrzilačke ideje – naši vrli intelektualci i dalje imaju obraza da propagiraju istu ideju, zaodevajući je u ruho tobožnje kulture i duhovnosti. Njihova providna propaganda nikog razumnog ne može da ubedi, ali jasno pokazuje suštinu nacionalističke kulturne elite: oni su bili i ostali zatočnici i zatočenici zlokobne, stravične, neljudske, anticivilizacijske kulture smrti.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.