Konteksti ne gore
Piše: Miloš Ćirić
Premijer Srbije Aleksandar Vučić u razgovoru za Euronews tvrdi kako je njegova izjava za skupštinskom govornicom od 20. jula 1995. godine o tome kako ćemo za jednog Srbina ubiti stotinu muslimana – pogrešno protumačena. On dodaje da je u svom političkom životu dao mnogo “glupih” izjava, ali se o ovoj nije vrednosno odredio, već objasnio da je ta izjava “apsolutno” izvučena iz konteksta.
Cela izjava kojom je Vučić pretio međunarodnoj zajednici i NATO koji su se tada spremali da (sa velikim zakašnjenjem) odlučnijim vazdušnim napadima oslabe Vojsku Republike Srpske, glasi: “Pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana. Pa da vidimo sme li međunarodna zajednica da bombarduje srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom.”
Premijer je u pravu, većini kontekst u kome on daje ovu fašističku izjavu nije poznat, ali je takođe istina da, o kom god kontekstu da se radi, odgovornost za ovakvu izjavu se ne može izbeći. Od Holokausta naovamo, meru “jedan naš život vredi stotinu njihovih života” koristili su samo retki nastavljači ideologije nemačkog nacionalsocijalizma, od kojih je ogroman broj srpske nacionalosti. Aleksandar Vučić bi najmanje trebalo da se poziva na kontekst u kome je dao ovu izjavu, jer ga kontekst od odgovornosti ne spasava, naprotiv, upravo ga kontekst ponovo otkriva kao ratnog huškača i promotera genocida i etničkog čišćenja.
Kad već toliko insistira na zlonamernom tumačenju njegove izjave i poziva se na okolnosti u kojima je data, stavimo onda ovu izjavu u kontekst iz koga je “izvučena”. Srbi su tog 20. jula 1995. godine genocid u Srebrenici privodili kraju. U tom smislu, Vučićeva izjava se ne može posmatrati kao pretnja praznom puškom, ili delom njegove ratno-huškačke retorike. Ona je, u najmanju ruku, opis onoga što se već dogodilo, a što je rezultat i njegovog javnog delovanja. Da se premijer ne bi naljutio, nećemo ići dublje u kontekst, koji nas vodi u Sarajevo i druga mesta stradanja bosanskih muslimana; zadržaćemo se samo na ovom delu konteksta neposredno pre Vučićeve izjave.
Planske egzekucije koje su bosanski Srbi sprovodili od sredine jula 1995. godine pa sve do dana u kojima je Aleksandar Vučić dao ovu izjavu, prilikom čega je streljano više od 8.000 ljudi, već su se bile dogodile. Poslednja grupa muslimana koji su stradali u srebreničkom genocidu ubijena je dan pre izjave Aleksandra Vučića.
Samo deset dana pre nego što je Vučić ovo izjavio (10. jula 1995.), počela je ofanziva bosanskih Srba na Srebrenicu. Snage Vojske Republike Srpske su potisnule UNPROFOR u unutrašnjost grada i opkolile ga. Srebrenica je pala dan kasnije, 11. jula, kada su Srbi umarširali u grad. Ratko Mladić je trijumfalno prošetao praznim srebreničkim ulicama uz pratnju brojnih srpskih televizijskih ekipa. Tada je novinarima rekao: “Evo nas 11. jula 1995. godine u srpskoj Srebrenici, uoči još jednog velikog praznika srpskoga, poklanjamo srpskom narodu ovaj grad. Napokon, došao je trenutak da se posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru.”
Tog popodneva, oko 20 hiljada srebreničkih muslimana, uglavnom žena, dece i starijih ljudi, probalo je da uđe u UN bazu u Potočarima. Od tog broja, UN vojnici primili su oko 5 hiljada ljudi i zatim blokirali ulaz. Ostatak izbeglica ostao je izvan baze.
Istovremeno, kolona duga 15 kilometara, sastavljena od deset hiljada nenaoružanih muškaraca, ranjenika i civila zajedno sa oko četiri hiljade naoružanih vojnika kretala se ka Tuzli. Snage VRS su presrele i opkolile kolonu narednog dana, 12. jula, i počele da zarobljavaju sve koje su u njoj zatekli. “Ajte momci, živi ste, dignite ruke uvis samo!” vikali su Srbi, ubeđujući ljude iz kolone da se predaju i da im neće biti ništa. Te večeri, svi iz začelja kolone su bili zarobljeni. Paralelno sa tim, oko 50 srpskih vozila, kamiona i autobusa ušlo je u Potočare, a sa njima i Mladić i srpske TV ekipe. Srbi su već tada počeli sa nasumičnim odvajanjem i ubijanjem muslimana i silovanjem žena, što je izazvalo paniku među izgladnelim i preplašenim zarobljenicima. Istovremeno, počelo je odvajanje žena i dece od muškaraca i njihovo smeštanje u autobuse koji su stigli u Potočare. U deportaciji je učestvovalo najmanje 42 autobusa, zajedno sa 7 komercijalnih kamiona. Time je praktično izvršeno proterivanje “nejakih” muslimana iz Srebrenice. Do kraja dana, deportovano je oko pet hiljada ljudi, koje su Srbi pljačkali i maltretirali, tukli i omalovažavali, svima su oduzeta lična dokumenta koja su kasnije spaljena, a VRS je otela nekoliko vozila i naoružanje od vojnika UN, nekima su uzeli čak i garderobu koju su imali na sebi. Muškarci kojima su Srbi dozvolili da uđu u autobuse iz propagandnih razloga, kasnije su izdvojeni na kontrolnim punktovima i streljani.
Nedelju dana pre Vučićeve izjave u Skupštini Srbije, kada se točak genocida već uveliko vrteo u Srebrenici, Vojska Republike Srpske uz mučenje i prislino premeštanje stanovništva, počinje i sa masovnim egzekucijama. Tog dana, 13. jula 1995. godine, kolona muslimana koja se kretala duž puta Koljević Polje-Bratunac je razbijena, kada su vojnici VRS blokirali oko osam hiljada ljudi i opkolili ih. Neki od njih su ubijeni na licu mesta, dok su ostali zarobljenici raspoređeni na više lokacija: na poljani kod Sandića, na fudbalskom terenu u Novoj Kasabi, odvedeni u Kravicu, Bratunac i druga obližnja mesta.
Masovna ubistva nenaoružanih muškaraca i dečaka počela su istog dana, u pažljivo orkerstriranim masovnim egzekucijama koje su počele 13. jula, kada je prva grupa zarobljenika u tri autobusa dovezena u Cersku, gde je cela grupa streljana. Autobuse kojima su žrtve dovezene na pogubljenje, pratila je mehanizacija za prekopavanje zemlje, uglavnom traktori i bageri, koji su leševe ili zakopavali na mestu egzekucije ili ih odnosili na neku obližnju lokaciju. Egzekucije su se paralelno odvijale i u napuštenim školama, skladištima i hangarima gde su muslimani držani u zarobljeništvu. Ovaj obrazac se danonoćno ponavljao tokom dana koji prethode Vučićevoj izjavi. Egzekucije manjih razmera preostalih ljudi iz kolone, koje su u međuvremenu pronašli pripadnici VRS, nastavile su se sve do 21. jula. Počev od septembra iste godine, da bi uklonili dokaze o genocidu nad bosanskim muslimanima, Srbi će leševe iskopavati iz primarnih grobnica, kojih je bilo preko 40, i premeštati ih u sekundarne i tercijarne masovne grobnice.
Kontekst je poslednja stvar na koju Aleksandar Vučić treba da se poziva kako bi pravdao svoju fašističku izjavu koju je dao u trenutku kulminacije genocida u Srebrenici. Dvadeset godina od genocida je prošlo u poricanju odgovornosti srpske političke, vojne i intelektualne elite u vezi sa zločinom koji je zauvek obeležio našu istoriju i u smrt oterao hiljade nedužnih ljudi tokom samo jedne nedelje rata, koji je, u raznim oblicima, trajao skoro deset godina.
Uz Vučićevo “pravdanje” u intervjuu Euronews-u slaže se i izjava predsednika Srbije Tomislava Nikolića da neće prisustvovati obeležavanju 20. godišnjice genocida u Srebrenici. Iz njegovog odnosa prema obavezi koju ima kao predsednik države čiji su pripadnici počinili ovaj i mnoge druge gnusne zločine vidi se da on očekuje nekakav reciprocitet (“Idem samo ako i Bakir Izetbegović obiđe srpske grobove.”). Ovo je posebno podlo, jer reciprociteta u ratu nije bilo, već je bilo baš onako kako je rekao Vučić, a često i gore – stotinu muslimana za jednog Srbina.
Sadašnji predsednik i premijer ni ne treba da se pojave u Srebrenici, jer u međuvremenu nisu pokazali čak ni minimum građanske i ljudske pristojnosti i svesti u vezi sa posledicama svog ratno-huškačkog delovanja. Oni se, u tom smislu, ni po čemu ne razlikuju od svog bivšeg duhovnog i političkog oca, Vojislava Šešelja. Zato bi njihovo prisustvo u Srebrenici bila uvreda za žrtve i njihove porodice, iako bi istovremeno bar jednom od njih, donelo političke poene i nove pohvale iz Evropske unije. Uostalom, to smo već imali: Boris Tadić je 2005. godine otišao u Srebrenicu, ali je u godinama nakon te “istorijske posete”, simbolički i stvarno, skrivao Ratka Mladića i podržao usvajanje sramne rezolucije o Srebrenici u Skupštini Srbije, i time samo produbljivao poricanje odgovornosti Srbije za ovaj zločin i podržavao bujanje nacionalističkog javnog mnenja.
U malo širem kontekstu (sic!) rehabilitacija Dragoljuba Mihailovića koju su četnici iz kabineta Tomislava Nikolića priveli kraju, nastavljajući taj posao započet od strane četnika iz Miloševićevog, Koštuničinog i Tadićevog kabineta, ponovo pogađa svoj cilj. U ovom slučaju, taj cilj je izjednačavanje odgovornosti za žrtve ratova devedesetih koji se i dalje nazivaju građanskim ratovima, iako to nisu bili, i brisanje odgovornosti Srbije i njenih bivših i trenutnih političkih predstavnika za genocid u Srebrenici i druge ratne zločine u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu.
Vučić bi morao da zna da rukopisi ne gore, a sa njima ni izjave i konkretna dela koji govore i o njegovoj odgovornosti za nasilnu smrt stotina hiljada ljudi i milione uništenih života. Ako se već o njima ne određuje sa stidom i kajanjem, onda neka se bar ne poziva na kontekst, jer ga on, kao ništa drugo, zauvek svrstava na stranu zločina.
(pescanik.net)