Piše: Ljubodrag Stojanović
Režim je zabranio koncert Vlada Georgieva u Smederevu. Pod ovima je sve teže pevati, jer u mrklom mraku svaka slobodna arija može da bude sumnjiva. Da nije, međutim, sve ovo oko Barbe čisto estradna stvar? Pregoreli osigurači, recimo, smotani majstori zaboravili da urade nešto oko bine, trule daske, slabo svetlo. Ili je Georgiev ostao bez glasa, puklo, na primer, čoveku nešto u duši ili u grlu, pa moralo da se odustane.
Sećam se kad su ono zabranjivane knjige, pesme, filmovi i pozorišne predstave. Hapšen je Ivan Ivanović zbog „Crvenog kralja“, skidane su „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihajlovića, ili „Kape dole“ Aleksandra Popovića. Zamalo je na lomaču otišla, ako i nije, knjiga poezije Gojka Đoga „Vunena vremena“. „Golubnjača“ je izvedena dva puta pa skinuta. U bunkerima su decenijama buđale rolne filmova crnog talasa: „Buđenje pacova“, „Misterije organizma“, „Biće skoro propast sveta“, a „Plastični Isus“ bio je buntovni umetnički testament Lazara Stojanovića, koji ga je posle apsa prognao iz Beograda.
Sva su ova dela, a i još mnoga, bila obeležena kao subverzivni dinamit u rušenju postamenta za kult ličnosti onoga doba, mada je plastični Isus neuništiv. On ustaje iz svog otvorenog groba kao karikaturalni ornament tiranije. Lako mu je da oživi, jer nikada nije ni umro, od plastike je naime. Taj bezvredni i odvratni rekvizit ničega, u našem vremenu je simbol agresivne praznine i sistema vladavine sačinjene od najgoreg ljudskog materijala.
No, kako je uopšte Vlado Georgiev, o čijem dobrom pevačkom glasu, a i inače nema spora, kako je dakle taj solidni građanin došao pod udar režimske bogotvoračke plastike, povodom namere da u Smederevu održi koncert? Bolje je pitanje, da li bi ga održao da je rekao kako Vučiću valja dati pedesetogodišnji mandat vladavine, kao što podatno reče onaj fudbalski trudbenik Nenad Lalatović?
Ne bih se previše trudio da razrešim nedoumicu između dve navedene mogućnosti; odgovor je suviše lak, ali je sve ono što dolazi posle njega čist proizvod tabloidnog apsolutizma. Georgiev je javno podržao Sašu Jankovića kao predsedničkog kandidata, i sad ja ne verujem da mu je Gospodar lično zabranio da peva u Smederevu. Lokalni čuvar dičnog lika od ataka nelojalnih ljudi, koji inače umeju da okupe mase, sitni je obožavalac usijane bojeve glave. U presudnim trenucima on je ostao budan i ostvario svoj deo guste pomrčine. U ono vreme o kome beše reči na početku teksta zabranjivana su neka dela; u Smederevu ja zabranjen čovek.
Ne znam da li nas je to dovoljno zabrinulo. Zabrinut sam jer mislim da nije. Moguće je da su se Vučićevi inferiorni mislioci prepali od kvaliteta ljudi koji su se okupili oko Saše Jankovića: Dušan Ivković, Dušan Petričić, Dragan Velikić, Zafir Hadžimanov, Ratko Božović, Mića Zec, Predrag Koraksić, Miroslav Hadžić, Zoran Ivošević. I još mnogo njih, više od stotinu ljudi od čvrstog integriteta, kojima okruženje vladara ni po čemu nije doraslo.
No ipak, da se vratimo čarima estrade, sferi koja u ovom režimu nije odvojena od politike. Onomad se oženio jedan viđeniji član vladajuće grupe. Privatna stvar, a po oceni ovog autora (na osnovu slika iz štampe) mlada je bila lepa, što je ključni uslov za veselje. Na svadbu je, uprkos obavezama, stigao tamo njima najdraži gost. Ali, ipak, ta stvar bez muzike ne ide. Da li bi, na primer, tamo mogao da peva zabranjeni Georgiev? Naravno da ne, mladoženja i stari svat znaju red. Ali, tu je Ivica Dačić, pojac za sve prilike. Kad god popije brlju ili dve prigrabi mikrofon i više niko ne može da mu ga otme. Plaćena muzika može da prilegne, takav je neumorni veseljak Ivica. Pa je onda bez milosti ubio mladence i svatove lošom pesmom.
Ministar spoljnih dela blage veze nema sa pevanjem, ali voli. Ne ume da uhvati intonaciju, falšira, ritam beži od njega, dikcija očajna. Ali voli! Pevao je on i strancima, Vesterveleu, Mogerinijevoj, čak i Bakiru, možda i Makedoncima, Crnogorcima i te kako. Miletu Dodiku je pevao, istom onom koji je mahnito i plačno izveo numeru Mitra Mirića „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“. Ljudi su sve to nekako istrpeli. Dobro, ne mora svako da ume da peva, bar u kafanskoj ili političkoj varijanti muzike ima dosadnih budala koliko hoćeš. U mladosti, u Žitorađi, Dačić je bio oslobođen fiskulture i muzičkog obrazovanja, ali je u obe oblasti, otkad je u vlasti, napredovao i te kako. Vidi se i čuje.
Ali, nije sve u pesmi. U stvari, možda i jeste, ako je pesnik ministar odbrane. Zašto ne bi bio? Uživa puno poverenje premijera koga voli svim muškim srcem, srećna vojska je za njega neiscrpna epska tema. Mada, ministar više ljubi liriku i njegova uzvišena poezija govori uglavnom o ljubavi i zanosima koje ona proizvodi. Ženski uvojci, šiške, nežna koža, napupele grudi, napućene usne i sve tako. Na jednom skupu, gde se govorilo o neophodnosti snaženja ionako moćnog sistema odbrane, ministar Đorđević je izvukao ceduljicu iz unutrašnjeg džepa i nastupio, malo kao Bodler, nešto kao Tagora, uglavnom kao Bajron. I to je odbrana zemlje. U pozadini njegove razgranate poetike, videla se maketa dalekometne rakete „Šumadija“, a i obrisi transportera „Lazar“.
Srpska politička estrada ima i Sašu Radulovića, čoveka koji je sa svojim ad hok bendom odguslao na gitari tvorbu „Pada vlada“, i to usred svetinje srpskog parlamenta. I Saša nema pojma sa sviranjem, grdno je sve to slušati, a o pevanju da ne govorimo. Ali taj voli gitarskom škripom da se bori, protiv vlasti, ali pre svega protiv opozicije. Mnogi misle da Radulović svoj muzički napredak duguje upravo Dačiću, u čijoj je vladi bio ministar.
Nije se našla nijedna estetsko-ekološka ili komunalna komisija koja bi zabranila Dačića, Đorđevića, brata Mileta ili Radulovića. Arlauču, podvriskuju, jodluju, zaplakuju, kidaju žice i živce, pišu bezvrednu poeziju i bave se elitnom politikom i sudbinom srpstva.
Šta je sa odbranom, spoljnim poslovima, revizijom tužbe? Šta je bilo sa „Dosta je bilo?“ Autobus firme Krstić ide ka ponoru, ko to tamo peva?
Ah, da! Peva Vlado Georgiev. Na trgu u Smederevu, među ljudima.
(pescanik.net)