Piše: Dejan Ilić
U „ime građana Republike Srbije i u svoje ime“ – tako Vučić Dodiku čestita dan jednog od dva entiteta Bosne i Hercegovine. O tom jednom entitetu i njegovom danu, oglasio se više puta i Ustavni sud Bosne i Hercegovine. Taj sud je rekao da se izborom 9. januara za dan entiteta vređaju osećanja članova drugih naroda u oba entiteta. Je li sud pogrešio? Evo, uzmimo Vučićevu čestitku Dodiku, da na njoj to proverimo.
Na stranu sad što Vučić čestitku piše kao da su on i Dodik na vlasti hiljadu godina, a da Srbija i jedan od dva entiteta Bosne i Hercegovine postoje i duže od toga. On pominje neka teška vremena i neka srećna vremena – kao da ih je moglo biti ne znam koliko. A nije. Srbija postoji od kad se Crna Gora odvojila (ili pobegla, kako je kome draže) od nje, što je manje od dve decenije. U tom smislu, jedan od dva entiteta Bosne i Hercegovine stariji je od srpske države, ove današnje.
Još par godina, i taj entitet napuniće tri decenije. Od tada do danas bilo je malo prilika za srećna vremena, ako ih je uopšte i bilo. A ponekad su vremena bila tako teška, da je Srbija, i pre nego što je postala država, „Srbima“ s druge strane Drine, i pre nego što su postali entitet, uvodila sankcije. Tako je to izgledalo u prošlosti, ni traga od one sladunjave krilatice – u dobru i u zlu… Barem kada je reč o „Srbima“ s jedne i druge strane Drine.
Da hoće da se dogovore, dan prihvatanja sporazuma u Dejtonu bio bi dan oba entiteta. Ali, sad i taj dan korumpira jedan od dva entiteta i od njega bi opet da napravi samo svoj dan. To što drugi entitet u ime cele Bosne i Hercegovine insistira pak na partizanskom nasleđu i odlukama kada bira dan za svoju državu može biti dirljivo, ali nema previše smisla. Ne samo zato što se ni to ne poklapa s činjenicama o nastanku ove nove Bosne i Hercegovine, nego zato što od tog partizanskog nasleđa ni u jednom od dva entiteta nije ostao ni kamen na kamenu. Ali, to je neka druga, svakako ne naša priča.
Da vidimo kako se povreda osećanja naroda na koju ukazuje Ustavni sud Bosne i Hercegovine reflektuje na narod u Srbiji, kada Vučić čestita praznik Dodiku. U čije ime tačno govori Vučić, kada kaže u ime građana Republike Srbije? Recimo, da li on tu misli na Bošnjake u Sandžaku, da krenemo od njih? Kako se ti ljudi osećaju kada Vučić u njihovo ime čestita Dodiku. Da l su oni Vučiću dali pravo da u njihovo ime bilo šta čestita Dodiku, a pogotovo dan jednog od dva entiteta?
Jeste, morali bismo da ih pitamo šta oni u vezi s tim misle. Ali, evo, neka čitalac pokuša sebe da zamisli na njihovom mestu. To je zajednica čiji su članovi u devedesetima dva puta stradali od jedinica „srpske“ vojske iako se na teritoriji Srbije nije vodio rat. Ne samo što su bili arbitrarno izdvojeni i oteti i potom odvedeni na pogubljenje, i ne samo što su to uradile „dobrovoljačke“ jedinice (koje su poslate da ratuju s druge strane Drine) s jasnim dopuštenjem vlasti, nego ni do danas nisu pravosnažno osuđeni svi koji su u tome učestvovali niti su pronađena tela svih žrtava da bi ih njihovi bližnji sahranili. Dakle, šta kaže čitalac, je l može čestitka u njegovo ime?
Dobro, neka bude da je to bilo davno. Neka bude da je ova država, još mlada, propustila svaku priliku da žrtvama iskreno prizna da su žrtve i učini nešto da se pogubna nepravda ispravi makar u vidu pravosnažne osude i kakve-takve simbolične kompenzacije za njihove bližnje. Ali, u tom istom Sandžaku, evo i ove godine (u Priboju), „Srbi“ se raduju tako što pevaju koljačke pesme mržnje prema sugrađanima, u čije ime se Vučić usuđuje da čestita Dodiku. (Da je samo u Sandžaku, nego i drugde.) Šta čitalac kaže – je l bi on na njihovom mestu pristao da Vučić govori u njegovo ime?
Dok čitalac razmišlja, recimo da to nije jedini narod koji bi, da može da pusti glas, uskratio Vučiću pravo da govori u njegovo ime. Iako je rekao „građani Republike Srbije“, neka bude da je Vučić mislio samo na „Srbe“. U toj glavi, ne bi me iznenadilo, da samo „Srbi“ i jesu građani Srbije. Ali, Vučić je zapravo sam sebi oduzeo pravo da govori i u ime svih „Srba“. Evo, da ne idemo mnogo unazad, setimo se tek nedavnog 17. decembra. Da li su svi birači, pa još i „Srbi“, tog dana (ili bilo kog drugog dana, kad smo već kod toga) za Vučića bili jednaki? Jeste, pitanje je retoričko. Dakle, jedni su bili pravi „Srbi“ jer su glasali za Vučića, a ostali su bili… zaista, šta su ostali za Vučića?
Građani Republike Srbije? Teško. Da su građani, imali bi pravo da biraju ko će upravljati ako ne baš zemljom, onda barem njihovom opštinom, ili makar mesnom zajednicom. Ali to ne može. Oni mogu da manifestuju svoju volju samo ako je ona po volji Vučića. Inače će biti pokradeni i lišeni svog građanskog statusa delima i ponašanjem samog Vučića. Pa kad Vučić kaže – u ime građana Srbije, po prirodi stvari on na njih ne misli.
Moglo bi se ovo razvijati dalje, ali čitaocu je sada već jasno. Vučićevo „u ime građana Srbije i u svoje ime“ čisti je pleonazam. Jer su građani Srbije za njega samo oni u čije ime on govori kada govori u svoje ime. Zato je njegova čestitka uvredljiva na isti onaj način na koji je uvredljiv i 9. januar kao dan jednog od dva entiteta u Bosni i Hercegovini.
(Peščanik.net, 09.01.2024.)