Piše: Jusuf Trbić

 

Nikako da ukapiram : hoćemo li mi u Evropsku uniju, ili nećemo? Kad srećem pojedince i  narod u manjim masama, svi su, kao, za Evropu, moramo tamo ići, nema nam druge šanse da preživimo! Političari trube to isto, ne prestaju. A svi zajedno koče uzbrdo i ni prstom ne mrdaju da se makar usmjere u pravcu dotične Evrope, ako ništa drugo. Političari ne mogu ili neće da donesu ni najjednostavnije odluke koje Evropa od njih traži, da bi počela da se, bar povremeno, druži s nama. Presuda u slučaju Sejdić-Finci je bila čudo po sebi, jer, gdje to još ima u Evropi ( osim Kipra), da se ljudi mjere po tome kojem narodu pripadaju, pa oni koji su se rodili u «pravom» narodu mogu birati i biti birani na izborima, a oni drugi – jok. Pa neko mora da vam, sudskom presudom,  kaže da ljudi moraju biti ravnopravni, jer to je temelj demokratije. A mi to, izgleda, nismo znali. Čudo je i to što je  Evropska povelja o ljudskim pravima sastavni dio našeg državnog Ustava i čak mu je nadređena, i to u Ustavu piše, što znači da se ravnopravnost mogla uvesti automatski, nije nam bio  potreban nikakav sud,  niti posebne ustavne promjene. I to je glavni uslov za približavanje Evropi – da prihvatimo ono što se u čitavom dunjaluku podrazumijeva samo po sebi. Ali, mi nećemo. Neće političari, a, čini se, nećemo ni mi, čim sve to gledamo i trpimo.

Najnoviji slučaj je još jasniji. Evropska unija traži od nas da odredimo jedno mjesto, jednu adresu s kojom će oni sarađivati. Dakle, državu. Ali, čim neko spomene državu BiH, Milorada Dodika žigne u stomaku, pa se  uhvati za pištolj, da mu bude lakše. Pošto naši političari ne mogu o tome da se dogovore, Evropa nam ne da pare koje nam je već odobrila. Milioni eura pomoći iz IPA fondova, dakle poklona, namijenjenih Bosni, sad idu u druge dijelove regiona. A , kako stvari stoje, ni u budžetu IPA 2 neće biti ni centa za BiH. Kako smo već pisali, radi se o desetinama miliona eura u periodu od 2014. do 2020. godine. Visoki zvaničnik EU za Dnevni avaz kaže : « Mi vam poklanjamo naš novac. Najmanje pravo koje imamo jeste da na jednoj adresi dobijemo odgovore na sva pitanja, od toga gdje novac ide, preko toga kako se troši, do odgovora na pitanje kako je novac potrošen. Mi nećemo hodati po općinama, kantonima, entitetima, distriktima…da bismo sakupili te odgovore. Ovo je vrijeme kada svima novac treba. Na stotine projekata koje EU finansira realizira se širom svijeta. Ako BiH ne želi, ili nije u stanju da potroši novac koji joj nudimo, on će otići drugdje. I već ide. A vi uzimajte kredite s visokim kamatama. Izbor je vaš.»

Jasno, da jasnije ne može biti. Samo nama još nije jasno da BiH sve brže klizi u izolaciju. A kad vam svijet uskrati novac koji daje svima drugima, to znači da ste pod sankcijama. Dodik neće ni da čuje za koordinaciju na nivou države, što Evropa traži, pa nudi model po kojem će entiteti odlučivati, i gotove odluke donositi u Sarajevo. Bošnjaci to, s pravo, ne žele, jer bi to značilo definitivnu podjelu zemlje. I tako šumski političari drže kao taoce čitavu državu, uključujući i svoj narod, kome uskraćuju pare za razvoj, za privredu, poljoprivredu, za turizam, za bolji život, efikasniju zdravstvenu zaštitu i sigurnije penzije.

Podsjeća to na situaciju prije početka rata. Kad se vidjelo šta nam sprema Milošević, pa još u saradnji s Tuđmanom , Evropska unija unija je ponudila sve, samo da se izbjegne krvoproliće. Pričao je nedavno Predrag Matvejević kako je Žak Delor, u ime Evropske unije, ponudio Miloševiću i Tuđmanu, gospodarima balkanskog rata i mira, da Jugoslavija odmah uđe u Evropsku uniju, pa da se onda, ako treba, razdružuje u miru. Plus pet milijardi dolara poklona. Pred tom ponudom pamet staje. Gdje bismo mi svi danas bili da je to prihvaćeno? Ali, i jedan i drugi su to hladno odbili. Jer, u tom slučaju ništa ne bi bilo od njihovih osvajačkih planova, od Velike Srbije i podebljane hrvatske kifle, od etničkog čišćenja i «humanog preseljanja naroda», od ostvarenja njihovih ludačkih snova o sopstvenoj istorijskoj veličini i jedinstvenom etničkom prostoru za njihovu, izabranu rasu. I ništa od uništenja Bosne i Bošnjaka. Šta je Evropska unija, šta su dobar život, sreća i blagostanje naroda u odnosu na to?

Čini mi se da naši današnji političari slično misle. Posebno oni u manjem entitetu. Njima je dobro, oni su obezbijedili sebe i svoje za narednih trista godina. A narod, narod je ionako poslušan i više će vjerovati njima nego svojim očima i svojim stomacima. Pa, ko preživi, pričaće.

Mi, koji živimo u Bosni, svakodnevno to osjećamo na svojoj koži. I opet biramo iste, i opet ne izlazimo na izbore, i opet nećemo da nas popisuju, i opet se svađamo i podmećemo noge jedni drugima. I mi ovdje, i mi tamo, u inostranstvu.

Pa, ko nam je onda kriv?

Komentari