Piše: Igor Čobanović

Umesto da renoviramo kuću (Jugoslaviju) mi smo je srušili i napravili smo šest baraka, tačnije sad već sedam i u njima smo podstanari. Nasledili smo Jugoslaviju i razbucali smo je. Sve ono što su naši preci izgradili, mi smo rasprodali za tepsiju ribe, a ono malo što je ostalo, to nismo u stanju ni da okrečimo.

Ono bratstvo i drugarstvo koje je nekad postojalo, doveli smo do te tačke gde moramo da se razgraničavamo sa nekim ko je druge vere i nacije. 21. vek, a mi nismo u stanju da živimo sa nekim ko je drugačiji i kome u onoj rubrici nacionalnost piše nešto drugačije nego nama. Naša nesposobnost je tako došla do punog izražaja i sad je samo slep čovek ne vidi. Poslednjih 30 godina vazda krivimo druge za tu našu nesposobnost.

Za svako sranje koje smo napravili, redovno smo pronalazili krivca. Nema ko nam nije bio kriv, svi su bili krivi samo ne mi. Nemojte misliti da ja ovo pišem o nama Srbima. Pišem o nama Jugoslovenima. Ovaj tekst može da potpiše bilo koji Hrvat, Bošnjak, Crnogorac, Makedonac i svi ostali koji su nekad bili jedna porodica. Velika porodica koja je radila i gradila. Naravno, i tad je postojalo neravnopravnosti u pojedinim sferama života. Daleko od toga da je to nekad bilo savršenstvo, ali za nas ovakve kakvi smo, čini mi se da je to bilo najidealnije od svega što smo pokušali od kako smo stigli svi komplet na ove prostore. Naši preci su imali pre svega državu. Socijalnu i poštovanu u svetu. Imali su pristupačno obrazovanje, zdravstvo i priliku za rad. Stvorili su uslove za život dostojan čoveka. Izgradili fabrike, puteve, škole i bolnice, podigli se iz pepela nakon užasnog svetskog rata koji je na našim prostorima i svetski i građanski i bratoubilački. Sve su to oni prevazišli, uzdigli se i oporavili, a onda je stigla naša generacija.

Došli smo na gotovo, čekali se nas izgrađene škole, čekala su nas radna mesta u već priznatim i poznatim fabrikama širom sveta. Da li nam je to možda bilo premalo? Da li smo bili nezadovoljni onim što su nam dedovi i očevi stvorili i ostavili u amanet? Da li smo zbilja bili pohlepni i prokleti pa da želimo više od onoga što je više od polovine planete moglo samo da sanja u tom trenutku? Ili smo jednostavno bili nedorasli i glupi? Ili kako rekoh na početku teksta, nesposobni? Revoluciju naših predaka pretvorili smo u evoluciju koja se kreće u kontra smeru. Umesto da se razvijamo kao ljudi, počeli smo da se ponašamo kao majmuni. Nismo više bili narodi već plemena, ali ni to nije dugo trajalo pa smo brzo od plemena stigli do čopora. Kao divljaci smo se ponašali i sve ono što je nekad vredelo, izgubilo je svaki smisao. Počeli smo ljude da gledamo kroz reči, a ne dela. Kroz reči koje su na nekom formularu označavale nacionalnu pripadnost. Kroz reči koje su zbog različitih slova od onih kojih govore o našoj pripadnosti, automatski tom nekom značila i krivicu. Kriv je, jer nije od naših. I ništa više nije moglo da ga opravda jer pogrešna slova na tom parčetu papira su bila jasan dokaz krivice. Nije od naših, znači protiv nas je. Jednostavno smo sve izopačili i poremetili.

Čovek više nije bio važan već nacionalna pripadnost. Sledeće što smo napravili je samo pogoršalo stanje. Vratili smo religiju tamo gde joj nije mesto. U škole, u državne institucije i u samo kreiranje državne politike. Tako smo, sem nacionalne pripadnosti, dobili i versku, kao dve najbitnijestavke pri proceni ljudskosti. Za razliku od naših predaka koji su od svih tih naših razlika stvarali prijatelje, mi smo stvarali neprijatelje. A zahvaljujući religiji, i od nas samih, uspeli smo da stvorimo još neprijatelja, mislim na ateiste, agnostike itd… Sve živo smo upropastili i zbog toga nam je sve postalo mrtvo. Od privrede, preko obrazovanja, zdravstva pa sve do kulture.

Dotakli smo samo dno devedesetih godina, ali kao da nam to nije bilo dovoljno, pa evo i dan danas sve više tonemo. Izgleda da naše dno ima i podrum. Kako stvari stoje, vidimo se tamo, za dve, najviše tri godine, što bi rekao jedan od nas, jedan od onih koje mi, ovakvi kakvi smo, biramo.

 

(buka.com)

Komentari