Piše: Iva Martinović
„Ja sam svetla nada pravoslavlja“, tako u izjavi za Radio Slobodna Evropa sebe opisuje Bojan Stojković, osnivač organizacije „Srbska čast’’, čiji pripadnici tvrde da se bave humanitarnim radom, dok im je Ministarstvo bezbednosti Bosne i Hercegovine zabranilo ulazak u tu zemlju, proglašavajući ih opasnošću po nacionalnu sigurnost zbog sumnji da u Nišu pripremaju paravojnu formaciju za bh. entitet Republiku Srpsku.
Dok se čekaju rezultati istrage Tužilaštva BiH i Državne agencije za istragu i zaštitu (SIPA), poruke lidera „Srbske časti“, sam naziv ove organizacije, ikonografija, i njihove fotografije u vojnim uniformama sa ubojitim oružjem, mnoge će podsetiti na slike koje je javnost u Srbiji devedesetih godina gledala, a u drugim državama nekadašnje Jugoslavije i živela.
Bilo je to vreme kada su paramilitarci, pod kontrolom ili u sprezi sa državnim službama, harajući po ratištima – od Hrvatske, preko BiH, do Kosova, za sobom ostavljali tragove najtežih zločina, pljački i pustošenja. Bilo ih je toliko da preciznog spiska do danas nema, a retki su i oni koji su za zločine odgovarali.
„Pošto na ovom području, a tu mislim da celokupnu bivšu Jugoslaviju, nije do kraja izveden obačun sa svim onim nasiljem devedesetih, sve te paravojne formacije danas imaju neki status odmetnika“, kaže urednik u nedeljniku Vreme i autor dokumentarnog filma “Jedinica” Filip Švarm.
To je, prema njegovim rečima, pretvorilo imena od kojih se u regionu ledi krv u uzore novim generacijama u Srbiji.
„Generacije koje su rođene posle nemaju svest šta su zapravo značile te paravojne formacije, kakva je bila njihova uloga u kreiranju rata, beznađa, ratnih zločina, šverca i kriminala. Kako je vreme odmicalo, sve su više prikazivani kao veliki borci, srpski junaci, heroji, šta god hoćete, i zapravo su prešli u neku vrstu društvene mitologije. Za Arkana se ne govori da je bio kriminalac i jedan od najmoćnijih mafijaških lidera na Balkanu, nego da je bio patriota, da se borio časno i tako dalje. Ovde imamo posla sa nekom vrstom izvitoperene ikonografije koja dolazi iz jedne izvitoperene istorije“, podvlači Švarm.
Željko Ražnatović Arkan, vođa „Srpske dobrovoljačke garde“, poznatije kao Arkanovi „Tigrovi“, ubijen je u mafijaškom obračunu 15. januara 2000. godine u Beogradu. Iako formalno raspuštena 1995. godine, na osamnaestu godišnjicu Arkanovog ubistva, u beogradskim Večenjim novostima čitulju uz pozdrav „komandantu“, potpisuje „njegova Srpska dobrovoljačka garda“.
„Iza toga može da stoji bilo ko. Neko ko je bio u Erdutu (štab i Centar za obuku ’Garde’ tokom rata u Hrvatskoj, prim.nov.), u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, neki Arkanov saborac… Čini mi se da je to danas više folklor nego nešto što ima neki realan uticaj“, kaže Filip Švarm.
A saboraca je bilo mnogo. Među njima i njegov kum Borislav Pelević, koji navodi da iza čitulje Arkanu „stoje svi bivši Gardisti“.
„Oni su u Srbiji i u Republici Srpskoj. Sa nekima sam u kontaktu, sa nekima ne. To su dobri, porodični ljudi. Neko radi, neko ne radi, niko od njih ne prima nikakva primanja od države. A to što potpisuju, potpisuju jednostavno zato što tako vole da se predstavljaju i ništa više. Garda ne postoji od 1995. godine, ali oni se sećaju svog komandanta i svake godine već 18 godina nakon njegove smrti skupe pare među sobom i daju čitulju, što ja jako cenim i poštujem“, kaže Pelević.
Borislav Pelević nastavio je Arkanov politički angažman (koji je devedesetih pratio njegove ratne pohode), a potom je Stranku srpskog jedinstva pripojio Radikalima Vojislava Šešelja. Sa rascepom u toj stranci postaje član predsedništva novoostvanih Naprednjaka. Napustio ih je 2012. godine, nezadovoljan politikom prema Kosovu. Danas u čitulji za Arkana navodi da „veliki junaci večno žive u sećanju i srcima onih koji ih vole i poštuju“.
„Kao njegov petostruki kum i veliki prijatelj, dajem čitulju svake godine i to radim sa pijetetom i poštovanjem“, navodi Pelević.
Iako Arkan nije dočekao optužnicu Haškog tribunala (koja je otpečaćena nakon njegovog ubistva i prema kojoj se „Tigrovi“ terete za teške zločine počinjene u Sanskom Mostu, BiH), prema procenama, kroz njegovu paravojnu formaciju prošlo je oko 3.000 pripadnika, dok ih je uz Arkana konstantno bilo oko 300. Bili su, prema rečima Filipa Švarma, „priča Državne bezbednosti Srbije od samog početka“.
Ovo, kao ni zločini Arkanovih „Tigrova“, nikada nisu zvaničano dokazani. Dokumentacija i arhiva Državne bezbednosti uništena je odmah nakon 5. oktobra (dokazi o spaljivanju dokumentacije prikupljeni su još 2001. godine, ali do danas niko za to nije odgovarao). Istovremeno, istraga koju je protiv Arkanovih „Tigrova“ još 2010. godine za RSE potvrdio tadašnji zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić, nije dobila epilog.
„Generalna istina da je neka formacija počinila zločin mora imati ime i prezime. Dakle, moramo imati počinioca konkretnog zločina, žrtve, dokaze“, rekao je tada Vekarić.
Pošto su „Tigrovi“ raspušteni, manji deo ove paravojne formacije će, prema rečima Filipa Švarma, 1996. godine preći u Jedinicu za specijalne operacije MUP-a Srbije, na čelu sa Miloradom Ulemekom Legijom (služi zatvorsku kaznu zbog ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, a Jedinica je rasformirana 2003. godine).
„Oni koji su ostali u službama, pretpostavljam da ih je manje, ne znači da nemaju neke naslednike koji su spremni da idu sličnim putevima koji su bili utabani. Ovi koji su u biznisu su verovatno sada bogati ljudi ili ugledni penzioneri u svojim krajevima, a ovi koji su završili na ulici, o njima možemo da čitamo u crnim hronikama“, navodi Švarm.
Osim čituljama na stranicama dnevnih novina, Arkanovi „Tigrovi“ vratili su se i na mesto zločina. Jedna ulica u Bijeljini u BiH, u koju su ušli 1. aprila 1992., danas nosi naziv – Srpska dobrovoljačka garda. Ovo je istovremeno i jedan od najdrastičnijih primera u masovnoj promeni naziva ulica na ovim prostorima nakon ratova devedesetih.
„Kad danas idem tom ulicom, osjećam se kao da je ponovo ’92. godina – i da će nam se ponovo sve to dogoditi“, ispričao je svojevremeno za RSE Jusuf Trbić, jedan od preživelih žrtava koji se posle rata vratio u Bijeljinu.
Iako je u nekoliko presuda Haškog suda utvrđeno da su srpske paravojne snage u ovom gradu ubile najmanje 48 ljudi tokom prva dva dana aprila 1992. godine, niko od Arkanovih ljudi nikada nije osuđen. Zločine pamte porodice stradalih i fotografije Rona Haviva iz Bijeljine, koje su obišle svet.
Danas, kada padaju i već izrečene presude za ratne zločne, u društvu za čiji je deo Arkan bio heroj, a njegova udovica, folk pevačica Svetlana Ražnatović, i pored presude i priznanja za nezakonitu prodaju fudbalera nekadašnjeg Arkanovog kluba i nelegalnog posedovanja oružja, uživa status „majke nacije“, teško je očekivati da će jedna od najzloglasnijih paravojnih formacija i zvanično biti raskrinkana.
Demontiralo ih je vreme, kaže Filip Švarm, i dodaje da današnje pojave sa početka priče, ne možemo posmatrati na isti način. Neke analogije ipak možemo uočiti, pre svega, kako navodi, sa navijačkim grupama (sa kojima je krenuo i sam Arkan kao vođa navijača „Crvene Zvezde“, prim.nov.).
„Organizirani kriminal se menjao i sada vidimo da je posebno vidljiv kroz delovanje takozvanih navijača. Oni prisvajaju ikonografiju paravojnih formacija. Sve to opet ne može da postoji bez određenih veza sa političkim infrastrukturama. Ako me pitate da li su ovi današnji isti kao oni onda, nisu. Oni nemaju tu vrstu političke uloge koju su imali devedesetih. Ali to opet ne znači da ne postoje odmetnute struje koje dolaze iz službi bezbednosti, i da organizirani kriminal ne deluje kroz čitavo to patriotsko presvlačenje. Jer, da se ne lažemo, i devedesetih ti ljudi nisu bili patriote. Bili su kriminalci koji su iskoristili priliku da svoje mafijaške aktivnosti predstave kao neku vrstu nacionalne borbe“, navodi Švarm.
I u sve češćim mafijaškim obračunima na ulicama gradova u Srbiji može se čitati rukopis devedesetih. To vreme pamti reditelj Janko Baljak, čiji je film „Vidimo se u čitulji“ zabeležio svedočenja glavnih aktera u epohi cvetanja kriminala u Srbiji.
„Devedesete su opet itekako aktuelne u svakom pogledu, od muzike do ikonografije, pre svega zbog toga što su na vlasti isti ljudi u čiji smo se nestanak sa političke scene nadali do pre dvadesetak godina. Oni su vratili i taj duh i taj, pre svega, sistem vrednosti, a ne samo spoljne manifestacije. Tako da me ne čudi ni jačanje ni popularnost, naročito u toj mladoj, neosvešćenoj, neobrazovanoj generaciji, generaciji koja je malo putovala i koja odrasta u jednoj ksenofobičnoj atmosferi. Apsolutno im i devedesete i junaci mog filma ’Vidimo se u čitulji’ služe kao uzor“, kaže Baljak.
Druga je i šira tema – da li se nove „patriotske“ generacije zadržavaju na folkloru ili su spremne da ga pretoče u neku novu stvarnost.
„Ja sam čovek koji živi 650 kilometara na čas tako da kod mene dobra dela za svoj narod uvek idu mnogo brzo. Znači, ja ne radim nešto samo jednom u godinu dana, ja sam Srbin 365 dana u godini.“
Tako o svom „humanitarnom radu“ govori osnivač ’’Srbske časti’’ Bojan Stojković. Iako i on i vlasti Republike Srpske dematuju medijske navode da ova organizacija regrutuje osobe koje će činiti okosnicu buduće paravojne jedinice, njihove fotografije na društvenim mrežama u uniformama sa oružjem, te slike sa liderom RS-a Miloradom Dodikom i vest da su tokom obeležavanja “Dana Republike Srpske” bili na ulicama Banjaluke, uzburkala je javnost u BiH.
Zabrinutost je razumljiva, imajući u vidu da su i tokom devesesetih paramilitarci delovali pod „humanitarnim“ i „patriotskim“ parolama. Sve i da je reč o „bombastičnim podvalama“ (kako to tvrde zvaničnici RS-a), ratnim pokličima i zbijanju nacionalnih redova staze su na ovim prostorima dobro utabane.
(slobodnaevropa.org)