Autoput Beograd – Sarajevo: Zarobljena Srbija i blokirana BiH
Dve godine nakon što je Turska najavila da bi platila autoput Beograd-Sarajevo, položen je kamen temeljac u Sremskoj Rači, čime je svečano obeležen početak radova.
Kad su pregovori započeli, nije bilo lako odrediti ni trasu autoputa. Srbija je preuzela inicijativu i insistirala da autoput ide od Užica, preko Požege i Kotromana do Pala, a s tim se odmah složila i Vlada Republike Srpske, odbijajući bilo kakvu diskusiju o drugim pravcima i eventualni kompromis.
Delovalo je kao da Srbija i BiH nisu baš ravnopravni partneri u ovim dogovorima, te da je Federacija BiH stavljena pred svršen čin. S druge strane, Parlament Federacije BiH odlučio je da će autoput ići drugim pravcem, preko Tuzle, Brčkog i Bijeljine, jer bi se tako s ovim gradovima povezalo Sarajevo, a bili bi povezani i sa Hrvatskom preko koridora 5c.
Na kraju su prihvaćene obe trase, pa će se autoput graditi u oba pravca, u obliku prstena. Laiku poput mene taj autoput na mapi izgleda kao dva autoputa, jer je moguće iz Sarajeva u Beograd otputovati jednom rutom, a vratiti se potpuno drugom, ali to je manje bitno. Zapravo je autoput u obliku prstena korisniji za više građana u obe države, jer prolazi kroz veći broj gradova i obuhvata mnogo veću teritoriju nego što bi to učinio autoput koji bi išao najkraćim putem između Sarajeva i Beograda. Kompromis je postignut na zadovoljstvo svih strana, što je u našim zemljama pozitivna retkost koju treba pozdraviti.
Srpska strana autoputa
Predsednik Turske Recep Tayyip Erdogan, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i članovi Predsjedništva BiH Milorad Dodik, Željko Komšić i Šefik Džaferović održali su prigodne govore pred kamerama, besedeći o prijateljskim vezama, pomirenju, stabilnosti regiona, poboljšanju komunikacija i međusobnom povezivanju, i razišli se u miru božjem.
Sve je izgledalo kao redak trenutak otopljavanja odnosa između Srbije i BiH, budući da smo uglavnom navikli na međusobna prepucavanja i svađe, pogotovo na otrovne strele koje iz Beograda lete prema Sarajevu. Umesto uobičajenih podizanja tenzija na liniji Beograd-Sarajevo, sada će se na toj trasi graditi autoput koji će povezati građane dve susedne države.
Ili bi bar tako trebalo da bude. Međutim, iza optimističnih poruka i lepih reči stoje brojni problemi koje tek treba rešavati. Da bi se autoput gradio potreban je čitav niz prethodnih administrativnih koraka, od idejnog projekta, preko izrade studije uticaja na životnu sredinu, glavnog projekta, sve do građevinskih dozvola i eksproprijacije zemljišta.
Vučić je na konferenciji za novinare uoči polaganja kamena temeljca izjavio da je Srbija već završila kompletnu dokumentaciju za izgradnju autoputa, ali je pitanje da li je baš sve završeno. Recimo, na sajtu Javnog preduzeća Putevi Srbije, u odeljku „Dinamika eksproprijacije radi izgradnje autoputeva u Republici Srbiji“, deonice autoputa Beograd-Sarajevo nisu na listi deonica na kojima je završena eksproprijacija, niti na listi deonica čija je eksproprijacija u toku, što će reći da taj deo posla nije obavljen.
BiH ne žuri sa gradnjom
Takvi problemi su u Srbiji lako rešivi, budući da Vučić u svojim rukama drži apsolutnu vlast, a ni zaobilaženje zakona i procedura mu nije strano. Pošto kod nas svi državni poslovi zavise bukvalno od jednog čoveka, to znači da će gradnja srpskog dela autoputa teći manje-više po planu, a ako i bude nekih prepreka one će se uklanjati u hodu, jer je izgradnja ionako već počela. Jedino je moguće da autoput ne bude izgrađen u predviđenom roku, budući da je probijanje rokova postalo već običaj u srpskom graditeljstvu, ali na to smo odavno navikli.
Sa druge strane Drine situacija je potpuno obrnuta. Za razliku od srbijanske užurbanosti, u Bosni vlada ležerna atmosfera. Proces osiguravanja neophodne dokumentacije nije još ni započet, a osim memoranduma ne postoji nijedan zvanični dokument koji se tiče izgradnje autoputa. Nije doneta ni odluka o utvrđivanju javnog interesa za izgradnju bosanskih deonica autoputa, a bez te odluke ne može se pristupiti izradi eksproprijacijskog elaborata i obavljanju poslova eksproprijacije.
“Nadamo se da ćemo i mi u Bosni i Hercegovini što prije okončati te procedure kao bi izgradnja autoputa krenula i kroz Bosnu i Hercegovinu. To je u interesu i Srbije i Bosne i Hercegovine”, izjavio je Šefik Džaferović na trilateralnom sastanku, ali je veliko pitanje koliko će ta procedura trajati.
I da se danas započne sa izradom dokumentacije za realizaciju ovog projekta, čitav proces će potrajati mesecima, što je još i optimistička projekcija. Kako sada stvari stoje, uz minimalnu dozu karikiranja moglo bi se reći da će Srbija svoj deo autoputa doterati do granice, a BiH neće ni dokumentaciju završiti.
Sveopšta neodgovornost faktora u BiH
Stiče se utisak da se u BiH baš i ne žuri sa početkom gradnje, te da je ključni problem neefikasnost institucija, kao i sveopšta neodgovornost političkih faktora, grandioznija čak i od ove u Srbiji.
Više od godinu dana čeka se formiranje Vijeća ministara i Vlade Federacije BiH, zbog čega su zaustavljeni brojni projekti, a građani trpe posledice političke neodgovornosti. Nije samo autoput Sarajevo-Beograd kolateralna žrtva neformiranja državne i federalne vlasti. Zastoj u evropskim integracijama, blokiran rad Parlamenta BiH, sporazumi i ugovori vredni milijardu evra na čekanju, blokiran aranžman sa MMF-om zbog čega je BiH uskraćena za 237 miliona evra, infrastrukturni projekti koji čekaju – sve su to posledice bezvlašća.
U svetlu ovih činjenica, licemerno zvuče Dodikove reči o „istorijskom danu“, o gradnji autoputa kao „vraćanju duga ovom narodu”, o tome da putevi „pomažu da ljudi dolaze umjesto da odlaze”. Upravo je Dodikovo protivljenje usvajanju i slanju Godišnjeg akcionog plana za NATO uzrok što vlast nije formirana. Komšić i Džaferović insistiraju na sprovođenju Zakona o odbrani BiH koji propisuje saradnju sa NATO-om, dok Dodik za NATO ne želi ni da čuje, čime zapravo sprovodi ruske interese na Balkanu. Autoput i ostali projekti čekaju, građani trpe, Erdogan i Johannes Hann apeluju i vrše blage pritiske, a Dodik i Putin zadovoljno trljaju ruke.
Između dva zla
Situacija sa izgradnjom autoputa pokazuje sav apsurd političkog života u Bosni i Hercegovini, ali i u Srbiji. U Srbiji je započeta gradnja autoputa, jer je to i interesu apsolutnog gospodara države Aleksandra Vučića, koji se slučajno poklopio i sa interesima građana. Da Vučić nema koristi, da je u pitanju samo benefit građana, od izgradnje ne bi ništa ni bilo. U interesu građana su i slobodni mediji, fer izbori, vladavina prava, izgradnja institucija – ali to Vučiću nije od koristi, naprotiv, pa zato i nemamo ništa od toga.
S druge strane, u BiH nema takvog jednoumlja i jednopartijske vladavine kao u Srbiji, politički sistem je znatno složeniji, postoji mnoštvo centara moći i odlučivanja – ali je zato gotovo nemoguće sklopiti nekakav dogovor svih aktera i za početak bar formirati vlast. A takvo disfunkcionalno stanje neminovno dovodi do stopiranja infrastrukturnih projekata, pa je zato početak gradnje autoputa na dugom štapu, u oblaku neizvesnosti.
U Srbiji imamo zarobljenu, a u Bosni i Hercegovini blokiranu državu. Teško je reći šta je od ta dva zla gore. U konkretnom slučaju, kad je autoput u pitanju, ispada da je diktatura efikasnija od bezvlašća, ali je cena te efikasnosti preskupa i građani Srbije je plaćaju svakodnevno, a kamate će tek stići na naplatu u godinama koje dolaze.
(Izvor: Al Jazeera)