Negiranje Srebrenice, omiljena zabava srpskih političara

Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (čiji je predsednik Vuk Jeremić, lider Narodne stranke) u saradnji sa Pravnim fakultetom iz Niša organizovao je online diskusiju “U ime pravde”. Pored Jeremića, u diskusiji je učestvovao i Alan Deršovic, harvardski profesor prava i poznati američki advokat koji je u Hagu branio ratnog zločinca Momčila Krajišnika. Diskutanti su se ostrvili na Haški tribunal, valjda u ime neke pravde, što bi trebalo da sugeriše naslov ovog dubokoumnog razgovora.

Jeremić je rekao da je “odluka kojom je Međunarodni sud pravde odredio masakr u Srebrenici kao genocid jedna od najkontroverznijih“, te kako „u Srbiji o toj temi traje žestoka debata i to sa veoma dobrim razlogom”. A šta je razlog za tu takozvanu debatu?

“Srbi su u Drugom svetskom ratu bili žrtve brutalnog genocida koji je sprovodila marionetska nacistička Nezavisna Država Hrvatska. Mi smo zato veoma osetljivi kada neko pomene genocid“, objasnio je tankoćutni Jeremić, delikatna duša koja se potrese čim čuje tu stranu reč genocid, pogotovo u kontekstu koji ne prija njegovim suptilnim ušima. Po najnovijim pravilima gramatike smrti, kada se u rečenici upotrebi imenica “genocid” Srbi mogu da budu samo objekat koji trpi radnju, a nikako subjekat koji je vrši.

Jeremić je podsetio da je kao predsednik Generalne skupštine UN 2012. godine “pokrenuo debatu o ulozi međunarodnog krivičnog prava u pomirenju naroda”, žalio se kako je trpeo pritiske od SAD-a, ali je neustrašivi Jeremić tome odoleo, pa se ipak povela rasprava o Haškom tribunalu, a predsednik tribunala, kukavica teška, “nije se usudio da se pojavi”.

Ponižavanje žrtava

Pre nekoliko godina Udruženja žrtava i svjedoka genocida i Majke enklava Srebrenica i Žepa uputili su protestno pismo ambasadorima Saveta bezbednosti i Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u vezi sa kandidaturom Vuka Jeremića za generalnog sekretara UN-a. Tom prilikom prisetili su se i pomenute debate: “Žrtve genocida u BiH, sjećaju se poniženja koje su doživjele tokom brutalnog i sramotnog izbacivanja iz sjedišta UN-a u New Yorku za vrijeme obraćanja predsjednika Srbije Tomislava Nikolića tokom javne debate o radu MKSJ”.

U pismu su napisali i ove reči: “Trebamo li isticati implikacije organizovanja debate o radu Međunarodnog krivičnog suda bez pozivanja žrtava da iznesu svoje gledište na njegov rad, kojima bi mogle približiti svoju perspektivu o radu Suda? Izostavljanje obraćanja žrtava kojih se rad MKSJ direktno tiče govori samo za sebe o Jeremićevim namjerama”. Usput su podsetili adresata da je “Vuk Jeremić negator genocida u Srebrenici”.

Deršovic je dosolio ovu Jeremićevu papazjaniju rekavši da za njega Međunarodni sud pravde „nije međunarodni, nije sud i ne služi pravdi“. Jeremić je na istoj liniji, on prosto ne podnosi dogme i svetinje, takav je to rebel, večni pobunjenik protiv autoriteta, zato veli da su se „mnogima smučile lekcije koje se ponavljaju da sve što je Haški tribunal učinio ili rekao mora da se smatra gotovo svetim i ne sme biti podložno nikakvoj kritici”. Njegov kolega Deršovic se malo požalio na sudbu kletu: „Zastupao sam dvojicu u Haškom tribunalu, a malo je nedostajalo da zastupam i trećeg, bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića, ali se nismo dogovorili“. Tja, sreća da Deršovic nije živeo u Bosni početkom devedesetih i da se ne preziva, šta ja znam, Halilović – u tom slučaju šanse za dogovor s Karadžićem bile bi višestruko manje, ali postoji velika verovatnoća da bi njegove ostatke danas tražili po masovnim grobnicama. Kao žrtvu onog genocida koji se, po Jeremiću, nije dogodio.

Presude za genocid

Kad god nađu malo slobodnog vremena naši političari, kako iz vlasti tako i iz opozicije, zabavljaju se igrajući kolo na kostima pobijenih u Srebrenici. Negiranje genocida postalo je omiljeni sport u srpskoj javnosti, po medijima, u političkim strukturama, među intelektualcima na patriotski pogon, na tzv. društvenim mrežama koje su živa negacija bilo kakvog koncepta društva, a pogotovo pristojnog. Usput nađu i nekog sličnomišljenika iz sveta da im bude saučesnik u izrugivanju žrtvama, nekom zapadne Noam Čomski, nekom Alan Deršovic. I Dveri su imale svog stranog eksperta kad su objavili specijalni broj časopisa “Dveri srpske” posvećen Srebrenici, pa je dotični prebrojavao butne kosti mrtvima, tvrdeći da ih nema dovoljno, umanjujući broj pobijenih. Zaboravio sam mu ime, i dobro je da je tako, ništa osim zaborava i potonuća u ništavilu nije ni zaslužio.

Zaista su neizmerne dubine ljudskog zla, Šekspirovi krvoloci poput Magbeta ili Ričarda Trećeg su mala deca u odnosu na fin kabinetski svet koji voli da se zabavlja zabijanjem prsta u živu ranu porodicama koje još traže svoje mrtve. A traže ih jer su ih Mladićevi zločinci sahranjivali u jame, vadili leševe i premeštali u sekundarne, pa u tercijarne masovne grobnice, nastojeći da zataškaju tragove svog strašnog zlodela.

O kakvoj to odluci Haškog tribunala mrmori Jeremić, koja je pritom još i jedna od najkontroverznijih – nije baš najjasnije. Nema nikakve odluke, ima samo presude, i to ne jedne, već više njih. Za genocid u Srebrenici na doživotnu robiju osuđeni su Radovan Karadžić, Ljubiša Beara, Zdravko Tolimir, Vujadin Popović i Ratko Mladić. Na dugogodišnje kazne zatvora osuđeni su mnogi, među njima i Radislav Krstić, Drago Nikolić, Radivoje Miletić i Dragan Obrenović. Pred sudovima u BiH, Srbiji i Hrvatskoj osuđeno je tridesetak ljudi za zločine počinjene tokom srebreničkog genocida. Silne su to hiljade stranica koje detaljno dokumentuju genocid u Srebrenici i ne ostavljaju nikakvu sumnju o karakteru zločina.

Muzika za uši ratnih zločinaca

Navedene stavove Vuka Jeremića mirno bi potpisali svi robijaši osuđeni za genocid u Srebrenici, nema tog masovnog ubice koji ne bi želeo da bude osuđen za manje krivično delo i koji ne bi oduševljeno pozdravio svakog ko negira karakter počinjenog zlodela. Složili bi se i mnogi drugi, na primer Milan Lukić koji je onomad svakodnevno streljao civile na Višegradskom mostu, a umeo je i da spaljuje žive ljude prethodno nagurane u neku kuću. Nema ratnog zločinca koji se ne bi složio sa negatorima i relativizatorima genocida, za njih su Jeremićeve reči muzika nebeskih sfera. Jedino što je eventualno kontroverzno je to što je samo zločin u Srebrenici proglašen genocidom, s obzirom na jasnu nameru srpskih snaga da etnički očiste Bosnu.

Ako ne veruju Haškom tribunalu, mogli bi Jeremić i svi drugi jeremići uveoci da se oslone na reči Ratka Mladića izrečene 12. maja 1992. godine u Narodnoj skupštini Republike Srpske kad je čuo planove Radovana Karadžića i njegovih saradnika: „Mi ne možemo očistiti niti možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi, a ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid”. Ako već ovi nazovi rodoljubi ne veruju međunarodnim sudovima i domaćim izdajnicima, nema nikakvog razloga da sumnjaju u reči svog heroja koji je godinama herojski tamanio civile.

Veliko srpsko pomirenje

Sa Jeremićevim negiranjem Srebrenice složili bi se i Aleksandar Vučić, Ana Brnabić i ostali naprednjaci. Oni već godinama pričaju istu priču – bio je zločin, nije bio genocid, Hag je politički sud. A usput na sve načine izbegavaju obavezu saradnje sa Međunarodnim rezidualnim mehanizmom za krivične sudove, naslednikom Haškog suda. I nije negiranje genocida jedina zajednička stvar naprednjacima, Jeremićevoj Narodnoj stranci i mnogim drugim opozicionim partijama. Svi oni dele i hegemonistički odnos Srbije prema Crnoj Gori. Dok su trajale klerikalne litije gotovo da nije bilo političke snage u Srbiji koja to nije podržavala, takva homogenizacija nije viđena još od slavnih dana uspona Slobodana Miloševića.

Isto je i po pitanju Kosova – ne zna se ko strasnije i žešće brani sumanutu ideju odvojenu od stvarnosti da je Kosovo deo Srbije, da su nam zli Albanci oteli “najskuplju sprsku reč”, ne zna se ko je u dublji zaborav gurnuo sve što se događalo na Kosovu, od aparthejda do masovnih zločina i proterivanja preko 800.000 ljudi. Kad na dnevni red dođu takozvana nacionalna pitanja, odjednom zavlada konsenzus na srpskoj političkoj sceni, najzad dođe do sveopšteg srpskog pomirenja, sve razlike netragom iščeznu, a političari s obe strane barijere misle kao jedan. A taj jedan je Slobodan Milošević, jer se ovde radi o očuvanju njegove politike. Na koju pokojni zlikovac nema autorska prava, ona pripadaju velikosrpskoj intelektualnoj čaršiji koja nije u stanju da smisli nikakav pametniji program od ubilačke i samoubilačke krilatice “Svi Srbi u jednoj državi”.

Parazitiranje na nesreći i zaostalosti

Opozicija nije vlast, zato se tako i ne zove. Pa kad već nije vlast, onda bi trebalo da ima bar malo drugačije stavove po ključnim pitanjima, da nudi neku drugačiju ideologiju od ove koja je na vlasti više od tri decenije i koja je Srbiju odvela u propast i počinila najstrašnije zločine u susedstvu, uključujući i genocid. Teza da se tu radi o dodvoravanju biračima ne stoji. Saša Janković je 2017. godine, neposredno pred predsedničke izbore, rekao da je u Srebrenici počinjen genocid. Na izborima je zauzeo drugo mesto, osvojivši 597.728 glasova, odnosno 16,36 posto biračkog tela. O ovim ciframa i Jeremić i drugi opozicioni negatori genocida mogu samo da sanjaju. Problem je u nečemu drugom.

Kao što lepo reče Latinka Perović: “Nije tu toliko problem te mase, njene zaostalosti, njene okovanosti nacionalizmom… problem je, u stvari, onih koji na tome parazitiraju politički, i koji se od te mase zapravo malo razliku­ju”. Parazitiranje samozvanih patriota na nesrećnom stanju u kojem se nalazi njihov narod je dominantan politički program. Umesto da vode građane putem modernizacije, reformi i izlaska iz zaostalosti, političari neprestano nastoje da zadrže status kvo, jer samo u uništenom društvu takvi ljudi mogu da zauzmu neka vodeća mesta i da glume političku elitu. Aleksandar Vučić je celu svoju karijeru izgradio upravo na takvom parazitiranju, baš kao i njegova nekadašnja Srpska radikalna stranka, a i današnja Srpska napredna stranka. U nekom uređenijem i civilizovanijem sistemu dogurao bi do predsednika mesne zajednice, a ovde je autoritarni gospodar čitave jedne zemlje.

Na stranu ko zna koje po redu ruganje žrtvama i pljuvanje po mrtvima za čijim kostima se traga već četvrt stoleća, tako su ih dobro zlikovci sakrili, zatrpali zemljom a potom  dodatno prekrili zaverom ćutanja – jezivo je jedinstvo u zločinu dobrog dela opozicije i vlasti. A jeziva je i nesposobnost ove zemlje da iznedri suvislu, evropsku, ljudsku, demokratsku alternativu politici razbojničke bande koja vlada decenijama, s jednom malom pauzom u vreme Zorana Đinđića. A Jeremiću bi bilo bolje da onu svoju organizaciju prekrsti u Centar za međunarodnu blamažu i održivi razvoj negiranja genocida. U ime pravde i u ime istine.