Genocid u Srebrenici: 1995-2014 Preživeli iz julskog masakra
Obeležavajući devetnaest godina večite srpske sramote, kada su pod zverskom komandom Ratka Mladića, krvavih julskih dana 1995. godine, u Srebrenici i okolnim mestima izvršeni genocid nad muslimanskim stanovništvom i zločini protiv čovečnosti uz stravično kršenje zakona i običaja ratovanja, prenosimo svedočantva iz Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, onih nesuđenih žrtava koje su pukim slučajem pretekle od četničke kame, da ljudima prenose istinu o neljudima.
David Vasen (David Vaasen), svedok optužbe
David Vasen je bio pripadnik holandskog bataljona UN. U vreme dok je bio stacioniran u Srebrenici 1995. godine, bio je po činu redov prve klase i obavljao je dužnosti bolničara.
Svedok je opisao situaciju u kojoj se našla njegova jedinica početkom jula:
„Pre svega, zadnjih nekoliko dana je bilo veoma teško. Bilo je nešto minobacačke vatre u blizini našeg osmatračkog položaja. Prvih par dana je bila jedna, možda dve odvojene granate, i pojačavali su vatru svakog dana. Morali smo da ostanemo u bunkeru skoro tri dana i posle toga, Srbi su nas pozvali da odemo i napustimo svoj osmatrački položaj. Vikali su na nas i koristili su dosta stvari da nam jasno stave do znanja da moramo da se pomerimo sa našeg osmatračkog položaja jer će ga gađati minobacačima. Prvo, vođa naše grupe je uzeo radio i poslao poruke bazi u Potočarama, a onda su nam kasnije rekli da se povučemo na oko 100 metara od sela Jaglići i da ostanemo tamo.
Kada smo stigli u Jagliće, zaustavila nas je muslimanska vojska. Ona je bila pod zapovedništvom kapetana Envera i naterala nas je da ostanemo tamo, čak i uz upotrebu sile ako bude neophodno… Zbog toga što smo mi bili vojska UN tamo, i zbog sopstvene zaštite, i da bi koristila našu opremu, ako bude neophodno, protiv srpske vojske. Kapetan Enver je bio lokalni oficir, komandant, i bilo je muslimanskih vojnika iz… ne mogu da se setim sada, ali iz 82. muslimanske brigade, tako su se zvali, i bilo je 30 muslimanskih vojnika tamo… Neki od njih su imali puške, pištolje i nisu imali dovoljno municije da se bore za svoj život.
Zapovednik naše grupe je govorio sa kapetanom Enverom i napravio je sporazum da možemo otići natrag u bazu u Potočarama, ali da moramo povesti žene, decu i starije ljude sa nama. Kada smo počeli da se vraćamo natrag u bazu bilo je ljudi iz našeg borbenog oklopnog vozila i na našem vozilu. Masa se u trenutku sve više povećavala jer je takođe bilo muslimanskog življa iz planina i oni su nam se pridružili. Bili su u vrlo lošem stanju. Nisu imali vode, hrane, jedva da su imali nešto odeće. Bili su prestrašeni, bilo je strašno.
Kada smo stigli do Potočara, naš zapovednik nam je rekao da ostanemo blizu Potočara i nismo mogli da se vratimo, pre svega u bazu, jer su izbeglice koje su dolazile iz Srebrenice prvo morale da idu u Potočare i želeli su da se sve to organizuje pre nego što odemo u Potočare. Od baze UN to je oko jedan
i po kilometar. Kada smo stali na toj lokaciji, morali smo da čekamo tamo i posle nekoliko minuta pali smo pod tešku paljbu sa leve strane i to je bio totalni haos. Pucali su na nas. Pucali su na muslimanski narod koji je bio iza nas i takođe ispred nas. Masa je počela da beži, da viče, i mi smo pokušali da pomognemo ljudima, a i sami smo morali da odemo.”
Oko vozila holandskih vojnika bilo je nekoliko stotina ljudi. Kolona je nastavila niz put. Holandski vojnici su one koji su bili ranjeni ostavili u bazi UN, a one koji nisu bili povređeni blizu autobuske stanice.”
Sledećeg dana, 12. jula, svedok je otišao u “plavu” fabriku koja se nalazi neposredno pored baze UN.
“Kada smo ušli unutra, videli smo muslimanske izbeglice, i po izrazu na njihovim licima, oni su bili prestrašeni. Većina njih je takođe plakala. Bilo je takođe Muslimana koji su se obesili jer su, po mom osećaju, bili prestrašeni onim što se dešavalo. I muslimanske izbeglice koje su bile tamo takođe nisu gledale u njih, nisu ništa radile. Izgledalo je kao da su u stanju šoka.”
U jednom trenutku oko 14 ili 15 časova popodne holandski vojnici iz jedinice u kojoj se nalazio svedok dobili su naređenje da formiraju neku vrstu ljudskog štita. To je bilo na pola puta između fabrike cinka i zgrade „Faros”. U štitu je bilo oko 40 vojnika UN.
“Ljudski štit se sastojao od vojnika UN. Morali smo da ostanemo je srpska vojska dolazila u enklavu. Naša naređenja su bila da budemo agresivni prema srpskim vojnicima.”
Svedok je naveo da je tu bilo i regularne vojske u kamulažnim uniformama, kao i „Vukova” sa Drine.
“Bilo je ‘Vukova’ sa Drine. Oni su bili pravo ispred nas, i imali s oznake sa vukom. To je njihov znak. Veoma dobro su bili naoružani, kao Arkanovi ‘tigrovi’. Imali su svog zapovednika… Išli su ka nekim kućama sa moje leve strane i počeli su da ih pljačkaju. Kada su ušli u prvih nekoliko kuća, izlazili su sa ne baš korisnim stvarima, telefonima, pisaćim mašinama, aparatima za kafu. Uzimali su sve. I posle nekoliko kuća, ušli su u još jednu kuću i mogao se čuti vrisak i rafal iz AK-47 (Kalašnjikov). Posle toga, izašli su sa još nekim stvarima, sa telefonom, video-rekorderom, i bacili su bombu unutra… Mi smo prišli tim srpskim vojnicima i pokušali smo da ih zaustavimo. Oni su nam se smejali i čak nam je jedan od njih rekao da odstupimo i da se ne mešamo u to šta oni rade, jer im ne predstavlja problem da ubiju jednog ili dvojicu više, pokazivali su na nas.”
Svedok je opisao i scene kada je general Mladić 12. jula došao do muslimanskih izbeglica:
“Pristupio je muslimanskim izbeglicama, a ekipa kamermana je bila sa njim i počeli su da bacaju slatkiše muslimanskim izbeglicama… Snimali su sve što je general Mladić govorio nekim ljudima, i ljudi ispred njega su bili pomalo, kako da kažem, prestrašeni. I pokušao je da se rukuje sa ljudima, i onda kamerman isključio kameru. I ono što se tada desilo bilo strašno jer je on uzeo slatkiše nazad, udarao ljude, čak i tu decu napred. Uzimali su slatkiše nazad, ti vojnici koji su bili napred. Kada su počeli da pomeraju te ljude prema autobusima i kamionima, to je bilo vrlo teško. Neki od njih su udarani, tučeni. Koristili su svoje oružje, zadnje delove oružja, svuda su ih udarali. I čak po odvajanju muškaraca bilo je još teže, jer su onda deca pokušava da dohvate svoje očeve, svoju braću, i koristili su istu silu da razdvoje te ljude, i gurali su žene i decu prema autobusima, muškarce prema ‘beloj kući.'”
U noći 12. jula vojnici UN su otišli da obiđu zgrade, između ostalih i „plavu” fabriku:
“Takođe smo otišli i u „plavu” fabriku… Kada sam ušao unutra, ljudi su bili uplašeni. Neki od njih su umirali od gladi i nisu uopšte imali vode. Čak ni mi nismo mogli da im pomognemo. Bilo je vrlo mračno unutra. I iza fabrike smo čuli neku ludu buku i otišli smo da to proverimo. Bilo nas je trojica, tri vojnika UN, pošli smo iza fabrike i čuli smo ženski glas. Upalili smo naše baterijske lampe i videli smo dva srpska vojnika, jedan od njih je čuvao stražu, drugi je ležao na devojci sa svučenim pantalonama. Oni prvo nisu znali ko smo mi pa su počeli da beže. I sve je to bilo tako brzo, čak i za nas, da nismo znali u šta se upuštamo. I videli smo devojku kako leži na zemlji, na nekoj vrsti dušeka. Bilo je krvi na dušeku, čak je i ona bila prekrivena krvlju. Imala je modrice na nogama i bilo je krvi koja je tekla između njenih nogu. Bila je u potpunom šoku. Potpuno je poludela. Čak smo pokušali da je smirimo, na njenom jeziku, ali ona nije htela da sluša. Morali smo da izvedemo, i izvan zgrade su nam pomogle neke muslimanske žene, izbeglice, koje su nam rekle da će ona ostati sa njima.”
Holandskim vojnicima je oduzeta oprema i oružje od strane bosanskih Srba:
“Bio sam u punoj opremi, imao sam oružje, šlem, pancir, municiju, standardno izdanje vojnika… Kasnije u toku te noći, bilo je srpskih vojnika koji su uzeli opremu od mojih drugova. Kasnije, prišli su i meni i tražili da im predam svoje oružje, svoj pancir, šlem, i ja sam rekao: ‘Ne’. Kasnije su opet to tražili i ja sam rekao: ‘Ne’. Onda je bio tu srpski vojnik koji je uzeo svoj AK-47, napunio je oružje, uperio u moju glavu i ponovo je tražio da predam svoju opremu, inače ću biti ustreljen. Tako sam dao svoju opremu, svoje oružje, svoj pancir, sve.”
Svedok je je opisao šta je video kada je stajao u ljudskom štitu, blizu “bele kuće”, gde su držani muslimanski muškarci:
“Izveli su nekog napolje, odveli ga iza ‘bele kuće’, dva srpska vojnika bi izveli muslimanskog muškarca iz zgrade, ‘bele kuće’ i odveli ga iza te zgrade. Onda sam čuo jedan pucanj i samo bi se ta dva srpska vojnika vratila nazad.”
Četrnaestog jula svedok je išao iz Potočara za Srebrenicu:
“Imali smo zadatak tog jutra da otpratimo neke vojnike iz čete ‘B’ nazad u njihovu bazu, da uzmemo vojne stvari, opremu. I odvezli smo se sa njima, i video sam strašne stvari na putu natrag. Video sam mnogo tela. Počelo je na oko 500-600 metara, kada smo prošli kapiju. Sa leve i sa desne strane puta, videli smo mrtve ljude. Već su bili plavi i ljubičasti zbog vrućine koja je bila dan ranije. Neki od njih su umrli od dehidracije, a neki su bili ustreljeni, to se moglo videti. To je bio stvarno užasan prizor… Bili su odeveni u civilnu odeću. Većina njih su bili uglavnom stariji ljudi.
Dok se nismo primakli Srebrenici, pronašli smo takode i muškarce, žene, decu, sve… Kada smo se primakli centru Srebrenice, centar grada je bio pun tela, delova tela, koji su ležali jedan preko drugog. Oni su takode bili plavi, ljubičasti. Tu je bilo oko 40 do 50 ljudi… Uglavnom su to bili žene i deca, neki od njih su bili stariji ljudi, i takode sam video nekoliko muškaraca.”
,,D”, zaštićeni svedok optužbe
Zaštićeni svedok ,,D” je bio stanovnik sela Soloćuša u okolini Srebrenice. U Potočarama se sa porodicom ukrcao u autobus koji je evakuisao stanovništvo, i pošto je bio jedini muškarac, krio ležeći na podu vozila. Autobus je prevozio žene i decu preko Bratunca, Vlasenice, Glogova, Kravica, Konjević Polja, Ne Kasabe, Tišća, sve do Luka. Tamo su svi izašli iz autobusa, i vojnici VRS su svedoka odvojili od žene i deteta i odveli, zajedno sa još 21 muškarcem, u školu u mestu Luke oko 10 sati prepodne.
“Jedno vreme smo samo stajali, ili sedeli, kod daljeg kraja školske zgrade. Odmah pošto sam stigao, moje ruke su vezali nekim pertlama, ili pertlama za čizme, i naređeno mi je da sednem. tako sam sedeo na travi ispred zgrade i mogao sam da gledam druge ljude koje su dovodili. Kako je vreme prolazilo broj ljudi se konstantno povećavao. Moja leđa su bila okrenuta putu, ali još uvek sam mogao da čujem zvuke kamiona i autobusa kako dolaze i odlaze. Čitav dan sam sedeo na toj livadi, na travi. Bilo je drugih ljudi koji su dolazili i oni su takođe sedeli u našoj blizi Nisu svi bili vezani. Uglavnom mlađi ljudi su bili vezani. Stariji ljudi nisu bili vezani.
Ukupno nas je bilo 22. Bilo je i mladih ljudi, preko dvadeset godina, ali je bilo i starijih ljudi, ljudi preko 60 godina. Mislim da je najmlađa osoba bio Abdul Kadir i mislim da je on imao 19 ili 20 godina, ili je možda bio čak i mlađi od toga. Dvadeset dva muškarca su sedela ispred škole, zajedno sa mnom, grupa od 22. i jedan od srpskih vojnika je prišao i obavestio nas da ćemo biti pretreseni. Rekao je: ‘Sa vama balijama je teško izaći na kraj. Možda neki od vas još imaju nož ili pištolj ili ručnu bombu ili nešto slično. Nećemo rizikovati, tako da ćemo vas pretresti.’ U stvari, ispostavilo se da nameravaju da nas pretresu da bi zaplenili novac ili dragocenosti, nakit ili prstenje, takve stvari.
Grupa je odvedena u školu negde u rano predveče, ili možda kad je već napolju pala noć. Rekli su: ‘Biće vam hladno napolju. Morate ući unutra. Tamo ćete biti u učionici.’ I naravno da je to bilo cinično.
Prvo smo ušli u učionicu, prvu kada se uđe u zgradu, i onda su izgleda promenili mišljenje i premestili su nas u drugu učionicu, odmah do prve. Ono što smo mogli da vidimo je da je učionica prazna. Dok smo ulazili u školsku zgradu, srpski vojnik je imao mnogo komada isečenog kabla, to je bio telefonski kabl i iskoristio ga je da nam veže ruke iza leđa, svima. A nama koji smo vezani ranije, isekli su te veze nožem i onda su nas ponovo vezali tankim telefonskim kablom, koji je mogao biti obmotan nekoliko puta oko naših zglobova i onda vezan u čvor. Kada smo ušli u drugu učionicu, imali smo ruke vezane iza leda, i naređeno je da sednemo u ugao te učionice. To je bio levi ugao kada se uđe u učionicu…
Ljudi koji su ulazili sedali su na pod te učionice, u taj ugao. Ta učionica je imala drveni pod. Srpski vojnici su napustili učionicu za jedan trenutak. Samo jedan srpski vojnik je ostao da stoji u dovratku, na ulazu u učionicu, sedeći na stolici sa automatskom puškom u krilu. Onda sam čuo zvuk nekog motornog vozila. Mislio sam da je to kamion, jer je zvuk bio prilično glasan. Odmah posle toga, jedan momak se pojavio na dovratku. Mislim, srpski vojnik, i on je krenuo i rekao: ‘Ko je ovde iz…(ime redigovano)?’ Odmah sam ga prepoznao po glasu. To je bio moj prijatelj, moj nekadašnji kolega. I oni su stigli iz Kravica i hteli su da vide koji je od njihovih kolega doveden u školu. Kada je to pitao, ja sam ustao sa mesta gde sam sedeo i rekao sam: ‘ja… (ime redigovano)’. I on me je takode prepoznao i rekao je: ‘Šta ti radiš ovde?’ I ja sam rekao da sam bio ranjen u Srebrenici i da sam pokušao da potražim spas iz oblasti Potočara i da sam uspeo da stignem ovde i da sam konačno zatvoren u ovoj školi. Onda je on rekao: ‘Vidim. Pa ovaj rat nije bio baš dobar ni za vas ni za nas, ali šta da se radi? Dobro. Vrlo dobro. Videćemo se sutra.’ Potapšao me je po ramenu na prijateljski način, i izašao. Nisam primetio (na njemu) nikakve oznake, znake raspoznavanja.
Možda sam zaboravio da kažem da nije bilo svetla u učionici, nije bilo električnog svetla, tako da je bila osvetljena vojnim farovima koji su bili upravljeni ka tavanici, i kojima je rukovao vojnik koji je stajao u dovratku. Ti farovi su bili upravljeni u tavanicu, tako da nisam mogao da vidim oznake na njegovoj uniformi. On je otišao, i čim je otišao, možda minut posle toga, ušle su srpske trupe. I čim su ušli, ili dok su još bili na dovratku, srpski stražar koji je bio na vratima obratio im se, u stvari, zaustavio je jednog od vojnika i želeo je da sazna kako su prošli u Kravicama. Čuo sam to pitanje. Pitanje je bilo: ‘Kako ste prošli u Kravicama?’ I drugi je rekao: ‘O, sjajno, završili smo sa balijama. Prošli smo sjajno, nismo imali žrtava, što je najvažnija stvar.’
U međuvremenu, ta grupa vojnika, i ja mislim da ih je bilo više od deset, došla je do nas i počela da postavlja pitanja. Kada god bi postavili pitanje, zadali bi i udarac. Počeli su sa moje leve strane, i dok sam ja sedeo, oni su počeli da zadaju udarce ljudima sa moje leve strane. Pitanja su bila na primer: ‘Koliko Srba ste pobili? Gde vam je Naser? Zašto vam ne pomogne? Da li znate ko smo mi? Da li znate ko treba da plati za sve ovo?’ I svako pitanje je bilo propraćeno udarcem. Udarac bi bio puškom, po glavi. Tačnije, držali su puške u sredini, tako bi nas jednom udarili pesnicom ili puškom u glavu, ili možda u grudi, jer ljudi su sedeli, tako da su lako mogli da ih udare u bilo koji deo tela, i tako su ih udarali. Udarali su starijeg čoveka koji je koristio kao štap za hodanje metalnu motku, i srpski vojnik se sagao, podigao tu metalnu motku i nastavio je da ga bije sa njom.
Takođe sam video da je jedan od njih imao zastavu, zastavu skinutu sa džamije, to je zelena zastava sa centralnim amblemom, sa polumesecom i zvezdom. I pitao je ljude: ‘Čija je ovo zastava?’ Jedan bi rekao da je to zastava za džamije, drugi bi rekli, ‘Ne znam’; treći bi rekli ‘Svejedno mi je.’ Bilo je svih vrste odgovora, ali šta god bi odgovorili, to bi bilo propraćeno udarcem metalne šipke. I kada je pitao mene, ja sam rekao da je zastava skinuta s džamije. I on je rekao: ‘Koje džamije? jebem vam mater balijsku.’ i onda sam udaren ovde (pokazuje), i još uvek imam vidljiv ožiljak iznad desnog oka, i počeo sam da krvarim i krv se slivala niz moje lice. Onda sam udaren ponovo i prevrnuo sam se na svoju levu stranu i krv je u tom trenutku prekrila čitavo moje lice. I tako sam ležao na podu učionice. Nisam bio potpuno pri svesti, ali sam još mogao da osećam. Još sam bio svestan šta se dešava, znači još se nisam onesvestio, ali znam da nisam bio potpuno pri sebi u tom trenutku. To prebijanje je potrajalo još pola sata. Ljudi su bili skroz krvavi. Mogu da vam opišem čoveka koji je sedeo pored mene. Bio je uboden nožem. Prvo sam pomislio da je uboden u vrat, ali dok je padao, shvatio sam da je uboden u lice i da je krv izbijala sa njegovog lica.
Vojnici su nosili neku vrstu uniforme. To je bila kombinezon uniforma i srpski vojnici tokom dana nisu imali te vrste uniforme, niti su nosili neke trake, a ti srpski vojnici, svi ti momci su ima raznobojne trake… Jedan od srpskih vojnika je došao. ‘Vreme je’ rekao je, drugi ga je pitao koliko je sati, i on je rekao da je ponoć. To je bio 13. juli. Odmah posle toga, minut ili dva kasnije, napustili su učionicu i zaključio sam da negde idu. Kada su ti vojnici, koji su nas tukli, napustili učionicu, nekoliko, mislim pet ili šest vojnika je ušlo, oni koji su bili u školi tokom dana. Jedan od njih se okrenuo ka nama i rekao je: ‘Nije valjda da su vas tukli?’, to je rekao sa velikom dozom cinizma. Mislim, taj vojnik je mogao da vidi da ljudi krvare svuda okolo.
Onda je rekao: ‘Dobro. Sad ustanite i stanite uza zid.’ I to je rekao normalnim glasom, ali pošto niko nije ustao, onda je povikao na nas. I kada sam video da je nekoliko ljudi iz te grupe uspelo da stane uza zid, onda sam i ja pokušao isto, jer sam se plašio da ću biti ponovo prebijen, pokorio sam se naređenju i stao sam uza zid. Ti ljudi jednostavno nisu mogli dugo da stoje. Jednostavno bi skliznuli niz zid, pretpostavljam jer su bili tako teško pretučeni. Isto se desilo i meni. On (vojnik) je video kakva je situacija, da su ljudi ozbiljno pretučeni i onda je rekao: ‘Dobro. Sada ćete ići da popravljate naše sporedne zgrade’, ali ja sam mislio da je rekao da ćemo popravljati njihove rovove. On je rekao: ‘Izađite iz učionice jedan po jedan. Čeka vas kamion. Ući ćete u kamion i sve će biti u redu.’
Čim sam izašao iz škole, video sam kamion koji je bio parkiran odmah do stepeništa koje sam ranije pomenuo. I kamion je došao do stepenica, i bila je rampa koja je bila podešena tako da je odgovorala stepenicama. I srpski vojnik koji je bio na u dnu kamiona je rekao, suprotno onome što je rekao prethodni vojnik da idemo da kopamo rovove, da idemo u vojni zatvor i da će tamo biti lepo. I rekao je: ‘Ne plašite se. Sve će biti u redu. Sedite na klupu sa desne strane i ostavite levu klupu slobodnu'… One ljude koji jednostavno nisu sami mogli da se popnu u kamion, dva srpska vojnika bi jednostavno podigla i utovarila u taj kamion. Oni su bili nabacani jedan preko drugog, ležeći na leđima ili na boku, ili bi se samo malo pomerali. Svi su oni ležali tamo. I onda su oni, pošto su ih sve utovarili, proverili broj. Jednostavno su ih sve prebrajali i ustanovili da ima 22 čoveka u tom kamionu… Četiri srpska vojnika su zauzela levu klupu. I tri srpska vojnika su ušla u kabinu kamiona, vozač i još dvojica, i kamion je krenuo…
Krenuli smo stazom pored škole, izašli na put, i skrenuli ka Vlasenici. Kretao se prilično brzo i vazduh je bio svež, tako da sam se osetio nešto bolje… To je bio obični vojni kamion sa klupama, i to znam, jer sam služio u JNA. Nije imao ciradu, ali je imao kostur za ciradu. Dok je kamion išao ka Vlasenici, srpski vojnici koji su bili u kamionu su rekli: ‘Nemojte ni pomiišljati na bekstvo, jer možete poginuti, pošto ćemo onda otvoriti vatru na vas'… Naredili su nam da uperimo oči ka podu, da ne gledamo okolo, i jedina svetla koja sam mogao da vidim su bila svetla grada, odjednom sam osetio da smo se našli na osvetljenoj ulici. I bili smo već na ulazu u Vlasenicu kada je skrenuo levo i krenuo makadamskim putem.
Pokušavao sam nekako da odvežem čvor na žici koja je bila oko mojih zglobova. Na toj šipci je bio metalni deo, pretpostavljam da je to mogao biti šraf od okvira za ciradu. Naslonio sam se pozadi i osetio šraf, kako me bode. Pokušavao da iskoristim taj šraf da nekako razvežem čvor oko mojih zglobova. Nisam uspeo da to uradim, ali sam razlabavio čvor, jer je taj telefonski kabl bio rastegljiv. Kamion se zaustavio na uzbrdici i bila je mala čistina ili pašnjak koji je verovatno bio napušten i bio obrastao travom. Bila je tu i nedovršena kuća; imala je samo jedan sprat i ostatak kuće se srušio. I kamion se zaustavio blizu te kuće. Motor je ugašen, ali svetla su ostala upaljena…
Otvorili su prednji deo kamiona i tri vojnika su izašla iz kabine i ostali su u blizini kamiona, suprotno od mesta gde sam ja sedeo. Bio sam suočen sa njima sve vreme. I jedan iz grupe koja se sastojala od tri srpska vojnika, prišao je onima koji su bili u kabini. Tri čoveka su odmah prionula na svoj posao. Počeli su da ubijaju ljude. Ubijanje je počelo tako što su pucali u ljude koji su stajali, koji su u stvari bili nagomilani na dnu kamiona. Mislim da je jedan od njih bio teško pretučen. Jedan je možda već bio mrtav. Tako da su bili veoma slabi. Jednostavno su ih pobacali sa kamiona i onda, rafalima dovršili. Drugi i treći čovek su doživeli istu sudbinu, ali druga dva čoveka koja su sedela na klupi pored mene pokušala su da pobegnu. Skočili su sa kamiona i uspeli su da pređu nekih 20 metara od zadnjeg dela kamiona. Mogao sam da vidim sve to.
Meni je bilo vrlo jasno šta se dešavalo. Srpski vojnici koji stajali kod zadnjeg dela kamiona otvorili su vatru na njih i oni (begunci) su bili pogođeni. Jedan od njih je pao na grudi; drugi je pao na bok. Onaj koji je pao na bok se malo tresao dok je umirao. U tom trenutku sam uspeo da oslobodim svoje ruke i uhvatio sam se za ivicu kamiona i skočio sam sa kamiona. To su odmah primetile osobe koje su stajale pored kabine kamiona i povikale su: ‘Vidi ovog, majku mu jebem balijsku, on beži!’ I odmah su otvorili vatru iz sveg svojeg oružja. Bilo je dosta pucnjave u tom trenutku, a ja sam mogao da osetim kako meci pogađaju šikaru koja je bili malo iznad mene. Mogao sam da čujem taj šišteći zvuk i mogao sam da čujem kako meci padaju svuda oko mene i shvatio sam da moram da ostanem na zemlji. Ono što je bila moja prednost je činjenica da su oni morali da pucaju iznad kamiona jer su tamo stajali. Kamion je već bio između nas. Tako da su obe grupe morale da pucaju iznad kamiona. Bila je noć. Ako ste pratili moju priču, bili smo još u školi kada je bila ponoć, tako da je tad moralo biti posle ponoći. Takođe mi je pomogla i činjenica da je u blizini bila šuma. Uspeo sam da se domognem šume i udari sam u granu. Nisam mogao da vidim ništa u šumi, bio je mrkli mrak. I ja sam legao na zemlju i skotrljao se niz padinu, uspeo sam prilično brzo da stignem na dno. Još uvek sam mogao da čujem rafale. Neki od njih su dolazili iz blizine, neki iz daljine, zaključio sam da paljba koja je dolazila iz blizine je od grupe koja me je pratila i da je druga paljba otvarana blizu kamiona. I stigao sam do potoka, gde sam ostao zakratko. Nisam mogao da nastavim. Nisam mogao ništa da vidim. Bio je mrak. I ostao sam sakriven iza stene, u nekoj vrsti zaklona.
Proveo sam sedam dana lutajući okolo. Uopšte nisam imo hrane. Živeo sam od onoga što nađem na zemlji i bio sam vrlo slab. I mučila me je povreda. Moja noga je bi povređena i rana se inficirala i to je bio dodatni problem. Dvadeset sedmog jula sam uspeo da dođem na slobodnu teritoriju i naleteo sam na grupu ljudi sa kojima sam nastavio uz potok, rečicu koja je bila na ničijoj zemlji, između dve linije fronta. Oblast je bila minirana, i videli smo mnogo mrtvih te duž potoka.”
Svedok je sa grupom ljudi naišao na asfaltni put, a zatim su zajedno susreli dva vozila koja su se zaustavila i prevezla ih na slobodnu teritoriju.
Bego Ademović, svedok optužbe
Bego Ademović je pre pada enklave živeo sa porodicom u selu Kutezero, u blizini Srebrenice. Svedok je sa porodicom pobegao u fabriku cinka u Potočarama. Tamo je, po njegovim rečima, bilo do tri hiljade ljudi.
Na pitanje da li je prepoznao nekog od vojnika VRS koji su bili u Potočarama, svedok je odgovorio:
“Prepoznao sam samo svog kolegu iz ‘Vihora’ (preduzeće u kome je svedok bio zaposlen) Lazića. Radio je kao vozač autobusa i u odseku za rezervne delove.”
Svedok je opisao ubistvo koje se desilo u fabrici cinka:
“Šetao sam oko fabrike cinka, želeo sam da dođem do svoje žene snaje, i naišao sam na jednog vojnika na mestu gde je bilo mnogo ljudi. Tu je bila žena koja je nosila dete u rukama i vojnik je pitao da li je detetovo ime Alija. Ona je rekla da nije. Onda je on pitao da li je to dečak, i žena je rekla: ‘Da’. Onda se on sagao, izvadio nož, uzeo je bebu i udario je bebu nožem ovde, ovako u grudi, ispod glave, blizu vrata. Ja sam se okrenuo, a beba je pala dole. Bila je mrtva. Ne znam šta se desilo posle. Samo znam da je dete bilo mrtvo. Ali sam ja pobegao u suprotnom pravcu.”
Svedok je izjavio da je taj vojnik bio odeven u kamuflažnu uniformu.
“Istog dana otišao sam u šetnju izvan fabrike cinka. Prema brdu, prema štali. Bilo je mnogo ljudi tamo. Situacija je u tom trenutku bila nešto mirnija i ljudi su se kretali okolo. Otišli su do livade, jeli su i pili, ali su uglavnom bili tihi. Ja sam bio sa Džemalom Karićem. Bilo je mnogo ljudi oko nas, ali smo nas dvojica ostali zajedno… Proveli smo neko vreme sedeći tamo i onda je neko rekao da dolaze srpski vojnici. Svi su ljudi pobegli u fabriku cinka. A nas dvojica smo otišli u štalu i sakrili smo se tamo. Nismo pratili ljude koji su išli u fabriku cinka i oni nas nisu videli. Bila je jedna koliba pored štale i mi smo se tamo sakrili. Dva srpska vojnika su pratila ljude, a oni su išli kroz rupu u ogradi fabrike cinka. Izvukli su tri bošnjačka muškarca kroz tu rupu i krenuli su u pravcu Aljove kuće. Mi smo gledali u njihovom pravcu. Bilo je oko 10 do 15 ljudi tamo, između fabrike cinka i Aljove kuće. Držali su ih sa rukom iza leda. Treći bi ih uhvatio za kosu. Oni bi skrenuli u pravcu fabrike cinka i ubili bi te ljude sa nekom vrstom mačete, odrubljujući im glave… Bilo ih je između osam i deset. Ne znam da li je to radila uvek ista osoba, ili iste osobe.
Dva vojnika su se vratila i odvodili su druge bošnjačke muškarce. I onda je stigao kamion, dolazeći iz kukuruzišta. Oni su imali neke kamuflažne vreće i kada je kamion bio napunjen mrtvim telima, naredili su muslimanima da napune te vreće, koje su onda stavljane u kamion. Kamion bi otišao, i onda bi se ponovo vratio. Kada je došao poslednji put, već je bio sumrak… Džemal Karić je imao kutiju cigareta, sarajevsku ‘Drinu’, i imao je olovku. I kako su ih odvodili, on je pisao četiri, onda pet, onda sedam, i tako dalje. I onda je sabrao, i došli smo do broja 83. Ali se olovka slomila… Oni su nastavljali da odvode ljude, a mi nismo mogli više da pišemo. Ali mora da je bilo preko 100.”
Na pitanje šta je radio 13. jula ujutro, svedok kaže:
“Nisam spavao, niti je bilo ko drugi… Krenuo sam do Križevice, potoka. Oprao sam lice, vratio se. Video sam čoveka kako se kreće na kolenima. Ovo mu je bilo odsečeno (pokazuje), obe ruke oko članaka, takođe oba stopala, njegov nos je bio odsečen, uši su mu bile odsečene, oči su mu bile iskopane. Kretao se na svojim kolenima i samo je ječao. Jedan drugi je visio obešen. Nisam mu prilazio.”
Posle toga svedok je uspeo da se dokopa jednog od autobusa:
“Dokopao sam se autobusa, a vozač je bio moj poznanik od pre rata, kolega vozač – Raco Madžarević. Seo sam u sredinu autobusa i kada je autobus bio pun, krenuli smo. Kada smo prošli Bratunac, pozvao me je (vozač autobusa) da sednem pored njega… Negde pre Kaldrmice, sa desne strane, stajala su dva ili tri autobusa, a pored su bile četničke trupe, tako da Raco nije mogao da prođe, pa se zaustavio. Rukom je prekrio moju glavu svojim kaputom. Dva vojnika su prišla Raci koji je otvorio vrata: ‘Hoćemo da vidimo da li ima nešto za nas?’, a on je odgovorio: ‘Nema ništa za vas’ i oni su se okrenuli, tj. nisu ušli u autobus. I ja sam gledao kako iz autobusa skidaju ljude, a bilo je i žena. I autobus je krenuo prema igralištu i Novoj Kasabi. Oko 1.000 Bošnjaka je hodalo u koloni, sa vezanim rukama.”
(e-novine.com)