Decenija i po od ubistva Željka Ražnatovića Arkana
Nisam znala da si takva kukavica
Piše: Bojan Tončić
Srbija nije učestvovala u ratu, ili, rekao bi komandant njene vojne formacije Srpska dobrovoljačka garda (1991.): “Mogu svi da pričaju šta hoće, ali mislim da sam uvek bio pošten čovek koji je držao do svog morala”
Nije jedini, ali se pamti, Željko Ražnatović Arkan, personifikacija srbijanske krvave hegemonije s početka devedesetih, silovatelj i masovni ubica, robijaš, obijač, okrutni predvodnik bednika različitih provenijencija. Radnik Službe državne bezbednosti, “hrabri komandant”, zapisaće u čitulji njegova Srpska dobrovoljačka garda, “a samo hrabar može u opasnosti da bude plemenit”. Ubijen je 15. januara 2000, ostavši “plemenit” kao i njegovi borci, od kojih niko nije ispitan, a nekmoli optužen u instituciji odlazećeg raspilavljenog tužitelja, o državnim zločinima Srbije u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Jer, Srbija nije bila u ratu, Arkanovi su gardisti, širiće se laž, ratovali kao patriote, tek za po koju koncesiju nad liferovanjem nafte i druge akcizne robe.
Bio je gospodar života i smrti i kada je ubijen u hotelu Interkontinental, na vrhuncu moći, čovek od poverenja Slobodana Miloševića kome se pripremala smena – po svaku cenu. Zakasnio je da, poput sebi podređenih kriminalaca, uskoči u vagon koji bi ga spasao, a pitanje je i da li bi to želeo.
Brutalnost koja je na najbolji način oslikavala Miloševićevu viziju suživota sa Hrvatima i Bošnjacima, potom i Albancima, obeležila je pohode Srpske dobrovoljačke garde, od kojih je najilustrativniji napad na Bijeljinu, po molbi zlikovkinje Biljane Plavšić, koji je zabeležio reporter Ron Haviv. Obuka u Gardi bila je prva brojnim ubicama koje su docnije našle uhlebljenje u sličnim državnim formacijama (crvene beretke), mnogima i na komandnim položajima, na kojima su ostale do današnjeg dana. Gomilajući novce i nepočinstva.
Kao iskusni i neustrašivi kriminalac, Arkan je dobio nameštenje Savezne UDBE, za koju je Stane Dolanc našao posao – likvidaciju antikomunističkih emigranata; po povratku u Beograd, njegova se kriminalna prošlost meša sa državnim interesima: “Istina je da sam bio na svim Slobinim mitinzima. Pratio sam ga od momenta kad je na Kosovu Polju rekao da niko ne sme Srbe da bije. Na mitingu pred Skupštinom, kad smo vikali ‘uhapsite Vlasija’, uhapsili su mene. Stajao sam pored Mirka Jovića, a Slobinom obezbeđenju bio sam sumnjiv, jer sam na sebi imao neko radničko odelo i pištolj, pa su me priveli u ‘29. novembar’ i držali dok se miting nije završio. Na opozicione mitinge nisam išao, jer u to vreme i nisam bio u Beogradu. Istina je da je advokat Velimir Cvetić dolazio kod mene da me u Vukovo ime moli da obezbeđujem prvi miting udružene opozicije, maja prošle godine, ali sam ja to odbio”, govorio je Arkan.
Uhapšen prilikom šverca oružja u Hrvatsku, prvih dana priprema za balvan – revoluciju, ubrzo je razmenjen na najvišem državnom nivou. Navodni vođa navijača Crvene zvezde, ubrzo je postao komandant vojne formacije; delije su bili vođe i pristalice navijačkih grupa koje ubrzo odlaze u Kninsku krajinu.
SDG ratuje najpre u Slavoniji, sa dozvolom JNA i državnog vrha Srbije da nekažnjeno etnički čisti područja koja osvoji. Pljačka, naplaćuje reket od manjih formacija, a u Srbiji postaje idol mladih.
Vreme naplate došlo je nakon intervencije NATO, jača Ražnatovićev pritisak na srpsko podzemlje i traži reket, što ga košta života.
Njegova udovica Svetlana Ceca Ražnatović obeležila je punoletstvo njihovog sina Veljka, poklonivši mu za rođendan sat vredan 120.000 evra, koji je, navodno, ostavština Željka Ražnatovića. Nema siromašnih ratnih zločinaca.
Uhapšena u akciji Sablja, Svetlana Ražnatović nije znala da objasni poreklo oružja u svojoj kući i odakle u njoj automobilske tablice slavonskih sela i gradova. Slobodna je građanka, nije ni za šta kriva. Srbija nije učestvovala u ratu. ili, rekao bi Željko Ražnatović (1991.): “Mogu svi da pričaju šta hoće, ali mislim da sam uvek bio pošten čovek koji je držao do svog morala.”
(e-novine.com)