Da je Putin bio na vlasti 1849. godine, Dostojevski bi bio streljan
Kalabuhovljevo osoblje se samo ponaša u skladu sa zvaničnom kulturnom politikom Kremlja. Doduše, to rade u drugoj zemlji kojom ne vlada voljeni vođa Vladimir Putin, ali zanese se čovek, pogotovo kad vremenom navikne da se ponaša kao da je domaćin, a ne gost u tuđoj kući. U celoj priči komično je to što se radi o Fjodoru Dostojevskom, piscu koji je zbog svoje političke delatnosti, zbog pripadnosti krugu “Petraševaca” bio osuđen na smrt.
Teško je čoveku kad izađe izvan svog kulturnog kruga i zadesi se u tuđoj zemlji, među ljudima koji žive po nekim drugačijim pravilima, praktikuju čudnovate običaje i imaju sasvim inokosne pojmove o stvarima ovog sveta. Ako se u tuđini ponaša kao da je u domaji, došljaka često dočeka nerazumevanje, a ponekad i podsmeh. Evo, recimo, Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Ruske Federacije.
Otišao Putinov funkcioner na samit G20 u Nju Delhi, počeo da drži govor, rekao da je Ukrajina napala Rusiju, a publika udarila u gromoglasan smeh i izrugivanje. Zbunio se Lavrov, zastao na pola reči, iznenađen i uvređen smejačkom reakcijom. Izgovoriš notorni truizam, nešto što se u Rusiji prosto podrazumeva, a oni kojima se obraćaš, računajući na njihovu dobru volju i otvoreni um, tvoje reči dožive kao loš, cinični vic. Svet ponekad ume da bude tako okrutan, pogotovo kad se čovek nađe u tuđini, među bešćutnim strancima, daleko od doma svog.
Razumevanje za rusko stanovište
U nekim drugim krajevima dunjaluka Lavrovljeve reči bi naišle na topao prijem, duboko razumevanje, opšte odobravanje, pa čak i na nemalu dozu entuzijazma. Recimo, u Srbiji. Setimo se samo naslovne strane tabloida “Informer” s početka ruske agresije: “Ukrajina napala Rusiju”. U takvom okruženju ruski funkcioner već može da odahne, da se malo opusti, ne strahujući da će biti pogrešno shvaćen. Tome u prilog govori i činjenica da su srpski mediji preneli vest o ismevanju Lavrova u Indiji, ali su objasnili da publika nije shvatila suštinu ministrovog govora.
Za razliku od belog sveta u kom nema ni trunke razumevanja za rusko stanovište, za specifičnosti ruskog minobacačkog pogleda na svet, za posebnosti ruske civilizacije putinovskog tipa, kod nas vlada posve drugačija atmosfera. Zato se ruski ambasadori i ostali članovi diplomatskog kora na našem terenu osećaju nekako domaće, takoreći kao svoji na svome. U nekim drugim, ruskom srcu dalekim zemljama, Putinov personal se oseća otuđeno, pa mora da se koliko-toliko prilagođava lokalnim prilikama. Kod nas nema potrebe za takvim kameleonstvom, ruske diplomate se ponašaju isto kao kod kuće, ne moraju da menjaju navike niti da glume finoću.
Bocan-Harčenko, svoj na svome
Evo, recimo, ruski ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko u Srbiji se ponaša kao kod svoje kuće, kao da je u najmanju ruku potpredsednik Vlade, ako ne i premijer. Deli direktive, usmerava spoljnu i unutrašnju politiku, zabranjuje srpskim vlastima da šalju delegacije na međunarodne skupove koji Kremlju nisu po volji, odvaja Srbiju od Evropske unije (što naprednim vlastima ne pada teško, a ni većem delu opozicije), preti za slučaj da Srbija uvede sankcije Rusiji, uopšte – ponaša se domaće, takoreći raspištoljeno.
Srbiju pozovu na samit Krimske platforme u Zagreb, Bocan-Harčenko izda hatišerif predsedniku Narodne skupštine Vladimiru Orliću da se Kremlj s tim ne slaže, a ovaj državni službenik kog biraju i plaćaju građani Srbije, a ne Rusije – odmah postupi po naređenju, pa još i sakrije poziv od kolega u parlamentu.
Krenu pregovori oko Kosova, pojavi se francusko-nemački plan, a ruski ambasador odmah obznani kako su svi ti napori uzaludni, kako danas nije moguće rešavanje kosovskog pitanja, te najavi da će dotično biti rešeno kad Rusija pobedi “kolektivni Zapad” u ratnom okršaju, pa nastanu nove geopolitičke okolnosti. Počnu govorkanja o potencijalnom uvođenju sankcija, a Harčenko odmah udari u ucenjivanje, pa upozori AleksandraVučića da će u tom slučaju Rusija glasati za članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama.
Raspojasani Kalabuhov
Ni Bocan-Harčenkov sarajevski kolega Igor Kalabuhov se nimalo ne skanjera, i on se na ovdašnjem terenu oseća sasvim opušteno i odomaćeno. To je sasvim prirodno, budući da je upravo Bocan-Harčenko ranije bio na njegovom mestu, pa mu je utabao teren. U vreme ambasadorovanja u Bosni i Hercegovini Bocan-Harčenko je tražio da se Visokom predstavniku ukinu bonska ovlašćenja, a da se OHR transformiše u Kancelariju specijalnog predstavnika EU. Mešanje u unutrašnje stvari države u kojoj se nalazi u diplomatskoj misiji i nastojanja da domaćina skrene sa zacrtanog puta spadaju u redovne delatnosti ruskih diplomata na ovom delu planete.
Kalabuhov mirno preporučuje građanima BiH da odustanu od puta u Evropsku uniju, opravdavajući taj prijateljski savet navodnom institucionalnom i moralnom degradiranošću evropske zajednice naroda. A na osnovu čega ruski ambasador zaključuje da je EU dekadentna i propala organizacija? Pa na osnovu toga što je uvela sankcije Rusiji zbog invazije na Ukrajinu i nebrojenih raznih zločina počinjenih nad civilnim stanovništvom. Po Kalabuhovu, moralna je ona zajednica koja podržava dželata, a najmoralnija bi bila ona koja koljaču pomaže da usmrti žrtvu. Zanimljiva etika, nema tog člana kriminalne bande ili mafijaške porodice koji se s njenim postulatima ne bi složio.
Ne preza Kalabuhov ni od otvorenih pretnji. Prošle godine je govorio da je članstvo BiH u NATO-u unutrašnja stvar države u kojoj je gost, ali da je druga stvar reakcija Rusije na tu odluku. Potom je naveo jedan primer ruske reakcije: “Na primeru Ukrajine mi smo pokazali šta očekujemo”. Kakva je to legendarna opuštenost i potpuno odsustvo skrupula. Sediš kao ambasador u tuđoj zemlji i mirno joj pretiš ratom, pokoljima i uništenjem u slučaju da ta zemlja vodi samostalnu politiku. Usput je zapretio i Hrvatskoj, Poljskoj i Bugarskoj, da ne gubi vreme.
Umetnička kritika
Deluje da je Kalabuhov još radikalniji od svog beogradskog kolege, ali tome značajno doprinosi kontekst. Naime, srpskim političarima ne pada na pamet da se založe za ulazak u NATO savez, pa zato nema ni potrebe za pretnjama ukrajinskim primerom. Kalabuhov ima znatno širi prostor za delovanje od Bocan-Harčenka, pa ga zato i koristi, nastojeći da bude otrovna mirođija u svakoj čorbi.
Tako se ruska ambasada u BiH odala pozorišnoj kritici, krojenju repertoara i deljenju blagonaklonih saveta za režiju predstava. Anonimni uposlenik ambasade sročio je uradak pod originalnim naslovom “IDIOTična predstava” i odaslao ga u javni prostor. Nije ambasador potpisao dotično saopštenje, ali bez njegovog znanja i odobrenja taj člančić ne bi mogao da ugleda svetlost dana. Okomila se ruska diplomatija na predstavu Narodnog pozorišta Sarajevo “Idiot” u režiji Selme Spahić. Uzjogunili su se što ambasada nije bila obaveštena o postavljanju ruskog klasika, jer je od pradavnih vremena znano da treba tražiti dozvolu od ambasadora za adaptaciju književnih tekstova.
Razgoropadio se Kalabuhovljev personal, smeta im što roman nije prenet u celini i celosti, nervira ih rodno senzitivni jezik, za njih postoji samo redatelj a nipošto redateljka ili redateljica, a najviše ih je iznerviralo pominjanje ruskih zverstava u Ukrajini, pogotovo ubijanje žena i dece u pozorištu u Marijupolju. Naravno, po ruskoj ambasadi, to se nije dogodilo, Ukrajinci su zapravo bombardovali sami sebe kako bi okrivili nevinu rusku vojsku koja ni mrava ne bi zgazila. Baš kao što se onomad desilo na pijaci Markale u Sarjevu, o čemu evo već decenijama pišu istinoljubivi velikosrpski propagandisti, razni ljubitelji Ratka Mladića, Radovana Karadžića, ratnih zločina, etničkog čišćenja i genocida.
Cenzura i progon
Bosansko-hercegovačka javnost je burno reagovala na pozorišnu kritiku ruske ambasade, na pokušaj cenzure i falsifikovanja ukrajinske realnosti, kao i na zadiranje u umetničke slobode. Naiđe Kalabuhov u BiH na isto nerazumevanje kao Lavrov u Indiji. A ambasador se samo ponaša kao da je kod kuće. A kako stoje stvari kod njegove kuće, u matuški Rusiji? Tamo je Zahar Prilepin odavno formirao “Grupu za istraživanje antiruskih delatnosti” koja progoni umetnike koji nisu podržali satiranje Ukrajine i masovna ubistva Ukrajinaca.
Nekoliko putinofilnih umetnika napravilo je organizaciju “Kulturni front Rusije” koja se širi po celoj zemlji, sa ciljem forsiranja patriotske umetnosti i cenzurisanja svakog ko se usudi da kritikuje vlast, a pogotovo “specijalnu vojnu operaciju”. Nisu na meti samo savremenici, već i svi ostali dekadenti, poglavito avangardna ruska umetnost na čelu sa antihristom Kazimirom Maljevičem. Hapšenja umetnika koji se drznu da proslove koju kritičku reč o ratu protiv Ukrajine postala su redovna pojava.
Zabranjuje se emitovanje nepodobnih pesama, pogotovo onih koje dolaze iz neprijateljskih zemalja (što je otprilike pola sveta), a cenzurišu se i ruski bendovi koji ne podržavaju agresiju na Ukrajinu. O hapšenjima demonstranata, aktivista, političkih protivnika da i ne govorim. Svako drugačije mišljenje od zvanične kremaljske propagande se kriminalizuje, a nezavisni mediji su praktično ugušeni.
Cenzura je prisutna i u crkvi, nedavno je jedan sveštenik pozvan na odgovornost jer se tokom službe u hramu molio za mir. Pa šta je tu sporno, zar hrišćanstvo nije religija mira? Hrišćanstvo jeste, ali pravoslavlje patrijarha Kirila i apostola Putina nije, postoji zvanična patrijarhova naredba da se sveštenici mogu moliti samo za pobedu Rusije.
Dostojevski je imao sreće
Kalabuhovljevo osoblje se samo ponaša u skladu sa zvaničnom kulturnom politikom Kremlja. Doduše, to rade u drugoj zemlji kojom ne vlada voljeni vođa Vladimir Putin, ali zanese se čovek, pogotovo kad vremenom navikne da se ponaša kao da je domaćin, a ne gost u tuđoj kući. U celoj priči komično je to što se radi o Fjodoru Dostojevskom, piscu koji je zbog svoje političke delatnosti, zbog pripadnosti krugu “Petraševaca” bio osuđen na smrt. Srećom, bilo je to doba carskog režima, znatno blažeg od onog staljinističkog koji je usledio u XX veku, pa je kazna preinačena u osam godina robije u Sibiru.
Nije Dostojevski ni bio svestan koliko je imao sreće. Da su 1849. godine u Rusiji na vlasti bili tipovi poput Vladimira Putina, Igora Kalabuhova, Aleksandra Bocan-Harčenka i sličnih kremaljskih udarnika, Dostojevski bi jednostavno bio streljan. Roman “Idiot” nikada ne bi bio napisan, pa ne bi bilo ni predstave po romanu, a samim tim ni potrebe da ruska ambasada izdaje kojekakva cenzorska saopštenja. Putinov vrhovni uzor, Josif Visarionovič Staljin, onolike je pisce, umetnike i naučnike pobio, jedan više-manje, to za ubilačku totalitarnu mašineriju ne predstavlja nikakvu razliku.
(zurnal.info)