Država kao partijski plijen Vučića i Nikolića
Vlada Srbije dodijelila je vilu na Dedinju na korištenje Tomislavu Nikoliću, čovjeku koji u njoj već živi.
Piše: Tomislav Marković
U ovo sumorno vreme sveopštih migracija i izbeglištva, utešno zvuči jedna dobra vest: Tomislav Nikolić neće morati da se seli. Vlada Srbije donela je Uredbu o izmenama i dopunama Uredbe o nepokretnostima za reprezentativne potrebe Republike Srbije kojom se vila na Dedinju u Užičkoj 23, Nikoliću određuje za boravak i reprezentativne potrebe. Nikolić je ovo skromno zdanje od jedva nekih 800 kvadrata na upotrebu dobio ne kao običan građanin ili bivši predsednik Srbije, već kao predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom, kako glasi naziv njegove sadašnje funkcije. Uredba o Uredbi predviđa da dedinjska vila ne služi samo Nikoliću za život na visokoj nozi, već i za prijem i boravak uvaženih gostiju iz Rusije i Kine.
Dobro je što je Vlada Srbije na čelu s Anom Brnabić odlučila da Nikoliću na korišćenje ustupi baš ovu vilu u Užičkoj 23, a ne neku drugu, jer sticajem čudnih okolnosti glavni koordinator u njoj već živi. Naime, Tomislav Nikolić i njegova supruga Dragica uselili su se u dotično zdanje kad je Nikolić postao predsednik. Nakon što je Nikoliću u junu prošle godine istekao mandat, on je jednostavno odbio da se iseli iz vile koja mu je u međuvremenu srcu prirasla, čime je prekršio zakon, ali koga za to briga. Prvobitna Uredba o nepokretnostima za reprezentativne potrebe Republike Srbije predviđala je vilu u Užičkoj 23 isključivo za potrebe predsednika Republike, ali Nikoliću to nije smetalo da nastavi da se baškari u raskošnom domu otetom od države.
U strahu od prinudnog iseljenja
Čitavih godinu i po dana proveo je Nikolić bespravno stanujući u Užičkoj ulici. I nije mu bilo lako. Dugih 18 meseci proveo je Nikolić u strahu i drhtanju, tresući se i strepeći od prinudnog iseljenja. Budio se noću u goloj vodi, osluškujući svaki šum, strahujući od policajaca koji bi mu se pojavili na vratima sa nalogom za iseljenje. Širom zemlje haraju izvršitelji, upadaju u stanove i kuće uz podršku policije i iseljavaju ukućane bez milosti, samo zato što nisu platili neku ratu za kredit ili duguju pare za račune. Dešavalo se da ovi krvnici na ulicu izbace i prave vlasnike stana, jer im je nekretnina oduzeta na prevaru, ali dok to poslovično spori sudovi utvrde, ode stan na doboš. Takvo je danas stanje u Srbiji, čovek više nije siguran ni u sopstvenoj, a kamoli u tuđoj kući.
Što je najgore, izvršitelji bi mogli da se pojave u nezgdnom trenutku, baš kad su kod Nikolića na konaku važni gosti iz Rusije i Kine, pa da pukne bruka i nastane međunarodni skandal. Uvukla se zebnja u srce predsednika Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom, disati mu ne da, nije mogao mirno ni da pregovara sa privrednicima iz ovih zemalja, mučen danonoćnom strepnjom da će biti izbačen iz vile.
U početku je pomišljao na najgore – da se obrati aktivistima iz organizacije “Krov nad glavom” za pomoć, oni imaju običaj da se pojave prilikom pokušaja prinudnih iseljenja i da pružaju otpor policiji, ali onda je pomislio da je možda bolje ne izazivati sudbinu. Ako već izvršitelji ne dolaze, bolje je ne trčati pred rudu. Tako su prolazili meseci ispunjeni jezom i bojaznima, a ništa se nije dešavalo. Nikoliću je svašta padalo na pamet, recimo da su izvršitelji navikli na izbacivanje porodica iz neuporedivo manjih stambenih objekata, naučili su da se dobro snalaze u stanovima od 40-50 kvadrata, dok sa velelepnim vilama nemaju nikakvih iskustava. Možda ne dolaze jer se boje da u tih 800 kvadratnih metara ne bi uspeli ni da pronađu Nikolića i suprugu mu Dragicu, pa bi se obrukali i vratili neobavljenog posla i pokunjenog nosa. Na kraju je Nikolić postao i blago zabrinut: Šta je s tim izvršiteljima? Zašto ne dolaze? Da im se nije nešto desilo?
Legalizacija kršenja zakona
Taman kad su strepnja i nada u Nikolićevom srcu počele da trče trku sa neizvesnim ishodom, odjednom Vlada Srbije izađe u javnost sa najnovijom Uredbom i podstanarskim brigama bivšeg predsednika države dođe kraj. Od 10. novembra Nikolić je počeo da poštuje zakon, a da se nije mrdnuo s mesta. Od sada pa nadalje i ubuduće Nikolić će na adresi Užička 23 prebivati u skladu sa zakonom. To što je godinu i po dana kršio zakon, Vladu ne zanima mnogo. Ne budimo naivni: otkad je to posao Vlade Srbije da poštuje zakone sopstvene zemlje?
Kad neki pripadnik političke ili ekonomske vlastele krši zakon, postoji nekoliko mogućnosti koje državni organi umaju na raspolaganju. Prva, legalistička, logična je da nadležni organi preduzmu neophodne mere i počinioca privedu pravdi, ali to se u praksi takoreći nikada ne dešava, jer vrana vrani oči ne vadi, niti je izbacuje iz nelegalno zaposednutog gnezda. Zakoni Srbije važe za obične građane, takozvani narod, dok je čitava vladajuća klika izuzeta od zakona zemlje u kojoj živi. Druga mogućnost je da državni organi jednostvano ignorišu kršenje zakona i gledaju počinitelju kroz prste, pošto je on jedan od njih, član kluba povlašćenih kojima je sve dozvoljeno, što je Vlada Srbije u slučaju Tomislava Nikolića i radila čitavih godinu i po dana.
Treća mogućnost za koju je neophodna stanovita doza kreativnosti je donošenje zakona ili uredbe po kojima je ono što počinitelj prekršaja čini sasvim legalno. Ako stvarnost nije u skladu sa zakonima Srbije, ne treba menjati stvarnost, već zakone. Uredba koju je donela Vlada da bi Nikolićev boravak u omiljenoj mu vili učinila zakonitim otvara brojne zanimljive mogućnosti. Služeći se istom logikom izjednačavanja faktičkog i pravnog stanja, Vlada bi mogla da donese, primera radi, uredbu kojom se nelegalno izgrađene vikendice Nikolićevih sinova legalizuju, ili uredbu kojom se osuđenim ratnim zločincima dozvoljava da budu poslanici u Parlamentu, ili uredbu kojom se predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću dodeljuju kraljevska ovlašćenja i predaje sva vlast u zemlji, tako da može da nastavi sa svojom uobičajenom praksom, a da više ne krši zakon.
Borba za plijen
Ovaj slučaj belodano pokazuje kakvo je dominantno shvatanje politike u Srbiji. Borba za vlast nema nikakve veze sa političkim načelima, programima, ideologijama. Niko se ne bori za vlast da bi sprovodio nekakve reforme, da bi poboljšao životni standard građana, vladavinu prava, da bi učinio nešto dobro za svoju zemlju i njene građane. Jedini razlog borbe za vladajuće pozicije jeste pristup budžetu i svim onim blagodetima koje vlast sa sobom donosi. Jednostavno, radi se o borbi za plen. Država je shvaćena kao partijski plen kog se treba dokopati, a potom ga deliti svojim stranačkim saborcima po zasluzi. Tako se novcem otetim od građana Srbije kroz poreze i druga davanja finansiraju ćefovi političke elite, pa je Tomislavu Nikoliću prvo izmišljeno radno mesto, formiran je Nacionalni savet za koordinaciju samo da bi on bio predsednik ovog tela, a potom mu je dozvoljeno da živi u vili koja mu se posebno dopala, a čije održavanje građane Srbije košta oko 3.400 evra mesečno. Izgleda da je to bila cena koju je Vučić platio Nikoliću za njegovo odustajanje od kandidature na predsedničkim izborima. A Vučiću nijedna cifra nije prevelika, pošto ionako ne plaća svojim, već našim novcem.
Ovakvo nakazno shvatanje politike po kojem samo treba doći na vlast, oteti sve resurse, vile, kuće, položaje, pare od građana – i to je sve, nije čudno za Nikolića, Vučića & radikalsko-naprednjačku kompaniju. Podsetimo se da su oni ušli u politiku s idejom da susednim narodima otmu teritoriju i da stvore Veliku Srbiju u granicama Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica. Otimanje teritorije je, pored etničkog čišćenja i genocida, podrazumevalo i masovnu pljačku nesrpskog stanovništva, otimanje stanova i kuća, ušteđevina, bele tehnike, svega što se poharati može. Time je ideja lopovluka ozakonjena, stekla je legitimitet i postala važeći princip, pa je prirodno da zagovornici pljačke i otimanja teritorija otimaju i od svog naroda šta god mogu. Princip otimačine ne odnosi se samo na osvajačke ratove protiv drugih zemalja, već to osvajanje materijalnih dobara važi i za domaći teren. Kao što rekoh, za radikale i naprednjake to je sasvim prirodna i logična praksa. Čudno je što su se istim shvatanjem države kao plena rukovodili i svi drugi kad bi došli na vlast, od Demokratske stranke do Demokratske stranke Srbije, od Liberalno-demokratske partije do G17 plus. Slobodan Milošević i njegovi zločinački saradnici, radikali i mnogi drugi, pustili su zlog duha iz boce i on i dalje hara našim krajevima.
Rasprava o dobrovoljnom ropstvu
Ne treba zaboraviti da sve nepodopštine političkih moćnika, uključujući i luksuz u kom uživa Tomislav Nikolić, finasiramo mi, građani Srbije. Bez pristanka žitelja Srbije na ovakav poredak stvari, bez naše nemoći da se odupremo domaćim zavojevačima – nikakve zloupotrebe moći i položaja ne bi bile moguće. O narodu prema kojem se vladari “ponašaju kao prema plenu na koji imaju sva prava” pisao je još pre 470 godina Etjen de La Boesi u “Raspravi o dobrovoljnom ropstvu”.
U istom delu La Boesi se obraća narodu, pišući o tiranskom vladaru koji svoju moć nad podanicima dobija isključivo zbog njihovog pristanka na ropski položaj: “Kako to da ima toliko ruku da vas udara, osim ako ih ne uzima od vas? Nisu li to vaše noge kojima gazi vaše gradove? Kako to da uopšte ima neku moć nad vama, osim ako to nije vašim posredstvom? Zar bi se usudio da vas zajaši da nije u sporazumu sa vama? Šta bi vam on uopšte mogao da niste jatak lopova koji vas pljačka?” A zatim daje i savet šta da se radi: “A mogli biste da se oslobodite od tolikih nedostojnosti, koje ne bi podnele ni same životinje, ako pokušate, ne da ih se oslobodite, već da pokažete volju da to učinite. Budite odlučni u tome da ne želite više služiti i – eto vas slobodnih”. Krajnje je vreme da La Boesijeva knjiga u Srbiji postane obavezna lektira, ukoliko ne želimo da i dalje živimo u ovom modernom obliku ropstva i da sopstvenim radom i novcem finansiramo hirove obesne, nezajažljive vlastele.
(Izvor: Al Jazeera)