Vučić i Dodik moraju da, zarad dobrobita sopstvenog naroda, shvate da se nametanjem nekih normi ponašanja ne može povećati patriotizam.
Piše: Nenad Kulačin
Nedavnom političkom manipulacijom pod imenom Jedan narod, jedan Sabor – Srbija i Srpska, dogovoreno je, između ostalog, da deca iz Srbije na ekskurzije idu u Republiku Srpsku, i obrnuto. Jedan od vrhunaca dugo i pompezno najavljivanog skupa je upravo ova namera, koja je još pre nekoliko godina postala sastavni deo pravilnika o đačkim ekskurzijama.
Osnovci u Srbiji na ekskurzije mogu da idu samo u okviru svoje zemlje. Srednjoškolci mogu i van Srbije, ali isključivo u Bosnu i Hercegovinu, odnosno Republiku Srpsku, a maturanti mogu da se nadaju onoj pravoj ekskurziji u inostranstvu. Trenutno su najposećenije destinacije u Srbiji koje obilaze školarci turistički centri – Zlatibor, Vrnjačka Banja i manastiri u Srbiji, ali i Višegrad i Trebinje.
Novi lideri “Srpskog sveta” veruju da će ovakvom preporukom uspeti da kod dece izazovu višak doze patriotizma, ali učinak je potpuno drugačiji. Mogu Aleksandar Vučić i Milorad Dodik da guslaju deci danima i noćima, ali deci je od posete u BiH najveći utisak ostavio akva park u Trebinju i ćevapi u Mostaru. Neki srednjoškolci iz Beograda su uspeli, eto, malo i da produže put, čak do Mostara.
Ekskurzije i nastava u prirodi su odavno izgubili onaj pravi smisao. Vučić bi da se maloletna deca suoče sa strašnim zločinima u Jasenovcu tokom drugog svetskog rata, a zaboravlja da su baš njegovi vršnjaci rođeni krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih u okviru ekskurzija posećivali i Jasenovac, i Jajce, i Kozaru i Sutjesku.
Potpisnik ovih redova je na ekskurziju krajem sedmog razreda bio u Jasenovcu i prisustvovao sceni u kojoj je tokom i posle prikazivanja filma u ovom stratištu pola škole plakalo, a pola povratilo i napustilo projekciju. Sve nas to nije sprečilo da upravo te generacije budu desetkovane u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.
Mnogo nam je zanimljivije bilo kada smo posetili Igman i to ne zbog igmanskog marša, već zato što smo prvi put u životu videli skijaške skakaonice.
Vučić i Dodik moraju da, zarad dobrobita sopstvenog naroda, shvate da se nametanjem nekih normi ponašanja ne može povećati patriotizam. Pumpanjem steroida u mišiće, ne menjate suštinu, već samo vizuelnu sliku sebe. Tako i njih dvojica nameću kićenje ulica zastavama, a što su se u nekim gradovima te zastave pretvorile u froncle, nikom ništa.
Patriotizam se uči kroz kulturu
Lepo je znati korene, tradiciju i istoriju svog naroda. Ništa tu nije sporno, ali deca imaju u školama sve vreme ovog sveta da mnogo toga nauče. Na ekskurzijama, naročito u 21. veku naša mladost treba da vidi i dokle je stigao tehnološki razvoj, kako stvari funkcionišu. Patriotizam se uči i kroz kulturu, a vlastima u Beogradu i Banjaluci nekako baš i nije stalo do kulture.
Vučić od svega napravi karikaturu, pa i od zastave. Čak i Evropsko prvenstvo u fudbalu koristi za nacionalnu euforiju. Tradicionalni album za sličice je iskoristio da nam pokaže da je popunio samo onaj deo koji pripada reprezentaciji Srbije, a sa posebnom pažnjom je zalepio grb Fudbalskog saveza Srbije. Ponovio je svoje visoka očekivanja i zapretio pobedom ne samo nad Engleskom, već u narednim fazama takmičenja i Hrvatskom.
Očigledno je da se u poslednje vreme, predsednik Srbije okrenuo mlađoj populaciji, ali je još očiglednija njegova namera da kompletnoj državi nametne nacionalnu hegemonizaciju koju smo imali devedesetih godina. Svi znamo kako je ona završili. Kao da nas sprema za neke buduće pohode.
U taj plan se idealno uklapaju školarci. Kada već treba da idu na ekskurzije, ima da idu tamo gde on želi i tačka. Sve u zemlji ima da bude onako kako on želi. Nije problem videti Trebinje, ali zašto ne videti i Sarajevo i, primera radi, posetiti mesto gde je pala prva granata kako bi deca videla sav besmisao rata. Na tom mestu postoji spomen ploča sa popisom imena ljudi koji su tom prilikom poginuli, a na tom spisku se nalaze ne samo Bošnjaci i Hrvati, već i Srbi. Taj besmisao naša deca treba da, ne samo vide, već i da razumeju.
Postoje mnogi načini da se domovina upozna i poštuje. Svakako da je jedan od njih i ekskurzija. Lepo je kada ona može da se zapamti za ceo život, a ne da nosi traume. Ne treba zaboraviti da je mnogoj deci ekskurzija jedina prilika da se otisnu van zemlje, kao i činjenicu da mali broj mladog sveta svoju budućnost vidi u svojoj zemlji.
Nametanjem se, međutim, postiže kontra efekat. To smo barem mogli do sada svi da naučimo. Naša deca će biti pametnija i savremenija od nas samo ako izađu iz tog začaranog kruga iluzija i laži u kojeg smo ih svi mi, zajedničkim snagama, smestili i rade na svom obrazovanju. Nikakvi Vučići i Dodici im neće biti dobri primeri, sem ako u njima ne čuči neki mali budući autokrata ili diktator. Srbija je pogodno tlo. Poslednjih decenija one najgore ideje su se realizovale, a aktuelna dešavanja govore da su i školske ekskurzije podveli pod nacionalnu homogenizaciju koja suštinski ništa dobro ne može da donese nikome.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
(Al Jazeera)