Ko može stati ukraj srpskoj političkoj mafiji
Nikada se nijedna mafija u svijetu nije dobrovoljno predala, pa neće ni ova.
Piše: Milojko Pantić
Uzurpator kompletne vlasti i okupator svih državnih i društvenih institucija u Srbiji zakazao je, po sedmi put u prvih šest meseci ove godine, vanrednu sednicu farse zvane Savet za nacionalnu bezbednost Srbije. Povod – navodna humanitarna katastrofa koja preti Srbima na severu Kosova, a koju je uzurpator inscenirao u saradnji sa svojim koalicionim partnerom u Vladi bivše srpske pokrajine Ramušom Haradinajem.
Na prethodnoj sednici, pre mesec dana, zbog, takođe sa koalicionim partnerom kordinirane akcije, policije na severu Kosova, uzurpator je, kao neustavni vrhovni komandant, podigao borbenu gotovost Vojske Srbije na viši stepen. U međuvremenu propali sastanak na vrhu u Parizu, zbog navodne opstrukcije Kosova, vlast u Srbiji koristi da sebe predstavi kao žrtvu politike Evropske unije prema Srbiji.
U permanentno zategnutom stanju su i odnosi sa Crnom Gorom, zbog Srpske pravoslavne crkve i Kosova, kao i sa Bosnom i Hercegovinom, zbog razbijačke politike Milorada Dodika. Vrhunac takve licemerne i besmislene spoljne politike srpske vlasti je proglašavanje Milana Kučana, nekadašnjeg predsednika Slovenije, krivim za smrt vojnika nekadašnje Jugoslovenske narodne armije i razbijanja Jugoslavije.
Sreća da je tu NATO
Ponovo se, dakle, kao devedesetih godina prošlog veka, širi međunacionalna mržnja na prostorima bivše Jugoslavije. Razlika je u tome što smo, na svu sreću, danas okruženi NATO-om, pa je iluzorno i pomišljati na nekakav rat sa komšijama. A tada su, da se podsetimo, na vlasti, kao nacionalni i partijski lideri u Srbiji, bili Slobodan Milošević, Ivica Dačić, Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Željko Ražnatović Arkan i Dragan Marković Palma. Oni su, uz pomoć kriminalizovanih i instrumentalizovanih službi bezbednosti i u dogovoru sa tadašnjim predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom, organizovali akciju “Oluja”, kako su Hrvati nazvali Miloševićevo humanitarno preseljenje 280.000 Srba iz Kninske krajine, Like, Banije i Korduna.
Njihova je ideja bila da se ti Srbi nasele na Kosovu, pa su zato krenuli u proterivanje i ubijanje albanskog stanovništva. Oko 700.000 Kosovara se u jednom trenutku našlo van granica, a stotine ubijenih su sa sve hladnjačama bacali u Dunav i sahranjivali u masovnim grobnicama oko Beograda.
Odbijajući svaku ideju o sporazumu sa Albancima, ta vlast je izazvala bombardovanje Srbije i Crne Gore od najmoćnijih sila sveta. Bili su to tektonski udari, koji su srpsko društvo i državu razorili više od svih bombi NATO pakta. Njihova sumanuta ratna politika zaustavljena je samo za trenutak 5. oktobra 2000. godine, kada Milošević, posle gubitka izbora, nije hteo da preda vlast. Vrlo brzo, međutim, nacional-šovinistički ratni profiteri su se konsolidovali i ubistvom premijera Zorana Đinđića, trasirali sebi put za povratak na vlast.
U parlamentu bez izbora
U međuvremenu, u naivnoj ideji da se može ujediniti razbijeno srpsko društvo, pomogao im je demokrata Boris Tadić, praveći deklaraciju o pomirenju sa Socijalističkom partijom Srbije i dozvoljavajući protivustavno da kamuflirani radikali u vidu nove Srpske napredne stranke ostanu u parlamentu bez izbora.
I posle svega, od 2012. godine slobizam i šešeljizam ponovo vladaju srpskom političkom scenom. Iz tima koji je Srbiju devedesetih zavio u crno, ispali su samo Milošević i Arkan. Nekada su im udarne srpske pesnice u Bosni bili Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Sada je njihovu ratnu i političku destrukciju nadmašio Milorad Dodik.
Nekadašnji ratni postali su danas politički zločinci prve vrste, prava politička mafija. Okupirali su i zarobili kompletnu državu, a preko medija obezbedili sebi monopol na “istinu”. Zakoni postoje samo da bi mogli da se igraju sa političkim oponentima i takozvanom opozicijom. Sudovi oslobađaju njihove prijatelje iz ratnih dana, švercere i narko dilere. Korupcijom neviđenih razmera, kriminalom i nasiljem svake vrste, otimanjem državne imovine putem tajnih ugovora, razaraju i ostatke nekadašnje države i društva. Njihove su ruke do lakata u krvi, a bankarski računi nabrekli do pucanja.
S njima nema nikakve slobode
U takvoj političkoj drami Srbije operetski zvuči zahtev takozvane opozicije da vlast oslobodi medije i omogući fer i poštene izbore. Nikada se ni jedna mafija u svetu nije dobrovoljno predala, pa neće ni ova naša politička. Sa njima nema nikakve slobode, pa ni slobode medija i slobodnih izbora. Uostalom, uzurpator je na samom početku šestomesečnih protesta, lepo rekao: „Neka šeta i pet miliona ljudi, ni jedan zahtev neću ispuniti.“
Jasno je, dakle, da nikakve šetnje, niti slobodni izbori pod ovakvom vlašću ne mogu ništa promeniti. Srbi nisu Portugalci da izvedu „karanfil revoluciju“. Na Balkanu su se društvene tenzije uvek rešavale uz pomoć vojske, ili dugih cevi – što bi rekao sociolog Jovo Bakić.
Ako vojska ne preuzme svoju ulogu u spašavanju države i društva iz zagrljaja mafije, Srbiji nema spasa. Kako, pitaće se mnogi, kada vojskom upravlja Vučićev redov Aleksandar Vulin i kad se na velika vrata u vojsku vraćaju za ratne zločine osuđeni generali. Pa to i jeste dovoljan razlog da se pobune časni oficiri srpske vojske. Ovo nije poziv u pomoć, ovo nije apel, ovo je vrisak koji treba da probudi uspavanu svest i savest srpske vojske.
(Izvor: Al Jazeera)