Predsednik i njegova razbojnička družina napravili su karijere na ovećem brdu od ljudskih lobanja, ako se još koja zakotrlja pratiće to s uživanjem, kao fudbalsku utakmicu.
Piše: Tomislav Marković
Na severu Kosova su ponovo barikade, nismo ih viđali desetak godina, psolednji put su dizane u vreme Borisa Tadića. To je tradicija koja obavezuje: mora i Vučić da podigne svoje barikade na svetoj srpskoj zemlji. Pre toga je naredio Srbima da napuste kosovske institucije, a sad traži od KFOR-a da se srpska vojska na Kosovo vrati, iako zna da od tog posla nema ništa. Nije bitan uspeh, ne traži Vučić da bi dobio, već da bi mogao da kmeči kako nam ne daju da pošaljemo vojsku na Kosovo i zaštitimo Srbe od nekoga (svakako ne od srpske mafije u sprezi sa državom), svet nas ne razume, ponovo smo žrtva belosvetskih zavera i tajnih i javnih centara moći. Eto, zapad nas ne razume, pa zato ne možemo da uvodimo sankcije Rusiji, mada to ima malo veze i s tim što smo postali kvislinška država i satelit terorističkog Putinovog režima, sve idući kuda nas srce vodi.
Mediji su se raspomamili, godinama su nas spremali za novi rat, pa se sad nadaju da će ta priprema konačno uroditi plodom. Javljaju nam kako su “Kobre” rekle Vučiću da jedva čekaju da odu na Kosovo, a Vučić se rasplakao na toliki patriotizam; Aljbin Kurti je proglašen za demona, đavola, sotonu, otelotvorenje zla i svih zamislivih paklenih pojava. Rasizam prema Albancima nikada nije prestajao, eto prilike da se dodatno pojača doza, samo za redovne konzumente tog narkotika napravljenog u velikosrpskoj laboratoriji, negde u lagumima i katakombama uglednih naučnih i kulturnih ustanova.
Svi su zabrinuti da tenzije ne eskaliraju u nešto drastičnije, u neki oružani sukob manjih razmera. Sasvim prirodno, to se dešava s vremena na vreme: gde god Vučićev režim ima neki uticaj, tu su uvek mogući nemiri, sukobi, okršaji i padanje mrtvih glava. Predsednik i njegova razbojnička družina napravili su karijere na ovećem brdu od ljudskih lobanja, ako se još koja zakotrlja pratiće to s uživanjem, kao fudbalsku utakmicu. Kosovo, Crna Gora, Bosna i Hercegovina neprekidno su trusno područje, potencijalno bure baruta samo zato što Srbija ima upliv na ove zemlje. Tamo gde srpski režim ne može da baci svoje pipke, nema ni ovakvih problema, na primer u Hrvatskoj.
Ponovo gledamo nekakve mitinge podrške srpskom narodu na Kosovu, razni desničari spremaju se već danima da odu na Jarinje, samo prethodno moraju tetki da odnesu lek, jedan se žali kako je krenuo ali ga na granici zaustaviše, pa je objektivno sprečen da vrati Kosovo, sredstva za širenje mržnje i kolektivne paranoje (srpski: mediji) lože naciju po ceo dan, ulje na vatru doliva ruski ambasador Aleksandar Bocan Harčenko, nezvanični gubernator ruske gubernije na Balkanu. Vladajućoj koaliciji, sasvim očekivano, tercira gotovo cela opozicija, kad na red dođe pitanje nedavanja Kosova tu odjednom nastane sveopšte nacionalno pomirenje i ujedinjenje. Samo sloga Srbina spasava od razuma, ozbiljne politike, dobrosusedskih odnosa i budućnosti.
Reklo bi se da je upravo počeo još jedan Kosovski boj, ovog puta se zavetnici bore balvanima, baš kao onomad u Hrvatskoj, što se može protumačiti kao čuvanje tradicije i običaja velikosrpskog naroda. Zašto bi menjali taktiku koja se pokazala kao katastrofalna? Nama je propast duševna hrana, da nema poraza ne bismo mogli da se neprestano doživljavamo kao žrtve, kao pasivni objekti u žrvnju istorije. Staro šumsko pravilo: Kad balvani vode politiku pomoću balvana, to se uvek obije o glavu onima koji na takvu balvansku politiku pristaju, pretvarajući se da su bukve.
Dok se kosovski vitezovi i ostali osvetnici busaju u grudi i podjaruju nadu u povratak srca Srbije u šupljinu srpskih grudi, Kosovo je postalo kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. A Vučiću i njegovim dvorjanima sa važnih zapadnih adresa stigla su obaveštenja da nikakvog povratka srpske vojske na Kosovo neće biti. General Vladimir Lazarević poručuju u intervjuu za jedan od pet miliona tabloida: “Naša moćna vojska sačuvaće narod”. To je onaj general što je za ratne zločine na Kosovu osuđen u Hagu na 14 godina robije. Ubistva, deportacije, nečovečno postupanje, progoni stanovništva – to su bila sredstva kojima je Lazarević onomad “čuvao narod”.
Od najnovije Vučićeve ujdurme i kolektivne histerije vaskolikog srpstva mnogo su važnije neke elementarne činjenice o Kosovu. Kad bi činjenice imale pravo građanstva u srpskoj javnosti, ovakvi izlivi nacionalističke buke i besa ne bi se ni događali. Slobodan Milošević je ukinuo kosovsku autonomiju 1989. godine, poslao je tenkove na Kosovo, uhapsio je Azema Vlasija i instalirao svoje poslušnike.
Tenkovi su držali pod opsadom Skupštinu Kosova 23. marta 1989, kako bi “pomogli” delegatima da usvoje amandmane na Ustav i tako ukinu autonomiju Kosova. Pet dana nakon toga i Skupština Srbije usvojila je amandmane, dok su na Kosovu građani demonstrirali protiv ukidanja autonomije i započete represije. Specijalne jedinice policije su pucale na demonstrante i ubile 24 osobe. Tako je počeo teror koji će potrajati godinama.
Albancima su, malo po malo, uskraćena sva prava i svedeni su na građane drugog reda. U julu 1990. donet je zakon o radnim odnosima u vanrednim uslovima na Kosovu, na osnovu kojeg je otpušteno na stotine hiljada Albanaca, dobili su otkaze profesori, lekari, novinari, urednici, akademici. Uvedene su vanredne mere na Prištinskom univerzitetu, pa je oko hiljadu profesora i asistenata ostavljeno bez posla. Ostalo ih je samo 15-ak i morali su da predaju an srpskom. Skoro sve škole su zatvorene, početkom 1991. prestale da isplaćuju plate albanskim srednjoškolskim profesorima. Zabranjena je “Rilindja”, jedine dnevne novine na albanskom, a upotreba albanskog jezika je zabranjena u školama, kulturi i nauci. Ukinuto je i objavljivanje knjiga na albanskom, kao i finasiranje kosovske Akademije koja je na kraju i zatvorena, baš kao i brojni naučni instituti.
Policija je sistematski zlostavljala Albance, Miloševićev režim držao je teritoriju kao pod okupacijom, stvorena je policijska država. Suočeni sa terorom i aparthejdom, albanski poslanici Skupštine Kosova su 2. jula 1990. proglasili Deklaraciju nezavisnosti Kosova. Skupština je tri dana kasnije raspuštena, a poslanici su 7. septembra tajno proglasili novi Ustav Republike Kosovo i formirali Vladu u senci. U septembru sledeće godine održan je i nezvanični referendum o nezavisnosti Kosova, ogromna većina kosovskih Albanaca glasala je za nezavisnost, ali rezultate tog referenduma srpske vlasti nisu priznale.
Tokom devedesetih vojno-policijska represija na Kosovu je sve vreme rasla, da bi na kraju eskalirala u ratni obračun. Rezultat: strašni ratni zločini, ubistva civila, žene, staraca, dece; hladnjače sa telima mrtvih Albanaca, masovne grobnice u Batajnici, proterivanje skoro 900 hiljada Albanaca. Rat je okončan NATO bombardovanjem i povlačenjem srpske vojske i policije sa Kosova. Srbija je potpisala Kumanovski sporazum, a prethodno je učinila sve što je u njenoj moći da Kosovo postane nezavisna država.
Politika Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Aleksandra Vučića, Ivice Dačića, Aleksandra Vulina dovela je do smrti, terora, razaranja, užasa i do nezavisnosti Kosova. Suštinu sadašnjeg stanja stvari nedavno je lepo sumirao Davor Gjenero: “Zarobljena javnost i društvo, kakvi su oni u Srbiji, ne mogu pojmiti ono što je kao poruku u svom pravorijeku o legitimnosti odluke o neovisnosti Kosova jasno poručio UN-ov Međunarodni sud u Haagu: načelo državnog suvereniteta u međunarodnom je pravu važno, ali od tog je prava ‘starije’ pravo na zaštitu individualnih i kolektivnih ljudskih prava. Agresivnom vladavinom nad Kosovom, koja je došla do ruba genocida nad Albancima, Srbija je izgubila pravo na to da insistira na svom državnom suverenitetu na tom području, a stanovnici Kosova stekli su pravo na proglašenje neovisnosti, kako bi zaštitili svoja temeljna prava”. Kratko i jasno.
Kad se pogleda u svetlu elementarnih činjenica (koje su poznate celom svetu, osim srpskoj javnosti) postaje belodano da Vučić vodi balvan-politiku koja ne vodi nikuda, koja je pogubna za Srbiju, a susedima stvara samo muke i probleme, uključujući tu i kosovske Srbe. Ujdurma koju predsednik Srbije pravi poslednjih dana samo je još jedna u nizu radikalskih nepodopština. Ništa drugo se i ne može očekivati od nacional-skakavaca, oni nisu u stanju da naprave bilo šta dobro, njihov zaštitni znak je sejanje zla, razdora, konflikta, sukoba i uvećavanje količine nesreće na svetu. To su najviši dometi njihove balvanske kvazipolitike.
(tacno.net)