Krive su žrtve

Gebelsovska propaganda ‘Novosti’: Za Tuzlansku kapiju su krive žrtve

Baš briga propagandiste za raskomadanu i izranjavljenu tuzlansku mladost – njima je stalo samo do poricanja zločina.

Piše: Tomislav Marković

Velikosrpska propagandna mašinerija radi punom parom. Kao što su nekad huškali ljude na rat, plasirali lažipriče o srpskoj ugroženosti, izmišljali kako Davorin Popović baca srpsku decu lavovima u sarajevskom ZOO vrtu ili kako Mirza Delibašić ima privatni logor za Srbe, tako danas negiraju zločine, a ubice predstavljaju kao nevine jaganjce.

Najnoviji uradak ove huškačke mašinerije objavljen je 4. marta u državotvornim Večernjim novostima pod naslovom “EKSKLUZIVNO: Smrt u Tuzli sejalo sedam islamskih terorista”.

Kao što kaže stari slogan ovog dnevnika – “To mogu samo Novosti!”

Ako znamo da je na čelu Večernjih novosti Milorad Vučelić, Miloševićev lični Gebels, nemamo čemu da se čudimo.

U tekstu se negira odgovornost generala Novaka Đukića za masakr na Tuzlanskoj kapiji 25. maja 1995. godine i osporava pravosnažna presuda Suda BiH koji je Đukića za ovaj zločin 2014. godine osudio na 20 godina zatvora. Večernje novosti se pozivaju na nekakvu analizu pod nazivom “Diverzija na tuzlanskom Trgu kapija” koju potpisuje general Ilija Branković, a u kojoj se kaže da na Tuzlanskoj kapiji tog kobnog dana uopšte nije eksplodirala granata, već da je “u pitanju simultana teroristička eksplozija”, te da je “vrlo moguće” da je “na trgu punom ljudi, zapravo, bilo sedam istovremeno koordinisanih detonacija”.

Hiljadu puta ponovljena laž

Pa da, logično, koga briga za onih 200 i kusur svedoka na suđenju Đukiću i njihove iskaze, koga briga za očevice koji su eksploziju granate videli svojim očima, koga briga za ranjene i preživele i za ono što oni imaju da kažu. Koga briga za sudski utvrđene činjenice i istinu?

Valjda Branković kao, “po mnogima siva eminencija balistike i artiljerijske nauke u bivšoj JNA”, kako ga predstavljaju Večernje novosti, bolje zna od očevidaca šta se dogodilo. Ako ovakav autoritet i visoki oficir vojske koja se devedesetih godina istakla u razaranjima i ubijanju kaže da nije bilo granate, zašto bi se oni koje je ta nepostojeća granata pogodila bunili? Neće valjda srpska javnost da veruje žrtvama pored ovakvih osvedočenih eksperata?

Večernje novosti navode da je pomenuta analiza zapravo “konačni ekspertski izveštaj” silesije raznih stručnjaka koji su “od 2014. godine radili na analizi terorističkog napada na Tuzlanskoj kapiji”. Zašto ove stotine silnih stručnjaka nisu radile na utvrđivanju svojih originalnih “činjenica” tokom procesa Novaku Đukiću? Zato što je posao suda da utvrdi istinu, a ne da svakojake fikcije proglašava činjenicama. Za razliku od streljačkih medija koji svoju svrhu vide samo u širenju propagande, dok u njima mesta za istinu nema čak ni između redova.

Odbrana ima pravo da laže, ali na sudu je da utvrdi šta je laž, a šta istina. Posao medija kao što su Večernje novosti je nešto sasvim drugo: da sprovedu u praksu gebelsovsko načelo o hiljadu puta ponovljenoj laži koja postaje istina.

A zašto narečeni stručnjaci rade baš od 2014. godine? Zato što se general Novak Đukić od te godine nalazi u bekstvu od zakona. Da ne bi zaglavio zatvor, Đukić je hrabro pobegao u Srbiju, sigurnu kuću za ratne zločince, a srpske vlasti su mu pružile bezbedno utočište. Pravosuđe BiH zatražilo je od srpskih vlasti da Đukića izruče Bosni ili da osuđeni zločinac služi kaznu u Srbiji, ali ovi zahtevi nisu naišli na razumevanje.

Medijska kampanja u korist zločinca

Pred Višim sudom u Beogradu već godinama se vodi postupak na kojem se razmatra preuzimanje služenja dvadesetogodišnje Đukićeve kazne, ali bez ikakvog uspeha. Kako dođe ročište, Đukić se naprasno razboli, Vojno-medicinska akademija uredno izda potvrdu da se zločinac nalazi na lečenju i ročište biva odgođeno. Čim prođe termin za pretres, Đukiću se zdravstveno stanje naprasno popravi, pa daje izjave po medijima i gostuje po televizijama, tvrdeći da je nevin. I tako već godinama.

Za to vreme njegov pravni tim u sadejstvu sa medijskom mašinerijom širi priče poput ove kakvu smo mogli da pročitamo u Večernjim novostima. Ovaj dnevnik već godinama vodi kampanju za Đukića, tako da najnoviji tekst nije doneo bogznašta novo, sve vreme se reciklira jedna te ista priča.

Još u oktobru 2016. godine Večernje novosti su objavile tekst “Laž razbijena 32 puta: Ljudi na ‘Kapiji’ ubijani simultano iz više pravaca” u kom su takođe iznete tvrdnje da nije bilo nikakve granate. Tom prilikom Ilija Branković je predstavljen kao “prvi ekspert tima Novaka Đukića”, a danas je njegov “šef tima odbrane”. Kao takvom, njemu nije cilj utvrđivanje istine, već odbrana svog klijenta, i to svim raspoloživim sredstvima.

U februaru 2017. godine Večernje novosti objavile su još jedan tekst slične sadržine pod naslovom “Novi dokazi: General Đukić nije odgovoran”.

U julu 2017. Večernje novosti objavile su intervju sa Novakom Đukićem pod naslovom “Hag krije teroriste sa ‘Tuzlanske kapije’”, gde je osuđeni zločinac koji se mirno šetka na slobodi govorio o masakru u Tuzli kao o “terorističkom napadu”, baš kao što se tvrdi u tekstu od pre koji dan.

U pitanju je, dakle, kontinuirana kampanja i medijska revizija sudske presude koja ima za cilj da Đukića proglasi nevinim, uprkos sudski utvrđenim činjenicama. U tome organi države Srbije daju zdušnu podršku Đukićevom timu odbrane.

Kad država štiti ubicu

Vojska Srbije ustupila je poligon u Nikincima Đukićevim “ekspertima” kako bi tamo vršili opite i konačno utvrdili ono što unapred “znaju” – da granata nije ispaljena sa položaja Vojske Republike Srpske, da nikakve granate nije ni bilo, da su za sve krivi nekakvi islamski teroristi. Tako će Vučićeva Srbija ispasti nevina – ne kriju srpske vlasti ubicu, već nevinog čoveka osuđenog na pravdi Boga.

A nevina će biti i Miloševićeva Srbija – nisu vojne i paravojne snage izvršile agresiju na Bosnu, čineći najmonstruoznije zločine, etnička čišćenja i genocid, već je u pitanju bila borba protiv islamskog terorizma. Strašni su srpski negatori zločina, spremni su na sve samo da se ne bi suočili sa sopstvenom slikom u ogledalu, jer bi u njemu ugledali iskeženo lice ubice sa kamom među zubima niz koju se sliva krv. Baš njih briga za 71 ubijenu osobu, za nekoliko stotina ranjenih, prosečne starosti 23 godine, baš njih briga za raskomadanu i izranjavljenu tuzlansku mladost.

Njima je stalo samo do poricanja zločina, do negiranja elementarne činjenice da je srpska ratna mašinerija devedesetih godina počinila najstravičnije zločine u Evropi posle Drugog svetskog rata. Ali, šta drugo očekivati od nekadašnjih pulena Vojislava Šešelja, Slobodana Miloševića i Mirjane Marković?

Opšta mjesta velikosrpske propagande

Do kog stepena monstruoznosti može da se ide u poricanju zločina svedoče neki navodi iz teksta Večernjih novosti. General Branković zna da osuđeni Đukić nije kriv, ali zna i gde treba tražiti ubice: “Čak 27 osoba žrtava sa Tuzlanske kapije se mogu uslovno označiti kao potencijalni bombaši samoubice jer je sudski utvrđeno da su izgubili život od posledica bliskog eksplozivnog udara”.

Svaka čast, majstore! Nije kriv ubica koji je naredio ispaljivanje granate, krive su žrtve. Nije lako dostići ovaj stepen zločinačke bešćutnosti, Brankoviću treba čestitati na zaključku kog se ni Gebels ne bi postideo.

Nije tu kraj, ima još, moralno dno se uvek može dodatno produbiti. “Branković zaključuje da eksplozije na Tuzlanskoj kapiji, kao i one na Markalama 1 i 2, u Ulici Vase Miskina i na Alipašinom polju u Sarajevu imaju iste ‘rukopise’”, citiraju Večernje novosti sivu eminenciju poricanja zločina i moralnog sunovrata u ništavilo. Opšta mesta velikosrpske ratne propaganda i dalje su na snazi, tu se ništa ne menja.

Postavlja se pitanje čemu uopšte angažovanje silnih eksperata, čemu igrarije na vojnom poligonu, čemu davanje privida naučnosti propagandnim izmišljotinama kojima se već decenijama pune režimski mediji. Podsećanja radi, Milorad Dodik je još 2009. godine na temu Tuzlanske kapije izjavio: “Kao što su inscenirane Markale koje su poslužile za izolaciju srpske strane, tako mnoge analize govore da se i tamo radi o podmetnutoj eksploziji”. I to je Dodik zaključio bez ikakvog ekspertskog tima, bez analiza na 400 strana, bez balističara – čistom telepatijom!?

Dobrovoljni prilozi za historiju beščašća

S obzirom na količinu angažovanih eksperata, rezultati su prilično jadni, mogli su mnogo više da urade. Zašto se zaustaviti samo na Tuzlanskoj kapiji i Markalama? Mogli su naši stručnjaci lepo da utvrde da su i u Srebrenici Bošnjaci streljali sami sebe, da su sami sebe batinali i ubijali po logorima u Omarskoj, Trnopolju, Keratermu; da su sami sebe držali pod opsadom u Sarajevu, granatirajući i snajperišući sami sebe. Ili da Srbi uopšte nisu ni učestvovali u ratu u Bosni, već bi se tek povremeno umešali, koliko da spreče Bošnjake da se međusobno ne istrebe.

Kad se već revidira i falsifikuje prošlost, treba ići do kraja. Možda je na Tuzlansku kapiju pao meteorit iz dalekog svemira, možda su vanzemaljci izvršili invaziju na BiH, možda su za sve zločine odgovorni Dart Vejder, Norman Bejts ili Hanibal Lektor? Svaki kandidat je dobar, svejedno da li je realan ili fiktivan, kad već ne tražimo ubicu među onima koji su godinama granatirali Tuzlu i ubijali nevine ljude.

Tekst u režimskim Večernjim novostima je samo još jedna od bezbroj mučnih epizoda poricanja zločinačke prošlosti, ruganja žrtvama i njihovim porodicama, pljuvanja u lice postradalima i igranja na grobovima onih koje smo pobili. Čitava kampanja oko Đukića u koju su upregnuti i resursi države Srbije služi samo skretanju pažnje sa glavnog pitanja. Ono glasi: zašto je Đukić uopšte na slobodi? Zašto Srbija nije izvršila svoju zakonsku obavezu i smestila Đukića tamo gde mu je mesto – iza rešetaka?

Uzaludni su svi pokušaji Vučićeve Srbije da zataška zlodela koja je počinila Miloševićeva Srbija. Istina o zločinima srpskih snaga poznata je čitavom svetu, a srpsko zabijanje glave u krvavi pesak neće ukloniti realnost. Istorija o ratovima devedesetih će se pisati na osnovu činjenica i sudskih presuda, a ne na osnovu propagandnih laži u režimskim medijima.

Besramni tekstovi poput ovog u Večernjim novostima poslužiće kao materijal za jednu drugu istoriju – istoriju srpskog beščašća. U toj sramotnoj povesti Večernje novosti su već zauzele istaknuto mesto.

 

(Izvor: Al Jazeera)