Novo zlo iz ‘Politikinog Zabavnika’

12

U posljednjem broju časopis se, podsjećajući na 35 godina od Zimskih olimpijskih igara održanih u Sarajevu 1984. godine, dohvatio laži i mržnje.

Piše: Dragan Banjac

Često razmišljam o stupidnoj i nepotrebnoj televizijskoj preporuci da “program koji sledi nije prikladan za gledaoce mlađe od 12 godina”, jer deci je valjda dovoljno da im nešto braniš… (Ili takve emisije/filmove ne prikazivati, ili decu sprečavati da ih gledaju.) Tako je i sa Srbima. O tome svedoči i jedan vremešni primer. Kada je zakonodavac, pričao je Mirko Đorđević, knezu Milošu (1780-1860) rekao da je u zakonik stavio “…ukoliko se nađe muški sa muškim…”, knez se razljutio i kazao mu da to izbaci, jer “ako Srbi vide da ima i to…”

Ne znam da li s razlogom, ali ovome bih dodao i samoreklamiranje Politikinog Zabavnika, strip časopisa koji se nudi publici neverovatnog raspona starosne dobi, od sedam do 107 godina. Za donju granicu je malo prerano da se, s tek naučenim slovima, deca susreću sa ublažavanjem, relativizacijom i potiranjem davno utvrđenih istorijskih činjenica, recimo, a za ove na drugom kraku starosnog razmaka strip (oni vole samo tv-dnevnik) i nije baš prikladno štivo. Neka oproste stariji, ali Zabavnik se, sve doskora, doživljavao kao časopis za mladež, sve dok se nije priključio većini, upregao u velikosrpska “patriotska” kola. Najpre je nedavno javnost zgrožena ublažavanjem uloge fašističkog pokreta “ljotićevaca” u Drugom svetskom ratu (Dimitrije Ljotić umjesto Paje Patka), a u poslednjem broju časopis se, podsećajući na 35 godina od Zimskih olimpijskih igara održanih u Sarajevu 1984. godine, dohvatio laži i mržnje.

Zna se zašto ‘Zelena transverzala’

Zabavnik izlazi  petkom i u broju od 8. februara, u utabanoj rubrici “petkovdan”, u tekstu “Volimo Jureka više nego bureka!”, sa podnaslovom: Na današnji dan 1984. godine u Sarajevu su počele 14. Zimske olimpijske igre, autor(ka) Nevena Mrđenović, umesto ka sportu, pero je zašiljila i usmerila ka mržnji, laži i nacionalizmu. Čak su se nespretno poigrali rimom u naslovu, posvećenu tursko-srpsko-bosanskom… fruštuk-jelu i imenom slovenačkog smučara (Jure Franko), koji još čuva jugoslovensku zastavu koju je nosio na otvaranju ZOI.

Pažljivim iščitavanjem zluradog “petkovdana” podsetićete se da je Sarajevo, u “oštroj konkurenciji”, pobedilo japanski Saporo i švedske gradove Falun i Geteborg. Potom autorka ističe da nije prevagnula tehnološka razvijenost, nego (kakva glupost!) “zato što su po vrletnoj Bosni” zimski sportovi bili “naročito omiljeni i rasprostranjeni”. Dovoljno za trijumf nad bogatima. Navodno je i nesvrstana Jugoslavija bila dobro mesto “na kojem bi hladnoratovski bojkoti malo utihnuli” i Sarajevo je, “kao simbol izbijanja Prvog svetskog rata, iskorišćeno kao simbol mira i bratstva među ljudima”.

Nekako izdaleka Zabavnik provlači da je za potrebe ZOI izgrađena (parama cele Juge) megalomanska ledena dvorana “Zetra”, oko koje je (laž) “odmah izbio skandal – zašto je dvorana zelena” i to, što niko “nije poricao”, da je, zapravo, krštena složenicom “zelena transverzala”. Otvorite atlas i videćete na šta se cilja: Sarajevo – Sandžak – Turska – Teheran. Nije baš prava linija kao ona kod Staljinove železnice prema Sibiru, ali… “šica”. Ne verujem da iko ima tapiju na zelenu ili bilo koju drugu boju. Ako niste znali, “zelena transverzala” ide i preko Beograda. U Bloku 44 zelena pijaca ne samo da je ofarbana “muslimanskom” bojom, nego se iznad nje vije čak deset minareta. Zelenih…

Poslije klizanja i hokeja – ‘logor za Srbe’

Samo ona(j) ko ne poznaje sarajevski mentalitet kadar je da napiše (i ostane živ) da je “Zetra” samo osam godina kasnije bila logor za zarobljene Srbe. Ljudska mašta nema kraja. Pregledavanjem “Spiska logora za Srbe na teritoriji bivše SFRJ” naići ćete na podatak da je tokom poslednjeg rata na prostoru bivše Jugoslavije u Bosni i Hercegovini bilo 536 (!?) logora za pravoslavne bosanske pobunjenike, od čega na području sarajevske varoši čak 104.

Na tom srpskom spisku, koji je sročio Sava Videnović (sarajevo-rs.com) ne pominje se “Zetra”, već obližnji stadion “Koševo”, na kome je nekad jugoslovenski (1967. i 1985. godine) prvak Fudbalski klub Sarajevo godinama “uzimao meru” jugoslovenskim ligašima. Zabavnik je, očito, podlegao lažima iz iste kuhinje koja je još tokom rata “otkrila” da su “Pjevač” i “Kinđe” (Davorin Popović, frontmen “Indexa” i proslavljeni košarkaški as Mirza Delibašić) “lavovima u zoološkom vrtu vrtu bacali srpsku decu”.

Opisujući sarajevske sportske objekte, Zabavnik otkriva da je “socijalistička ‘Skenderija'” izgrađena u spomen Skender-paši, koji je na tom mestu pre skoro tri veka sagradio trgovački centar. Izgleda da u njoj nije bilo zatočenih Srba, a da su joj ime dali oni koji su ovaj grad granatirali i držali pod opsadom od aprila 1992. do februara 1996. godine možda bi se prozvala po Draži Mihailoviću. Pokušajte sami, “Dražija” mi ne odgovara.

Sarajevu ‘ostali’ stanovi, hoteli…

Nadmetanja na Zimskim olimpijskim igrama 1984. godine putem televizije videlo je oko dve milijarde ljudi. Strip-časopis ističe koliko je koštala sportska manifestacija, da su medalje iskovane u Majdanpeku, posebno da je ovom gradu “ostalo” 2.850 novoizgrađenih stanova, “nekoliko lepih hotela” i “oko 8.500 radnih mesta”. Kako im te stanove nismo mogli oduzeti i preneti na neko drugo mesto, deceniju kasnije dobrano smo ih – kukavički, sa bezbedne razdaljine – “preuredili” granatama i bombama.

Autorka ovog žaoka-teksta pokušala je da u njega unese i malo vedrine, šaleći se sa transparentom osvajaču srebrene medalje u veleslalomu (Jure Franko), davanjem smučaru Primožu ime “Đulaga” (Ulaga), čak i s paprenom cenom ćevapčića naplaćenoj poznatom američkom glumcu Kirku Douglasu. Da je popričala makar s jednim šezdesetogodišnjim Sarajlijom (još da je bio taksista), moglo je da se “iskopa” bezbroj detalja koji bi bili valjaniji i istinitiji od logora u “Zetri”. Evo samo dva: Kada su skijašu Bojanu Križaju prigovorili što je zamucao prilikom izgovaranja teksta zakletve, Slovenac se branio da nikad ne muca, “osim kad otvaram olimpijade”. I druga: Duhom prebogate Sarajlije prvog čoveka Olimpijskog komiteta Huan Antonio Samarana odmah su prozvale “Jaran Samaran”…

Bosna je (svima) smetala

Nedavno sam ponovo čuo bajatu tezu da je Bosna i Hercegovina ostatku Jugoslavije bila kao trn u oku jer je bila u mnogo čemu uspešnija, nosila barjak. Sarajevo, Mostar, Bihać, Jajce, Neretva, Sutjeska, Energoinvest, Unis, Pretis, muzika (“Indexi”, “Bijelo dugme”, “Pro arte”, Safet Isović, Nada Mamula…), filmovi, sport, fudbalski klubovi Sarajevo i Željezničar, Safet Sušić, Ivica Osim, Slobodan Janjuš, braća Mujkić, Emerih Blum, arhitekte Ivan Štraus i Zlatko Ugljen… Mogu do sutra…

Onda se pojavi sarajevsko-beogradski Crnogorac Bogdan Tanjević, verovatno najveći Jugosloven (i Bosnac) koji je ikad postojao na ovim prostorima i sa Košarkaškim klubom Bosna (Delibašić, Varajić, Radovanović, Vučević, Đogić, Benaček, Bosiočić, Izić, Hadžić, Pešić…) u Grenoblu (1979) osvoji titulu evropskog prvaka.

Čestiti Splićanin Viktor Ivančić ubeđen je da će “nacional-šovinistička građevina” brzo da se sama uruši. Stoga metanišem pred užim zemljacima: priznajmo da smo makar za nešto krivi u poslednjoj balkanskoj klanici, jer će nam u pritivnom to breme ostati o vratu i umoriti nas.

 

(Izvor: Al Jazeera)