Piše: Tomislav Marković
U Novom Sadu ponovo je oskrnavljen mural posvećen Đorđu Balaševiću. Preko lica velikog kantautora crvenom bojom nacrtani su krst i stilizovano latinično slovo “U”, kao simbol ustaškog pokreta. Mrzitelji su na portretu napisali ćirilicom “ustaša”, a ispod su docrtali muški polni organ.
Mural koji je nacrtao umetnik iz Doboja Deni Božić više puta je bio na meti vandala. Nije prošlo ni tri godine od Balaševićeve smrti, a teško je prebrojati koliko puta su njegovi murali unakaženi porukama mržnje i vulgarnosti. Po mom računu, ovo je već šesti vandalski atak, mada je moguće da nisam baš sve uspeo da prebrojim.
Počinioci nepoznati, ideologija poznata
Počinioci su, kao i obično, nepoznati, ali je zato njihov rukopis dobro poznat, kao i zloduh kojim su obuzeti. Prosto je neverovatno koliko Balašević ne da mira takozvanim nacionalistima, i mrtav ih nervira, ne mogu da otrpe da je postojao, a još manje da i danas postoji kroz pesme koje žive svojim životom. Blatili su ga za života, zabranjivali ga i marginalizovali, mobilisali ga i pretili mu, stavljali njegove albume na crne liste, onemogućavali emitovanje Balaševićevih pesama na radio-stanicama, zagorčavali mu dane svim dostupnim sredstvima.
Nastavljaju da ga zlostavljaju i posle smrti, njima nasilništva nikad dosta. Malo su se primirili samo neposredno nakon što je Balašević preminuo, tad su privremeno smanjili redovnu porciju mržnje koju emituju. Probali su i tad da pokrenu mrziteljsku kampanju, ali su videli da je ogromna većina u Srbiji i celom regionu protiv njih, pa su zaćutali na kratko, kao i uvek kad osete da njihovo mračnjaštvo nema prođu. Bili su prinuđeni da malo odlože jednu od svojih omiljenih zabava – ritualni ples na grobu.
Nikad nacionalisti ne pokazuju tako burnu radost kao kad svetom mine neko kog doživljavaju kao smrtnog neprijatelja. Dovoljno je setiti se onih izliva enormne radosti i napada ogromne sreće koji su se mogli pročitati na asocijalnim mrežama nakon smrti Borke Pavićević i Latinke Perović. Lako je nacionalistima, oni nisu propadljivi i prolazni, ne pripadaju lozi smrtnika, nikada neće umreti, pa mogu mirno i opušteno da se raduju poslednjem zemaljskom času drugih ljudi.
I mala pakost veseli čovjeka
Što su propustili u februaru 2021. godine, sad nadoknađuju iz sve snage, metodama i sredstvima koji su im pristupačni. Najradije bi izbrisali svaki trag da je Đorđe Balašević postojao. Kad bi mogli, poništili bi sve njegove pesme, učinili kao da ih nikad nije bilo, ili bi bar naterali desetine i stotine hiljada ljudi da iz svojih srca degažiraju D-mol, Neke nove klince, Božu Puba, Vasu Ladačkog, Samo rata da ne bude, Requiem, Čoveka sa mesecom u očima, Devedesete, Bubu Erdeljan i desetine drugih pesama. Pošto nisu u stanju da okrnje ni najmanji deo Balaševićevog dela, granitna je to stena koja se ne može oštetiti, onda nastoje da mu napakoste tamo gde mogu, pišući i crtajući gadosti po muralima koji su mu posvećeni. Daj šta daš, i mala psina veseli čoveka.
U nacionalističkoj hijerarhiji beščašća ulični skrnavitelji nalaze se na samom dnu lanca, oni su puki izvršioci jedne neljudske, zločinačke ideologije koja je zavladala Srbijom pre tri i po decenije i satrla sve pred sobom, uključujući i duše onih što su njome posednuti kao kakvim demonom. Vandali su sa majčinim mlekom posisali atmosferu zla, mržnje, šovinizma, nacionalističke paranoje i prezira prema svemu što je bolje i više u čoveku.
Nisu tu otrovnu društvenu klimu stvarali klinci koji žvrljaju po zidovima, nego memorandum-dum akademici, nacionalno onesvešćeni intelektualci, malokalibarski pisci i pesnici, crkveni malodostojnici, medijski kerberi i političari koji su karijere napravili na brdima ljudskih leševa.
Nacionalistički zloduh
Dok je bio Miloševićev ministar informisanja, sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić je Balaševića nazivao jefitnom fukarom koja je išla tamo da peva za “one muslimane umesto da peva za srpsku decu”, misleći na koncert održan u Sarajevu posle rata. Nezamislivo je radikalskom jastrebu da neko peva za svu decu, ne gledajući ko je koje nacionalnosti, jer kukasti radikalski mozak zna samo za prebrojavanje krvnih zrnaca. Kakve sve gadosti pišu o Balaševiću po patriotskim portalima i društvenim mrežama za širenje duhovne bede, bolje je i ne citirati, nek se krčkaju svi u svom jadu i brlogu.
Iz tog mrzovoljnog galimatijasa izbija nacionalističko-radikalski zloduh koji ne zna ni za stid ni za sram, ni za kakvu vrednost, lepotu, osećanje, muziku, umetnost, ni za šta sublimno i stvaralačko, jer ume samo da mrzi, uništava i satire. Radikalski duh je pobedio, onaj duh što bi da povuče u sopstveno blato svakog ko iole nešto vredi i da razori sve što je veće i bolje od njega. A malo toga na svetu nije veće i bolje od tog zgrušanog jada što se zaogrnuo velom nacionalističke ideologije, kako bi sebi pružio privid nekakvog postojanja.
Služeći se zatupljenim vandalima kao izvršiocima svojih zamisli, nacionalistički zloduh se sveti Balaševiću za sve ono što ne može da mu oprosti. Nebrojena su Balaševićeva nepočinstva prema tom uništiteljskom zloduhu. Ne mogu da mu oproste što je devedesetih ustao protiv šovinističke mržnje, protiv rata i ubica. Ne mogu da mu oproste pesmu Čovek sa mesecom u očima u kojoj je pevao o razaranju Vukovara. Svete mu se za stihove: Ne znaš ti šta znači ubiti grad, / ne znaš ti bauke kaljavih rovova. / Ne znaš ti šta znači spavati sad, / kad sklopim oči, ništa osim tih krovova.
Neoprostivi gresi
Ne mogu nacionalisti Balaševiću da oproste čak ni to što svu krivicu nije svaljivao na njih, već je pevao u ime celog društva koje nije pružilo dovoljan otpor rušiteljima i ukoljicama. “Krivi smo mi”, to su reči koje nacionalisti prosto ne podnose, suočavanje sa sopstvenom odgovornošću za njih je najcrnja noćna mora, jer sebe uvek vide isključivo kao žrtve, čak i dok ubijaju nevine i vrše genocid.
Odjekuju Balaševićevi stihovi nad našom ravnodušnošću i danas, podjednako živi i aktuelni kao i u vreme kad su ispevani, pre više od dve decenije: O, nisu krivci primitivci što su pokupili mast / Korov nikne di god stigne, ma svaka njima čast. / Krivi smo mi! / Ma, otkud svi ti paraziti što su nam zagustili? / Nemoj stari moj, krivi smo mi što smo ih pustili. / Šta su znali đenerali i brkati majori / Jedino da viču: „Pali!“, ali nisu najgori… / Krivi smo mi! / Ni svi ti silni infantilni što su puške sanjali / Ne, ne derane, krivi smo mi što smo se sklanjali.
Ne mogu ratni profiteri Balaševiću da oproste silne antiratne stihove, jer su oni upravo na stvaranju ljudske nesreće izgradili svoju imperiju moći, novca i zla. Da nisu udavili Jugoslaviju u krvi, da nisu podjarili mržnju u srcima, danas ne bismo ni znali za sve ove moćnike što nam već decenijama sudbinu kroje, jer se takvi uzdižu na društvenoj lestvici samo u doba apokalipse. O njima i njihovim duhovnim pokroviteljima Balašević je pevao u pesmi Regruteska: Slušaj njih / Što uz bojni poklič legaju / Pevaju u slavu noževa / Pevaju pa onda begaju / Pošlo vreme s goreg na gore / Razigralo one najgore.
Živeti slobodno
Svete se nacionalisti Balaševiću i za himnu nepokornog čoveka Živeti slobodno, dok je Miloševićev režim još bio na vlasti. Svaki stih te pesme nacionalistički jadovi doživljavaju kao ličnu uvredu.
Dokle, bre, da nas voza zli čarobnjak iz Oza? / Dokle taj glupi džoker: Ćuti, dobro je. / Ma, čitav plen da skupe, pa ne mogu da vas kupe / Da vam mladost kao sitan kusur odbroje” – to i danas zvuči kao poziv na otpor autokratskom režimu, svejedno ko se na vrhu piramide trenutno nalazio. Pogotovo je nacošima nepodnošljiv refren: “Živeti slobodno… svetom se oriti… / Okićen perom sokola, za urok protiv okova / Živeti slobodno… pesmom pokoriti… / Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje.
Ničega se nacionalistički totalitarci tako ne plaše kao ljudi koji bi da žive slobodno, koji ne pristaju na okove, koje ne možeš porobiti ili kupiti. “Pesmom pokoriti” – pa to je teška blasfemija, kratka formula svetonazora dijametralno suprotnog nacionalističkom. Jedino se pesmom, tvoraštvom, lepotom, ljubavlju može pokoriti, tu se čovek dobrovoljno predaje nečemu što satreperi sa onim najdubljim i najvažnijim u njemu.
Džaba je Vučić obeležio sve gradove svojim stegom, zapandrčio svuda svoju sliku sa glupom navijačkom parolom “Predaja nije opcija” – kad mu se niko iskreno ne raduje. Ljude možeš naterati na poslušnost, možeš ih primorati na razna nepočinstva, možeš ih porobiti i poniziti, ali ih ne možeš naterati da te vole i da ti se raduju. Na tom ispitu pada svaka moć i vlast, tu je njihova granica koja se preći ne može.
Srce bubnja večni tam-tam otpora
A Balaševiću su se nebrojeni ljudi radovali širom bivše Jugoslavije, bio je voljen i u Zagrebu i u Beogradu, i u Sarajevu i na Cetinju, i u Skoplju i u Ljubljani, i u Novom Sadu i u Tuzli. I tu radost ne mogu da mu oproste nacionalisti, jer oni žive od međunacionalne mržnje. Ratni huškači su sagradili zidove, a Balašević ih je rušio, i to bez ikakve prisile, pesmom i muzikom, emocijom i humorom, ljudskošću i lepotom, “nežno, k’o rukom”.
Voleli su ga u svim republikama negdašnje Jugoslavije, pa su mu zato i priredili posmrtne počasti kakve nisu bile viđene još od smrti Josipa Broza Tita. Danima je plakala cela bivša Jugoslavija za Balaševićem, žalovanje je trajalo i trajalo, u tih nekoliko dana isplakali smo sve svoje prigušene tuge i žalosti. Plakala je prividno nepostojeća Jugoslavija nad odrom velikog umetnika, ali i nad svojom sopstvenom zlehudom sudbinom, nad činjenicom da smo dozvolili najgorima da nam razore živote.
Ujedinjavao je Balašević ljude od Vardara pa do Triglava i za života, pa ih je još jednom ujedinio i posle svoje fizičke smrti, u žalosti i bolu. Ni to nacionalistički zlodusi ne mogu da mu oproste, pa mu se svete žvrljanjem uvreda i skarednosti po muralu sa njegovim svetlim likom. A najveći Balaševićev krimen prema nacionalistima je to što je i posle smrti življi nego što su oni ikada bili. Uzalud skrnavljenje murala, nije Balašević tamo gde ga svako oko može videti, već u pesmama i u svakome ko danas sluša Lepu protinu kći, Kad odem, Neko to od gore vidi sve, Noć kad sam preplivao Dunav ili Panonskog mornara.
Jer ovo srce bubnja večni tam-tam otpora, ni smrt mu ništa ne može.
(Autonomija.info)