Pravi Srbin pije “Ćirilicu”

Piše: Tomislav Marković

Ministar kulture Srbije Vladan Vukosavljević i državni umetnik Emir Kusturica uputili su se u daleki Pariz kako bi, zajedno sa Peterom Handkeom, proslavili frišku Nobelovu nagradu. Iako se nagrada dodeljuje za književnost, o tome nije bilo mnogo reči, već je ministar Handkeu preneo “pozdrave Vlade Srbije i srpske javnosti, koja se raduje što je veliki svetski književnik, koji je Srbiji pružio podršku tokom teških godina, dobio zasluženu nagradu”.

Iz ljudskom razumu nedostupnih razloga, Vukosavljević veruje da su “Srbija” i “zločinački režim Slobodana Miloševića” sinonimi, baš kao i “podrška Srbiji” i “relativizacija srpskih zločina”. Kad nacionalizam udari u glavu, ovakve omaške postaju uobičajene. Mada je moguće da je ministra u moždanu masu udarilo nešto drugo.

Budući da se nobelovcu ne dolazi praznih ruku, ministar je poneo prigodne poklone. Prvo je Handkeu uručio vino sa etiketom na kojoj je ispisan najduži naziv pića u istoriji enologije: “Nobelovcu Peteru Handkeu, s ljubavlju i poštovanjem iz Srbije”. Pored vina, ministar je nobelovcu poneo i litar žestine, rakiju od domaće šljive intrigantnog naziva “Ćirilica”, koja se prodaje i cevči pod sloganom “Mera srpskog identiteta”.

Kazan za pečenje nacionalnog identiteta

Ne, nisam ništa izmislio, zaista postoji rakija sa ovim nazivom, pravi se u destileriji Ranovac, u okolini Petrovca na Mlavi. Na internetskom sajtu destilerije može se pronaći podatak da je osnovana 1976. godine, da u ponudi imaju tri vrste rakije (od dunje, kajsije i šljive) te zašto su žestokom piću dali ime “Ćirilica”. Jer su “hteli ime koje će naš plemeniti napitak ponosno nositi kao simbol odupiranja od nestanka obeležja koji čine celovitost našeg naroda”. Za one koji nisu shvatili, tu je i dodatno pojašnjenje: “Jedna čašica ‘Ćirilice’ je mera našeg, srpskog identiteta”. Dobro, proizvođači alkoholnih pića ne žive od onih koji piju po jednu čašu rakije, samo ne mogu baš otvoreno da propagiraju alkoholizam.

Da parafraziram Vojislava Koštunicu – ko ne razume trubu, ne razume Srbiju; a ko ne pije “Ćirilicu” taj je odrod, autošovinista, izdajnik srpstva i nikada neće postati ni mali, a kamoli veliki Srbin. Kad sam već krenuo sa parafraziranjem, nije zgoreg setiti se ni “Plavog orkestra”: Bolje biti pijan, nego srpski izdajnik. Bar kad je u pitanju “Ćirilica”, jedino pismo od kojeg može da se pobrljavi.

Ministar Vukosavljević je poznat kao neodustajni borac za srpski identitet i njegovo očuvanje, odbranu i zaštitu, budući da u srži nacionalnog identiteta, kako ga shvataju Vukosavljević & co., stoji ugroženost. Njegov poklon Handkeu nije slučajan izbor, već se radi o doslednoj identitetskoj politici koja je osnova Vukosavljevićevog ministrovanja, a čije sam izvode malopre citirao sa sajta destilerije. Tako smo najzad saznali kako i gde nastaje famozni nacionalni identitet: u kazanu za pečenje rakije, dvostrukom destilacijom, a potom sazreva u hrastovom buretu.

Sačuvajmo ‘Ćirilicu’ u flaši

U svetlu ovog prosvetljujućeg saznanja, silne kampanje za odbranu i očuvanje ćirilice koje vodi ministar, a prate ga u stopu razne udruge slobodnih čuvara nacionalnih obeležja – dobijaju sasvim drugačiji smisao. U tom iznenadnom osvetljenju sve izgleda mnogo jasnije, a i ministrove izjave dobijaju novi prizvuk. Recimo, kad Vukosavljević kaže: “Država mora da vodi računa o autentičnom izrazu svog identiteta i kulturnog jezgra ovog naroda, a to je ‘Ćirilica'”, postaje jasno da su nacionalni identitet i kulturno jezgro nešto blisko običnom čoveku, nešto što ga lako može baciti u zanos, nešto od čega – da tako kažem – može da se opije. Ili kad ministar naglasi “stav da država treba da ohrabruje veću upotrebu ‘Ćirilice'” te najavi da će “podsticajnim merama nastojati da ohrabre upotrebu ‘Ćirilice'”, svaki ljubitelj dobre kapljice ovakve izjave sa visokog mesta doživljava kao ohrabrenje i podsticaj da što pre ugleda dno ćirilične flaše.

Svakodnevno i neumereno konzumiranje “Ćirilice”, u cilju zaštite autohtonog identiteta od stranih uticaja, ima i dodatne efekte, na primer očuvanje tradicionalnih vrednosti, među kojima se posebno ističe nasilje u porodici, jer su alkoholizam i porodično nasilje najbolji prijatelji i nimalo slučajni partneri. Kao što vidimo, blagotvorni uticaj “mere srpskog identiteta” (od 0,3 do 0,5 deci, zavisi od kafane) prostire se na brojne oblasti nacionalnog života.

Ušmrkivanje nacionalnih vrijednosti

Nije rakija jedina psihoaktivna supstanca koja je dobila čast da postane deo nacionalnog identiteta. Početkom septembra policija je u velikoj akciji kod Azorskih ostrva zaplenila 800 kilograma droge, a na paketima kokaina bila je zalepljena fotografija – Gavrila Principa. Možda su narko-dileri u sukobu sa zakonom, možda im nije stalo do pravnog poretka, možda na prvi pogled izgledaju kao otpadnici od društva, ali i u njima kuca junačko srce, i njima je stalo do nacionalnog identiteta i nacionalnih heroja. Ako već prodaju drogu deci, neka se bar omladinci od ranih dana uče pravim vrednostima, pa makar ih ušmrkivali.

Nisu patriotski nastrojeni dileri slučajno stavili Principovu sliku baš na kokain, već su imali na umu urgentne potrebe našeg napaćenog naroda, koje “Gavrilo” lako može da zadovolji. Kokain izaziva veliki priliv energije i izaziva stanje euforije u rodoljubu koji je povukao crtu “Principa”, on postaje pričljiviji i mentalno budniji te oseća porast snage i hrabrosti, potrebu za stalnom aktivnošću, kao i subjektivni osećaj velike intelektualne moći, uz osećaj smanjenja telesnog i mentalnog napora.

Našem narodu, zapalom u stanje letargije i bezvoljnosti nakon velikih nacionalnih poraza, pre svega nakon propasti projekta “velike Srbije”, ništa nije potrebnije od poštene doze patriotizma unete oralno ili intranazalno, koja bi raspirila zapreteni nacionalni žar, a to se najlakše i najbrže postiže unošenjem “Gavrila Principa” u organizam. Ono što profanom umu odrođenom od srpstva izgleda kao obična narkomanija, zapravo je buđenje nacionalne svesti uz malu pomoć psihoaktivnih stimulansa. Na ovakve autošovinističke optužbe svaki pravi patriota može lako da uzvrati, parafrazirajući čuvenu izjavu Klaudija Kaniđe: Ako je “Gavrilo Princip” droga, onda sam ja narkoman.

Nacionalizam kao opijum naroda

Narkodileri su lepo započeli patriotsku akciju, pa bi mogli i da nastave u istom duhu, lepeći na paketiće kokaina fotografije i drugih srpskih heroja: Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Milana Lukića ili Handkeovog kuma Novislava Đajića, poznatog i kao Remove Kebab. A mogli bi da stave i neke patriotske natpise, na primer: “Dogodine u Prizrenu”, “Kosovo je srce Srbije”, “Svi Srbi u jednoj državi”… Bilo bi lepo na paketu kokaina videti i neku mudru misao naših nacionalnih velikana, recimo čuveni Bećkovićev umotvor “Kosovo je najskuplja srpska reč”.

Da forsiranje nacionalnog identiteta u prahu i tečnom stanju nije nikakva slučajnost potvrdio je nedavno i vrhunski autoritet za pitanja srpstva, predsednik Srbije Aleksandar Vučić glavom i bradom. Boraveći u Kutlovcu kod Blaca, Vučić je savetovao dečaka Luku, koji ima osam-devet godina, da pije rakiju umesto piva, pogotovo domaću “šljivu”. Predsednik nije precizirao na koju rakiju konkretno misli, ali ako je “Ćirilica” dobra za Handkea, valjaće i srpskoj deci. Na mladima svet ostaje, baš kao i kazan za pečenje nacionalnog identiteta.

Ma koliko izgledalo komično, povezivanje nacionalnih simbola i junaka sa psihoaktivnim supstancama zapravo ima svoj duboki smisao. Nacionalizam je politička religija i kao takav “opijum naroda”, što bi rekao Karl Marks. Za razliku od regularnih religija, nacionalizam nije ni “uzdah potlačenog bića”, ni “duša sveta bez srca” (da ostanemo kod Marksa), već deluje isključivo kao opijat. Nacionalni simboli, nacionalni identitet, nacionalne svetinje i ostale andramolje zaista deluju kao neka vrsta psihoaktivnih supstanci. Pogledajte snimak nekog mitinga Slobodana Miloševića i videćete masu koja je u stanju povišenog raspoloženja, u euforiji, opijena vođom, gotovo u nekom transu. Da li je čovek na kokainu ili na Miloševiću – mala je razlika, samo su u potonjem slučaju posledice mnogo strašnije.

Na kraju dođe nacionalni mamurluk

Osoba koja se oda nacionalizmu pokazuje slične simptome kao ovisnik: blokiraju mu se funkcije zdravog razuma, pati od poremećaja percepcije, dezorijentisanosti u vremenu i prostoru, iluzija i halucinacija te ne sagledava svet realno. Nacionalista umišlja da je neprestano ugrožen, postaje paranoičan, priviđaju mu se neprijatelji na svakom koraku, veruje da je poseban samo zato što je pripadnik nekog naroda, najluđe teorije zavere mu izgledaju verovatnije od racionalnog objašnjenja pojava. Nije mu strana ni sklonost nasilju, baš kao ni alkoholičarima, što se najbolje videlo tokom proteklih ratova, a pritajena agresija ostaje stalna osobina nacionaliste i u mirnodopskim uslovima.

Ubeđen je u postojanje stvari koje su apsolutne himere, a istovremeno mu pogledu izmiču stvari koje mu se nalaze ispred nosa. Kao što lepo kaže Snježana Kordić: “Nacionalizam je opijum za narod, to je kao droga pod čijim utjecajem čovjek ne vidi kako se ionako oskudni državni resursi rasipaju i kako pojedinci pod plaštom nacionalizma pljačkaju većinu pripadnika vlastite nacije.” Opijen nacionalizmom, čovek ne smatra svojim protivnicima one koji ga pljačkaju, već vidi neprijatelje u pripadnicima drugog naroda, koje orobljavaju njihovi vlastodršci.

Krajem osamdesetih godina ogroman broj pojedinaca cevčio je nacionalističke priče naiskap, a stanje pijanstva se produžilo i tokom devedesetih. Do pravog otrežnjenja još nije došlo, a stanje u kojem se nacija nalazi najviše podseća na mamurluk: osećanje nelagode, opšta tromost i klonulost, veliki umor, mučnina, slabo pamćenje i sveopšta letargija. Pogled u ogledalo i suočavanje sa samim sobom i sopstvenim nedelima bio bi prvi korak ka otrežnjenju.

Našim izabranim predstavnicima tako nešto nije ni na kraj pameti, oni se bore za očuvanje “Ćirilice” u jetri, nagovaraju decu na alkoholizam i forsiraju iste nacionalističke mitove koji su nas doveli do propasti. Njima nisu potrebni trezveni i racionalni građani, već narod koji – što bi rekla narodna poslovica – “tumara k’o pijan po pomrčini”.

 

(Izvor: Al Jazeera)