Provokacija u Prijedoru za Dodikov ćeif
Namjernom i vješto osmišljenom provokacijom, Dodik je zajedno sa predsjednikom Srbije Aleksandrom Vučićem poslao poruku da je srpska vojska i policija konačno u RS-u, odnosno u Bosni i Hercegovini.
Piše: Nenad Kulačin
Još jednom je Aleksandar Vučić uspeo da dodatno isprovocira situaciju u regionu, a onda da se pravda poput sirotih malih hrčaka. Malo toga bi bilo sporno u prisustvu kadeta Srbije u Prijedoru na nekoj navrat-nanos osmišljenoj manifestaciji, navodno povodom 82 godine od bitke na Kozari.
Mnogo toga je sporno, a najmanje to što su se kadeti pojavili u svojim paradnim uniformama. Ako je verovati Sarajevu i Beogradu, dolazak kadeta iz Srbije je prijavljen i sproveden u skladu sa procedurom. Unazad 82 godine teško da je bilo kadeta iz Srbije na obeležavanju godišnjice ove poznate bitke iz Drugog svetskog rata. Bila je u međuvremenu neka vojska koja je počinila neke od najtežih zločine u Prijedoru i zbog toga je Haški tribunal doneo i presede.
Kadeti sigurno na temu zločina i logora, čak tri, u Prijedoru nisu imali predavanja, već su slavili pobedu na Kozari u defileu kroz ovaj bosanskohercegovački grad. Zato su, međutim, svojom pojavom izazvali reakciju predsednika Republike Srpske Milorada Dodika koju je prokomentarisao sa jednom rečju – “konačno”. I tu dolazimo do jednog od cilja ove sitne, ali veoma dobro planirane i organizovane akcije Beograda. Cela ova priča je i organizovana da bi Dodik poslao poruku koju je planirao u ovom delikatnom trenutku u BIH.
Ne treba biti mnogo pametan i shvatiti šta je pisac hteo da kaže. Šta je umislio, to je i uradio. Namernom i vešto osmišljenom provokacijom, Dodik je zajedno sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem poslao poruku da je srpska vojska i policija konačno u RS-u, odnosno u Bosni i Hercegovini. Ovoga puta u paradnoj uniformi, bez čizama, opasača i oružja. Sledeći put, ko zna, mnogi se pitaju, a neki i nadaju.
Mjesto stravičnih stradanja
Prijedor je mesto stravičnih stradanja nesrpskog stanovništva. Podsećanja radi, pred sudom u Hagu, za zločine u logorima “Omarska”, “Keraterm” i “Trnopolje”, pored drugih dela, osuđeni su Ratko Mladić i Radovan Karadžić na doživotni zatvor. Milomir Stakić, predsednik Skupštine srpskih naroda opštine Prijedor i Kriznog štaba Prijedor, na 40 godina zatvora, a Mićo Stanišić, ministar u Ministarstvu unutrašnjih poslova RS, i Stojan Župljanin, načelnik regionalnog Centra bezbednosti u Banjaluci, na po 22 godine zatvora, a Duško Tadić, predsednik lokalnog odbora SDS-a, na 20 godina zatvora.
U predmetu “Kvočka i drugi”, za zločine u sva tri logora u Prijedoru, osuđen je i Zoran Žigić, bez službenog položaja u logoru na 25 godina zatvora, a za zločine u “Omarskoj”, u istom predmetu, osuđeni su Miroslav Kvočka, zamenik komandanta logora, na sedam, Dragoljub Prcać, drugi zamenik komandanta “Omarske”, na pet, Milojica Kos, vođa smene stražara na šest, i Mlađo Radić, vođa smene stražara, na 20 godina zatvora. Posle priznavanje krivice, za zločine u logorima u Prijedoru, pored drugih dela, osuđena je Biljana Plavšić na 11 godina zatvora.
Posle priznavanja krivice za zločine u logoru “Keraterm”, u predmetu “Sikirica i drugi”, osuđeni su Duško Sikirica, komandant logora na 15, Damir Došen, vođa smene stražara, na pet, Dragan Kolundžija, vođa smene stražara na tri godine zatvora, i Predrag Banović, stražar, osuđen je na osam godina zatvora.
Pred sudovima u BiH bilo je još presuda, ali sve to nikome u Beogradu nije smetalo da pošalje kadete na prijedorske ulice i to sigurno nije slučajno. Uzaludna su Vučićeva pravdanja da su to deca, ti kadeti, i da su takve akcije organizovane i u prošlosti. Danas, međutim, cela ta priča ima sasvim drugačiju konotaciju, jer na tom čuvenom bojištu Kozari, nisu učestvovale samo partizanske jedinice iz Srbije, već je bilo i nekih drugih partizana iz BiH, Hrvatske, Slovenije, Makedonije i Crne Gore, ali njihovih kadeta pre neki dan nije bilo u Prijedoru. Odakle Beogradu to ekskluzivno pravo da Kozaru svojata kao svoju?
‘Provokacije najpotrebnije Vučiću’
Vučić se razgoropadio sa “srpskim svetom”, kao što je i u neku ruku najavio posle usvajanja Rezolucije o genocidu u Srebrenici u Generalnoj skupštini UN-a. Svojom akcijom u Crnoj Gori koja je na predlog njegovih sledbenika u ovoj državi usvojila Rezoluciju o genocidu u Jasenovcu, Dahau u Mathauzenu, pa i ovom u Prijedoru, dokazuje da “srpski svet” nije samo ideja na papiru nekontrolisanog mrzitelja svega što nije srpsko Aleksandra Vulina.
Sve ovo, po svoj prilici, ima za cilj da u domaćoj javnosti u Srbiji, amortizuje reakcije nacionalista povodom predstojećeg obeležavanja godišnjice genocida u Srebrenici 11. jula u Potočarima. Nije isključeno da se tom vrstom “srbovanja” pokriva i sve ono što je Vučić uradio kada je reč o samostalnosti i nezavisnosti Kosova, ali i onoga što tek predstoji po tom pitanju. Na svaku nedoumicu na tu temu, on će spremno odgovoriti – a što sam se izborio defile srpske uniforme u Prijedoru, ili usvojenu deklaraciju o genocidu u Jasenovcu u crnogorskom parlamentu?
Na ovakve provokacije moramo da se navikavamo i da uvek imamo u vidu da su one najpotrebnije upravo Vučiću za stabilnost njegove vlasti u Srbiji, a ponekad i za Dodikov ćeif. Moramo uvek da imamo u vidu, međutim, koliko god to bile provokacije, ovakvom potezima se ne grade dobrosusedski odnosi. Pitanje je koliko svi mi to možemo da trpimo i izdržimo, a čini se da nam je prag visok bez obzira na sve ono što svakodnevno doživljavamo od vlasti u Beogradu. Najbolje bi bilo da ga ignorišemo i da ga pustimo da nam, u tom slučaju, sam oda svoje ciljeve, jer odćutati ne može, a tek Dodik.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.