Srpski tabloidi protiv Pravde za Davida

14
Banjaluka, BiH - 03. juli 2018.: Davor Dragičević, otac Davida Dragičevića, mladića čiji je nestanak prijavljen 18. marta a tijelo pronađeno šest dana kasnije večeras je na Trgu Krajine u centru Banjaluke rekao da je tužilaštvo slučaj okvalifikovalo kao ubistvo, kojeg je počinilo više nepoznatih lica. Večeras je održano 100. okupljanje građana u centru Banjaluke. ( Gorana Jakovljevic - Anadolu Agency )

Policijsko nasilje nad nedužnim građanima tabloidni poslenici pisane rafalne riječi vidjeli su sasvim drugačije. Neljudski, kako to samo oni umeju.

Piše: Tomislav Marković

Brutalna hapšenja na Trgu Krajine poslužila su srpskim tabloidima kao odličan povod da pokažu svu raskoš sopstvene bestijalnosti koju već godinama treniraju na domaćim metama. Policijsko nasilje nad nedužnim građanima, iživljavanje nad Davorom Dragičevićem i Suzanom Radanović, roditeljima ubijenog Davida, koje je zgrozilo sav civilizovani svet – tabloidni poslenici pisane rafalne reči videli su sasvim drugačije. Neljudski, kako to samo oni umeju.

Iz redakcije Kurira se slabo vidi Banjaluka, pa zato nisu mogli da primete kako policajci krvnički tuku građane i nasrću na majke s decom, ali su vrlo dobro videli da je napadnut pripadnik policije. Takođe je Kurir vrlo dobro obavešten da je Davor Dragičević ugrožavao bezbednost ministra policije Republike Srpske Dragana Lukača, znaju i da je Tužilaštvo RS objavilo kako je zbog toga Dragičević i saslušan, ali im je nekako promakla sitnica da to isto Tužilaštvo već mesecima nije ništa učinilo na rasvetljavanju smrti Davida Dragičevića, a promaklo im je i to da su istražni organi zataškavali slučaj i malo falsifikovali činjenice.

Iskrivljena stvarnost

Ništa od toga Kurir ne zna, ali zato vrlo dobro zna šta je MUP Srpske odbrusio Delegaciji EU: “Prvo se informišite o slučaju Dragičević, pa onda govorite u javnosti”. Niko u čitavoj redakciji da se logično zapita: Zašto policija hapsi Davidove roditelje kad im je posao da uhapse njegovog ubicu? Takva pitanja su izgleda zabranjena, jer podrazumevaju empatiju, logiku i ljubav prema istini, što je u dubokom neskladu sa osnovnim postavkama uređivačke politike naših tabloida.

To je vidljivo i iz tekstova u tabloidu Alo koji je o događajima u Banjaluci izveštavao pod naslovom: “Neredi u centru Banjaluke! Uhapšeni roditelji Davida Dragičevića, građani napali policiju!” Tu je zainteresovani čitalac mogao da pročita kako je “Dragičević priveden zbog toga što je juče odbio da primi poziv na saslušanje zbog ugrožavanja javne bezbednosti”, a da je opozicioni političar Draško Stanivuković “priveden nakon što je pozvao građane da u 18 sati u što većem broju dođu na Trg Krajine i pruže podršku Davoru Dragičeviću, Suzani Radanović i ostalim privedenim osobama”.

Valjda je Dragičević ugrožavao bezbednost ministra Lukača tako što ga je optuživao za niz nezakonitosti, za zataškavanje zločina, za proglašavanje ubistva samoubistvom. I to samo zato što je Lukač sve to učinio. Po toj logici, trebalo bi hitno zabraniti narodnu izreku “Reći popu – pop, a bobu – bob”, jer ugrožava bezbednost popa i boba. A tek normalizacija hapšenja Stanivukovića: otkad je to poziv na protest krivično delo? Možda bi trebalo menjati zakone, pa građanima zabraniti okupljanje? Građani nemaju šta da traže na ulici, pogotovo ne pravdu, već treba da sede u svojim kućama i čitaju “Alo” i slične paramedijske tiskotine.

Iživljavanje nad Davidovim roditeljima

Sutradan je Alo slavodobitno izveštavao o protestu Pravde za Davida: “Policija sprečila protest: Okupljeni građani napustili Trg Krajine u Banjaluci!” Nema veće sreće za Alo nego kad policija rastera građane sa Trga koji u narodu već nosi Davidovo ime, i to građane koji protestuju protiv institucija koje pokušavaju da zataškaju ubistvo mladića i zlostavljaju njegove nesrećne roditelje. Zatim su otišli i korak dalje, citirajući dežurnog klovna zla Vojislava Šešelja koji je gostovao na TV Happy, gde je još jednom demonstrirao izvitoperenost svog zločinačkog uma.

Šešelj je rekao da “ubijeni mladić ima inteligentnog oca i talentovanog glumca”, te da je “Davor Dragičević odavno instrumentalizovan od stranaca i dobija pare od njih”. A potom je pojasnio: “Mi vidimo po političkim parolama koje neprekidno lansira da je njegov cilj da se uništi Republika Srpska. Možda on i zna istinu ali šta njega briga za istinu”.

Otac mrtvog deteta koji glumi tugu? Otac koji traži rasvetljavanje ubistva svog sina, jer mu je neko za to platio? Otac koji već mesecima traži samo jedno – istinu o ubistvu svog sina, sad biva proglašen osobom koju nije briga za istinu? Ovo je previše čak i za Šešelja od kog smo navikli da slušamo najperverznije zločinačke gadarije. Svaka čast osuđenom ratnom zločincu i njegovim obožavaocima sa TV Happy i iz lista Alo!  Taman kad čovek pomisli da ste dotakli dno, vi ponosno pokažete da može još dublje da se potone u moralnu kaljugu, da uvek može gore, monstruoznije, neljudskije.

Suverena politika ubijanja dece

Nakon iživljavanja nad roditeljima mrtvog Davida, prešlo se na “ozbiljne analize”. Pošto u redakcijama tabloida nema nikog sposobnog da sroči više od kartice teksta,Alo je pribegao prenošenju teksta sa nekakvog sajta Govorisrbija.rs, a isto je učinio i Srpski telegraf. U “ozbiljnoj analizi” anonimnog autora, pod naslovom “Protesti u Banjaluci i Beogradu imaju isti cilj: Udar na Republiku Srpsku i Srbiju!”, sve je lepo objašnjeno. “Milorad Dodik je već godinama kamen spoticanja američkih interesa na Balkanu”, piše bezimeni analitičar, pa navodi da je, naravno, “tragedija jednog mladića zloupotrebljena u političke svrhe i stavljena u službu rušenja institucija Republike Srpske”. Institucije koje zataškavaju zločine i ne otkrivaju ubice meni već deluju urušeno, nema tu šta više da se ruši.

Anonimni analitičar, poznat kao vrhunski stručnjak za svetsku politiku, posebno za odbranu Dodika, ima lepo opravdanje za hapšenje Davora Dragičevića. Kaže: “U pravnoj državi zakoni moraju važiti jednako za sve”. A da li ti zakoni važe i za Davida Dragičevića i njegove roditelje? Da li roditelji imaju pravo da znaju ko im je ubio dete? Da li zakoni važe i za državne službenike koji su učestvovali u zataškavanju zločina? Ili su ipak neki građani jednakiji od drugih, baš kao kod Orvela?

Bezimeni analitičar izbegava ovakva nezgodna pitanja, ali zato zna sve o zaveri zapadnih moćnika protiv Dodika i Vučića, zna da su banjalučke i beogradske demonstracije povezane i da potiču iz istog centra moći čiji je cilj da se Srbija i Republika Srpstva odreknu “i poslednjeg atoma suverene politike”. A šta je ta suverena politika? Pravo na ubijanje nevine dece? Pravo državnih organa da se iživljavaju nad roditeljima mrtvog mladića? Da li vi, samozvani patrioti, tako shvatate suverenost? Kao pravo da u svom budžaku radite s ljudima šta vam se prohte?

Banjaluka, test empatije

Isti tekst Srpski telegraf je preneo pod naslovom “Kako Ameri i Britanci ruše Srbiju i Srpsku: Isti cilj protesta u Beogradu i Banjaluci”, a posle nekoliko dana se ispostavilo da prenošenje ove anonimne analize nije bilo uzalud.  Videlo se brzo da je tekst anonimnog analitičara pročitan tamo gde treba, pa smo obavešteni da je Milorad Dodik izjavio kako “svako iole politički i bezbednosno pismen može lako da zaključi da su protesti u Banjaluci i u Beogradu koordinisani i da iza njih stoji strani faktor, pre svih Velika Britanija čiji je cilj rušenje vlasti u Republici Srpskoj i u Srbiji”. Šteta što Dodik nije iskoristio i frazu o poslednjem atomu suverene politike, grehota da se baci.

Suvišno je pominjati da je neprevaziđeni Informer u istom duhu izveštavao o događajima u Banjaluci, ubacujući još poneku dodatnu gadariju tipa “Sada je sve jasno! Davor Dragičević otišao u Sarajevo da napadne Srbiju!” ili “Advokat Nobilo: Slučaj Dragičević je politizovan – cilj im je da ‘razmontiraju’ Dodika!” I informerovci su, naravno, preneli narečenu “ozbiljnu analizu”, što je zaista nepravedno prema drugim analitičarima koji su se bavili istom temom, pogotovo onima koji su imali hrabrosti i da se ispod svojih uradaka potpišu. Tu pre svega mislim na tekst Banjaluka, test inteligencije objavljen na portalu Novi Standard, u kojem se Aleksandar Vujović zapitao zašti su ta bezazlena dešavanja iz Banjaluke “toliko uzbudila srpske i svetske medije, Evropsku uniju i profesionalne demonstrante iz Beograda”.

Po njemu, ništa tu nije bilo zanimljivo za medije, jer je “policija privela muškarca i ženu koji su otvoreno i prkosno kršili zakon, a čiji sin je stradao pod nerasvetljenim okolnostima”. Zaboravlja naš analitičar čija je dužnost da rasvetli okolnosti, te da je upravo onaj kome je to posao zatamnjivao okolnosti koliko god je mogao, pa su tako i počeli protesti Pravde za Davida. Ne imenuje Vujović konkretno centre moći koji stoje iza neopravdanog interesovanja medija za neki tamo događajčić u Banjaluci, niti optužuje direktno Veliku Britaniju i SAD za atak na Dodika i Vučića, ali dobro zna da iza svega stoji “medijsko-propagandna moć Zapada u Srbiji”.

Slavljenje masovnih ubica

Vaistinu je ogromna moć zlog Zapada, prvo nateraju roditelje da žale za ubijenim detetom, neznano kako, pa potom da traže istinu o Davidovoj smrti, kao da nekog roditelja zanima kako mu je nastradalo dete, svašta, a onda ih podlim sredstvima manipulacije nagovore da udaraju na institucije samo zato što zataškavaju istinu o smrti njihovog sina. A onda, povrh svega, još nateraju razne medije koji nisu pod šakom svemogućih gospodara Srbije i Srpske da izveštavaju o hapšenju nepokornih roditelja i premlaćivanju građana u Banjaluci. Kao da je to neka vest? Koga to uopšte zanima? Lepo reče Ilija Čvorović: “CIA, snajka, CIA”, samo nema ko da ga sluša.

Sličnih primera je bilo sijaset po medijima odanim Aleksandru Vučiću i njegovoj vladajućoj kliki. Njihov posao ionako nije objektivno izveštavanje o događajima, već odbrana i zaštita političkih i ekonomskih gazda. Sve sile treba upregnuti kad je u pitanju odbrana Milorada Dodika, vernog Vučićevog saveznika. U svojim poltronskim pregnućima toaletoidi ne prezaju ni od čega, čak ni od gaženja po roditeljima mrtvog deteta. Potpuno odsustvo skrupula, pogotovo u ovako radikalnoj situaciji, kad su na meti ljudi čiji je sin ubijen, nekoga bi moglo da začudi, ali tu zapravo nema mesta čuđenju. U istim medijima redovno se slave masovne ubice, ratni zločinci koji su odgovorni ne za smrt jednog čoveka ili deteta, već za pogibiju hiljada ljudskih bića.

Ako je za njih heroj Ratko Mladić, čovek koji je tokom opsade ubio 1.601 dete, zašto bismo od ovakvih zločinačkih jataka maskiranih u novinare očekivali empatiju prema roditeljima ubijenog Davida Dragičevića? Ako su već hiljadu puta pokazali da ih nije briga za 8.732 čoveka ubijena u Srebrenici, zašto bi ih sad bilo briga za jednog ubijenog dečaka? Od onih koji godinama grade kult decoubica i normalizuju zločin ne može se očekivati da preko noći pređu na stranu istine i pravde. I tu nacionalnost stradalih ne igra nikakvu ulogu. Ljubiteljima ubica je do srpskih žrtava stalo samo kad pomoću njih mogu da šire šovinističku mržnju, a usput i da nešto zarade.

 

(Izvor: Al Jazeera)