Tamna je noć

(odlomak iz knjige “Majstori mraka”, autora Jusufa Trbića)

Koliko treba da bude majčino srce da proguta okean bola, da savlada četiri smrtne rane, da živi ono što se preboljeti ne može? Koliko tuge treba da se u nju potopi sudbina Živane Delić, kolika treba da bude noć da u nju stane sav mrak koji je ovu ženu ispunio?

« Od kako sam moje sinove izgubila, ja više nemam prava na život. Nikoga se ne tiče jesam li živa ili mrtva, jesam li bolesna ili zdrava, imam li šta ili nemam. Meni su sunce ugasili, ja nemam više puta ni cilja, samo čekam da mi ih pronađu, da ih ukopam, pa da i ja legnem u grob. Drugog mi nema.»

Sjedi Živana Delić u mračnoj sobi. Struju su joj isključili, jer nema para da plati. Život su joj uništili, jer je imala previše. Imala je vrijednog muža i tri sina, kao tri jablana, čaršija se za njima okretala. S Redžom se upoznala davno, kad je sve bilo ljepše nego sad. Svega su imali malo, samo ljubavi mnogo. Redžo Delić ( rođen 1940. godine) teško se probijao kroz život, ali je u maloj, trošnoj kući u Ulici 27. marta u Bijeljini bilo uvijek svega što je trebalo. Najviše radosti. Petero djece su izrodili, djeca su rasla kao iz vode, tri sina i dvije kćeri, nebo im je bilo nadohvat ruke, stasavali su, radili i gradili. Sinovi Sulejman ( 1958), Berzad ( 1961) i Beriz (1964) rano su se počeli boriti za život. Visoki i lijepi,  vrele krvi i mekog srca, držali su majku na dlanu, brinuli se za sestre. Otac je radio i uoči rata imao svega onoga što je nekad nedostajalo, imao i da daje šakom i kapom, da sinovima pomaže, da prijatelje okuplja.

A onda je zapucalo u Bijeljini. Živana se zabrinula. Sinove joj je znala čaršija, a Berzad je bio poznat i po burnom temperamentu, pobojala se da će stradati. Pa ih je molila da idu odmah, da ne čekaju.

« Umirivali su me, ne brini majko, sve će biti u redu. Redžo mi kaže da nema razloga da idu, nikome se on nije zamjerio, a i žena mu je Srpkinja, kaže. Volio je da se šali. Ali, u očima mu vidim nešto što nikad ranije nisam vidjela, neku slutnju, strah, šta li je. Bili smo tu kad su ubili komšiju Derviša Zulčića, ubili su ga na pravdi Boga, svi smo zanijemili nakon toga. Tada  sam ih nagovorila da idemo u novu kuću, što je Redžo kupio u Laze Kostića, blizu BN Televizije, računam : tamo ima dosta Srba, sa svima smo dobro, tamo ćemo biti sigurniji nego u mahali. Svi se potrpamo, samo Berzad nije mogao stati u auto, ostade i obeća mi da će brzo doći za nama. Al ga nema, i noć dođe, nema ga, ja sva van sebe. Onda mi kažu da je ranjen, a ja – u nesvijest. On, jadnik, otišao s Ćosom, to je naš komšija, poznati bokser Salko Nargalić,  pa neko zapucao iz snajpera, i metak okrznuo mog Berzada. Kad je došao, jedva me ubijedio da to nije ništa opasno, toliko sam se bila uplašila. Jeste, Ćosu su odveli arkanovci i ubili ga, izmasakrirali ga. Ali, to tada nisam znala.

Sljedećeg jutra, u petak 3. aprila, rano ujutro, u pola osam, dođe u avliju milicioner Nebojša Narandžić. Poznavali smo ga. Veli . «Gdje su ti sinovi?» S njim još jedan milicioner. « Tu su», kažem ja. « Reci im da izađu», kaže Nebojša, «trebaju mi.» Izađoše oni da vide šta je. A milicioneri s automatima, nije šala. Kaže im Nebojša da idu s njim, povede ih, i Redžu s njima, ja velim da hoću i ja, da smo skupa. «Ne treba», kaže Nebojša, « samo da ih ispitamo, vratiću ti ih za pola sata.» I odoše. I to je bilo zadnji put da sam ih vidjela.

Dođe za jedan sat Drago, moj komšija iz sela, ispričam mu šta je bilo. «Hajdemo u mjesnu zajednicu, u Krizni štab, da ti daju potvrdu da su ti muž i sinovi odvedeni, pa ćemo ih onda tražiti», veli mi on. Odemo mi kod Đorđe u mjesnu zajednicu, on je bio predsjednik Kriznog štaba za naš kvart, ali Đorđo mi ne da potvrdu. Kaže mi . «Nema za tebe ništa, oni su za Alijinu državu, idi Aliji nek ti da».

Mjesec dana sam hodala kao luda, svuda sam ih tražila. Odem u SUP i nađem tamo Bobana, on je sad u penziji, bio je tada dežurni, i ispričam mu sve. Pita ko ih je odveo, ja kažem da je Nebojša Narandžić. On naredi da zovu Nebojšu. Ne prođe mnogo, eto ti Nebojše, crven u licu, ne gleda u mene. Kaže mu Boban : « Što ne kažeš ženi gdje si joj odveo muža i sinove?». Nebojša ništa ne govori, samo me uhvati za ruku i povede u neku kancelariju. Sjede on za sto, reče i meni da sjednem, al ja nisam htjela da sjedim. «Reci ti meni šta je s njima?». Šuti Nebojša, pa veli: :» Ja sam došao da odvedem Berzada doktoru, da ga previje, ali su me zaustavili u gradu neki uniformisani ljudi i odveli ih, ne znam ni ko su oni, ni gdje su tvoje odveli.» Ja ga gledam. «  Što ćeš ti voditi Berzada doktoru, ima ko će ga voditi. I što onda odvede četvericu, što ne povede samo njega? Pa, rekao si da ih vodiš na ispitivanje?» On skoči sa stolice, ne gleda me u oči, samo kaže : « Šuti, mogao sam i ja poginuti.» I ode.

Šta sam sve preživjela za to vrijeme, ne mogu  ti reći. Htjela sam da se ubijem. Gdje god pokucam, ništa. Dođe mi u neko doba čovjek iz Dazdareva i kaže mi da ih je vidio mrtve na Drini  u Popovima. Poslije, kad se to čulo, njegov rođeni rođak htio da ga ubije zato što odaje Srbe… I niko drugi, svi šute. Ukinuli su mi bili i invalidninu, dobijala sam je kao civilna žrtva rata, a  kad sam otišla da vidim zašto su to učinili, kažu mi : «Idi u Alijinu državu, nek ti oni daju.» Silne sam žalbe pisala, na kraju me primi u opštini nekakva komisija, vidim da ljudi nisu odavde, pitaju me : «Znate li zašto su stradali vaš muž i sinovi?» Ja im kažem :» Znam, zato što su se zvali Redžo, Sulejman, Berzad i Beriz. Da su se zvali Milan ili Dragan, ne bi stradali.» Oni ništa ne rekoše. Vratiše mi to malo para, i  tako sad preživljavam. Za struju nemam, eto je isključili. Šta ćeš. «

Šuti Živana Delić i gleda u zid. Šute i njene kćerke, starija Ika, udata u Bijeljini,  i mlađa Sanja koja živi s majkom.

Sanja je bila dijete kad se sve to desilo, ali Ika se dobro sjeća svega.

«Bila sam ispred kuće kad su ušli Nebojša i taj drugi milicioner. Izađoše uskoro moj babo i braća, a milicioneri za njima, podigli automate. Ispred kuće obični bijeli golf s nakačenim rotacionim svjetlom, ne znam kako su se svi potrpali unutra, jer su moji svi bili visoki i jaki ljudi. Stajala sam kao ukopana. Sulejman se okrenu i pogleda me, nekako tužno. I to je bilo zadnje.

S majkom sam nakon toga obišla cijeli grad tražeći ih. I ništa. Mene su odmah otpustili s posla, malo im bilo što su mi odveli oca i tri brata. Vratili su me tek na intervenciju Zdravka Ljubinkovića, on je bio babin prijatelj. Znam da je Zdravko upozoravao babu, molio ga da ode i odvede sinove, ali on nije htio. Mislio je – neće njega, on se nije nikome zamjerio. Ali se sjećam, kad su ubili Derviša, babo me odvede u stranu i urtrpa mi u džep svežanj para. Kaže: « Iko, molim te, pokupi djecu i idi, ko zna šta će biti s nama.» Sad znam da je slutio najgore.

U subotu mi je moj šef iz Robne kuće ispričao da je vidio babu i Beriza u Kriznom štabu, u zgradi kod Muzeja, bili su pretučeni i nije smio da im priđe. Onda smo čuli da je Berzad ubijen u dvorištu Šicine kafane. Izveli ga arkanovci i ubili ga. Šico je sto puta bio kod nas, babo mu je davao para kad god mu je trebalo, samo nije došao tada – ni prije, ni poslije. A on zna šta se u njegovoj kafani i u njegovom dvorištu dešavalo.

Čuli smo i da je babo dao arkanovcima sve pare koje je imao, da mu puste sinove. Pare su uzeli, naravno. Ali, mog oca i moje braće nema. «

……………………….

Redžu Delića i njegove sinove odveo je   policaac Nebojša Narandžić  3. aprila 1992. godine iz njihove kuće, u trenerkama i papučama, i od tada se ne zna za njih. Redžin najstariji sin Sulejman nađen je na groblju u Sremskoj Mitrovici i identifikovan. Za ostalima porodica još traga. Ali, kao što se  ništa o njima nije znalo tada, ne zna se ni sada. Tačnije – oni koji su dužni da to saznaju, ne čine ništa. Šuti policija, šute sudovi, šute političari, šuti i narod. Niko ništa ne zna i neće da zna. Šutnja prekriva suze i bol porodice, šutnja koja  zaglušujuće tutnji u srcima onih koji čekaju istinu. Samo istinu, jer za pravdu , izgleda, nikoga više nije briga.