“Šta će vam još teritorije kad ni to što imate niste u stanju da uredite, evo već dva veka”
Piše: Tomislav Marković
Kada je predsednik Francuske Emanuel Makron pre tri godine posetio Bejrut, uručena mu je jedna pomalo čudnovata peticija. Više od 50.000 Libanaca potpisalo je peticiju kojom od Francuske traže da ponovo preuzme kontrolu i vlada Libanom. Potpisnici su razočarani Vladom koja nije u stanju da upravlja državom i obezbedi normalan život za svoje građane, otkad su Francuzi otišli sve je krenulo nizbrdo, sistem je načisto propao, korupcija i terorizam uništavaju zemlju, pa se povratak na status francuske kolonije nameće kao jedino moguće rešenje. Pokretač peticije je rekao da nema iluzija, jer zna da Francuska ima dovoljno svojih problema, samo je želeo da skrene pažnju na dubinu očaja libanskog naroda.
Kakva malodušnost, nisam to očekivao od Libanaca. Pokušavaju da stvore funkcionalnu državu jedva sedam i po decenija, nisu uspeli, i odmah rešili da odustanu i povere upravljanje nekom drugom, ko ima više iskustva u tom poslu. Mi već 220 godina pokušavamo da napravimo državu, bez većeg uspeha, pa nam ne pada na pamet da odustanemo i vratimo se pod okupatorsku čizmu. Doduše, za razliku od Libanaca, mi ne bismo ni mogli da pokrenemo sličnu peticiju, jer su se odavno raspali i Otomansko carstvo i Austro-Ugarska, pa nemamo od koga da zahtevamo da nas ponovo uzme pod svoje.
Potraga za vođom
Hteli-ne hteli, prepušteni smo sami sebi, moramo da vladamo sami sobom, da sami uređujemo društvo, pravimo nekakav sistem i brinemo se o sebi. Za veliki deo građana takve aktivnosti predstavljaju nepodnošljiv teret, pa pokušavaju da ga se otarase na sve moguće načine. Čim se pojavi neki potencijalni vođa, neko ko se nudi da brine o svima, da se pita za sve, da sam donosi odluke umesto miliona drugih, stanovništvo masovno pohrli pod njegove skute, e da bi se oslobodilo teškog bremena odgovornosti za vlastiti život i sopstvenu zajednicu.
Kad se pojavio Slobodan Milošević, oduševljeno stanovništvo ga je dočekalo ne kao političara koji se bori za vlast i moć, već kao izbavitelja mesiju koji će nas povesti u obećanu zemlju. Ta obećana zemlja je bila Velika Srbija ili bar Jugoslavija u kojoj svi ostali ima da slušaju šta Beograd zapoveda. Znamo do kakvog je sunovrata to dovelo, kad je režim najzad oboren, stanovništvo je svoje mesijanske projekcije prenelo na Koštunicu dr Vojislava koji, ruku na srce, nije bio u mogućnosti da im izađe u susret, prosto čovek nije rođen za velikog vođu.
Nakon kraćeg lutanja, deo stanovništva koji ne bi da se bavi tim državnim, građanskim stvarima, našao je u Aleksandru Vučiću novu očinsku figuru, domaćina, šefa zadruge, autokratu koji drži sve u svojim rukama da njegovi podanici ne bi morali da se zamaraju brigom o sopstvenom društvu, sistemu, ekonomiji, vladavini prava, komunalnim problemima, školstvu, zdravstvu i sličnim zaludicama. Sve je to gospodar Vučić velikodušno preuzeo na sebe. Nije mu bilo dovoljno što je građane razvlastio, nego je podjarmio i institucije (istina, gotovo bez ikakvog otpora), a Skupštinu i Vladu je sveo na dekor. Stanovništvo je najzad moglo da odahne, ima ko će da misli i odlučuje umesto njega.
Ideja države
Razumljivo je što široke narodne mase nemaju neku preteranu želju da se bave tim građanskim dužnostima, nismo navikli, nemamo previše iskustva, tradicija nalaže da se time pozabavi neko drugi, strani okupator ili domaći uzurpator. Na kraju, niko nije ni pitao sve te ljude žele li da imaju svoju državu i da preuzmu na sebe sve obaveze koje odatle proizlaze. S druge strane, tu su elite, političke, intelektualne, crkvene, medijske, privredne i sve druge, njihov posao bi bio da prednjače u stvaranju države, formiranju stabilnih i funkcionalnih institucija, u kreiranju neke ideje oko koje bismo se okupili, nekog državnog razloga.
Čini se da su elite na tom pitanju malo zakazale. Kao što je Srđa Popović jednom rekao, imali smo samo dve državne ideje u istoriji: jedna je bila Velika Srbija, a druga Jugoslavija. Potonja ideja je neslavno propala, zapravo smo je uništili devedesetih godina prošlog veka, a onda se pojavio Zoran Đinđić sa trećom idejom – Srbija u Evropi. Ta ideja ima najviše smisla, znači preoblikovanje Srbije po najboljim demokratskim i liberalnim evropskim standardima i pridruživanej Evropskoj uniji. Kao što znamo, od te ideje su elite odustale, ona gotovo nikome ne ide u prilog, pogotovo političarima na vlasti, onima koji zagovaraju narodnjaštvo u svim njegovim ideološkim formama.
Na kraju je ostala samo ta nesrećna nazovi ideja o proširenju teritorije, Velika Srbija, Homogena Srbija, Srpski svet, ime nije važno, suština je uvek ista. U nedavnoj prošlosti ostvarenje tog projekta išlo je ognjem i mačem, etničkim čišćenjem i genocidom, a danas, u promenjenim okolnostima, pribegava se nežnijim sredstvima, političkim pritiscima, ucenama, podmićivanjem, medijskom propagandom, kupovinom jeftinog političarskog i intelektualnog mesa.
Tribalna fantazija
Ideja Velike Srbije nije nikakva ideja, to je prosto tribalna fantazija o proširenju teritorije na kojoj će zajedno živeti svi pripadnici iste nacije, a nakon tog sveopšteg oslobođenja i ujedinjenja valjda će nastati raj na zemlji, a med i mleko će sami od sebe poteći zemljom Dembelijom. Ništa čudno za plemenski nacionalizam i pan-pokrete, o kojima je pisala Hana Arent u knjizi „Izvori totalitarizma“. Arent piše: „Neprijateljstvo prema državi kao instituciji provlači se kroz teorije svih pan-pokreta“. Ona navodi kako su slovenofili smatrali “da je država po samoj svojoj prirodi tuđa narodu” i kako su “osećali da slovenska nadmoć leži u ravnodušnosti ruskog naroda prema državi”. A šta je država? Šta su njeni zadaci, koja je svrha postojanja države? Arent ima jasan odgovor – “da štiti i garantuje čoveku njegova ljudska prava kao građanina i pripadnika nacionalnosti”.
Naše elite, ako ne računamo retke izuzetke, za dva veka se nisu dosetile ovakvog poimanja države, kakva crna ljudska prava, kakvi građani, kakvi bakrači. Za naše političke i intelektualne persone svrha države je da proširi granice na račun drugih i da podjarmi okolne zemlje, da pokori Crnu Goru i uvuče je u Srpski svet, da otkine Republiku Srpsku od Bosne, da vrati Kosovo u okrilje matice. Arent ozbiljno razmatra i analizira plemenske i pan-koještarijske ideje, a i mi smo prinuđeni da se njima ozbiljno bavimo, ali samo iz jednog razloga: zato što su opasne, kako po okolne narode tako i po srpski, zato što nanose štetu svima, zato što izazivaju nasilje, ratove, zločine.
Bez plana za dan drugi
A u suštini se radi o besmislici i detinjariji. I to se vidi iz aviona. Ok, ideolozi i usrećitelji bi da stvore Veliku Srbiju. Dobro, to im pođe za rukom. I šta onda? Kako će izgledati ta država? Kako će biti uređena? Od čega će njeni stanovnici živeti? Hoće li i Velika Srbija biti jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi, kao što je i Srbija? Kolike će biti prosečne plate? A penzije? Kakav će biti zdravstveni sistem? Da li će biti diskriminacije? Hoće li Velika Srbija biti ruska gubernija ili deo NATO saveza i Evropske unije? Koje vrednosti će se u njoj poštovati? Da li bi obrazovanje bilo bolje nego danas? Da li bi neko želeo da radi u školi, pošto danas ne želi gotovo niko?
Ima li kakvog plana za dan drugi, nakon ujedinjenja? Nema, naravno. I ne samo da ga nema, nego ga nikada nije ni bilo, ni u XIX veku, ni u XX, ni u XXI. Nikom od silnih pesnika, ideologa, pisaca, političara, naučnika, akademika nije palo na pamet da se pozabavi ovim pitanjima. Kako sad to? Zar to nije čudno? Mislim, ako nas već vekovima ubeđuju da je naš osnovni zadatak ujedinjenje svih Srba u jednu državu, ako je to ostvarenje sna i vrhovnog ideala, ako je to utopija, zar ne bi trebalo imati bar neku osnovnu ideju kao će ta savršena zemlja izgledati? Pa… zapravo ne treba. Jer to nije nikakva ozbiljna ideja, ideal, san generacija, ostvarenje istorijskih težnji, ništa slično. To je najobičnija dečja fantazija, detinjarija, budalaština – koja se izdaje za nekakvu državnu ideju, i to sasvim neubedljivo.
Samoskrivljena nezrelost
Kad bi neko sa strane posmatrao čitavu stvar, mogao bi da postavi logično pitanje: Šta će vam još teritorije kad ni to što imate niste u stanju da uredite, evo već dva veka? Pa ako je tako već par stoleća, zašto bi u budućnosti bilo drugačije? Da vam je zaista stalo do tih ideja, za dvesta godina biste stvorili bogatu, slobodnu, uređenu, demokratsku državu u koju ljudi iz drugih zemalja sami hrle, otimaju se da u njoj žive, pa ne biste ni razmišljali o teritorijalnim pitanjima. Uostalom, nije država parče zemlje, nego sistem uređenih, funkcionalnih institucija, čuvanje određenih ljudskih vrednosti, zajednica okupljena oko neke ideje, na primer dostojanstva svakog čoveka i poštovanja ljudskih prava.
Možda taj zamišljeni posmatrač zapravo ne bi postavljao nikakva pitanja, jer bi odmah video s kim ima posla. Nema smisla pitanja za odrasle ljude postavljati deci u telima odraslih osoba. Nije to nepoznat fenomen, to je stara, dobra samoskrivljena nezrelost o kojoj Imanuel Kant govori u tekstu “Šta je prosvećenost?” Nije to retka pojava, prepuna je planeta dobrovoljnih maloletnika koji infantilizuju i sebe i sve što im padne pod ruku. Izgleda da su odrasle osobe na ovom svetu postale prava retkost, takoreći endemska vrsta. Krajnje je vreme da se vratimo prosvetiteljstvu, inače će sve otići dođavola. U to ime: “Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti (Unmündigkeit). Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog. Ta nezrelost je samoskrivljena onda kad njen uzrok ne leži u nedostatku razuma, nego u pomanjkanju odlučnosti i hrabrosti da se njime služi bez tuđeg rukovođenja. Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom! – to je, dakle, lozinka prosvećenosti”.
(autonomija.info)