Kasno policija na Zlatibor stiže, sveobuhvatna militarizacija Srbije odavno je završena, piše Marković.
Piše: Tomislav Marković
Ko kaže da Srbija nije u stanju da uči od većih i razvijenijih zemalja? Rušenju ovog zlonamernog stereotipa značajno doprinosi prvi omladinsko-patriotski kamp za decu na Zlatiboru koji je napravljen po uzoru na slične kampove u Rusiji. Organizatori kampa su srpski ratni veterani iz Udruženja učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, a finansijsku pomoć dala je opština Čajetina na čelu s Milanom Stamatovićem, liderom stranke Zdrava Srbija.
Deca i mladi od 10 do 24 godine starosti imali su priliku da borave u ovom kampu od 9. do 16. avgusta ove godine i da nauče brojna umeća koja će im koristiti u životu, kao što su borilačke veštine, rukovanje puškom ili borba noževima. U kampu su bili prisutni i ruski ratni veterani sa kojima su se deca družila, upijajući njihova iskustva iz osvajačkih ratova. Bilo je planirano da kamp traje do 18. avgusta, ali srpsko-ruski rodoljubi nisu imali sreće, jer su se pojavili snimci i fotografije iz kampa koji su izazvali pravu buru u javnosti. Na snimku se jasno vidi kako deca i mladi, obučeni u vojne uniforme, trčkaraju držeći puške u rukama, pod budnom paskom instruktora, baš kao na poligonu u vojsci. Uzalud su organizatori pokušavali da predstave svoje SMB-delatnosti kao izviđački kamp, sve je mnogo više ličilo na vojni logor.
Zabrana kampa pod pritiskom javnosti
Reakcija države bila je začuđujuće brza, bar na prvi pogled. Policija je 16. avgusta uveče upala u kamp sa naredbom da se on momentalno rasformira i zatvori, što je odmah i učinjeno, a deca su vraćena kućama. Sutradan je ministar policije Nebojša Stefanović izjavio: “Mi smo dali nalog za raspuštanje kampa zbog moguće zloupotrebe dece i uznemirenja javnosti”. Na tu temu osvrnuo se i predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je roditeljima poručio da “to ne treba da se radi u uniformama” i dodao: “Zemlji to nije potrebno i takve stvari država Srbija neće tolerisati. To nije Srbija budućnosti i to nije Srbija kakvom želimo da se ponosimo. A ta deca su divna, treba da uče, da rade, da budu dobri vojnici, ali zna se kad je vreme za vojsku, a kad je vreme za učenje i školu”.
Što bi rekao biblijski Propovednik, svakom poslu ima vreme. Tako je Vučićevim ministrima Ivici Dačiću i Aleksandru Vulinu uvek vreme za huškanje građana Srbije protiv suseda, za najavu novih ratova, za proglašavanje trenutnog mirnodopskog stanja za “intermeco” između prošlih i budućih vojnih okršaja; vlastima u Srbiji je uvek vreme za naoružavanje i jačanje vojne moći, za širenje kulta ratnika i vojske, za promovisanje ratnih zločinaca u heroje, za militarističku propagandu svih vrsta, uključujući i Vulinove priče o “poželjnoj predvojničkoj obuci”. Tako da odluka o raspuštanju zlatiborskog kampa nije doneta iz nekog iskrenog pacifističkog uverenja, već isključivo zbog snažnog pritiska javnosti. Da snimci uniformisane dece nisu isplivali u javnost, ništa se ne bi dogodilo. Kamp bi se održao u predviđenom terminu, deca bi naučila da rukuju oružjem, a sledeće godine bi se održao novi kamp ili više njih, sa novim polaznicima.
Da je država zaista želela pravovremeno da reaguje, kamp ne bi bio ni održan. Desničarski sajtovi su još pre nekoliko meseci najavili održavanje kampa na Zlatiboru. Tako je, primera radi, sajt Srbin.info još 28. juna doneo najavu održavanja kampa koji se “zasniva na primeru sličnih kampova u Ruskoj Federaciji koji se odvijaju pod okvirom državnog programa ‘Patriotsko obrazovanje građana Ruske Federacije od 2016 – 2020.'”, zajedno sa čitavim programom u kojem se pominju i “strojeva obuka, prelaženje vojničkih prepreka i drugih vojnih primenjenih disciplina”. U okviru iste vesti objavljen je poziv deci i mladima da se prijave za učešće u kampu. Sasvim dovoljno elemenata za reakciju države, nije moralo da se čeka da kamp započne sa radom, jer je opštepoznato kako slični kampovi izgledaju u originalnoj ruskoj verziji, pa je bilo jasno i šta će se zbivati u srpskoj kopiji.
Srpska deca u ruskim kampovima
Deca iz Srbije već godinama odlaze u ruske vojne logore, a državni organi na to ne obraćaju nikakvu pažnju. Upravo je organizator kampa na Zlatiboru Željko Vukelić, iz Udruženja učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, prošle godine bio organizator odlaska tridesetoro dece iz Srbije na Međunarodni vojno-patriotski kamp mladih u Rusiji, gde su deca učila kako da rukuju noževima, automatskim oružjem i bombama. Među učesnicima ove SMB-manifestacije bilo je i dece mlađe od šest godina. Kamp je imao i takmičarski karakter, a Vukelić se po povratku u Srbiju pohvalio da je jedan naš dečak “osvojio prvo mesto u snajperu”. Pa da, baš korisna veština za dete. Šta ako sutra srpska vojska ponovo počne opsadu Sarajeva, a naša deca ne umeju da koriste snajper? Ko će da ubija decu ako nemamo mlade obučene da rukuju snajperom? Treba misliti na budućnost.
I ranije su deca iz Srbije odlazila u bratsku Rusiju da se po sličnim logorima obučavaju u veštinama ubijanja. Tako je 2010. godine grupu dece u matušku odvelo Udruženje ratnih veterana Srpskih zemalja 1990-1999 – Patriotski front. Po povratku je dotična udruga raspisala konkurs na temu “Moj boravak u Rusiji”, a deca koja su imala sreću da se uče vrednostima vojevanja poslala su svoje pismene radove, koje je Patriotski front objavio na svom sajtu.
Jedan petnaestogodišnjak je ovako opisao svoje doživljaje: “Otišli smo na strelište odakle smo pucali i vežbali bacanje bombe, taj dan sam se toliko ispucao da mi je uvo zvonilo tri dana posle toga”. Jedna petnaestogodišnjakinja je detaljno dokumentovala: “Bavili smo se raznim aktivnostima, kao što su poligoni, vežbe, pucanje iz različitih vrsta oružja… Nije mi bilo lako da naučim da rasklapam automat, jer je moj tata profesionalno vojno lice i nikada mi nije dao da priđem oružju, ali sa malo volje i truda i to sam naučila”. Jedna jedanaestogodišnja devojčica bila je jezgrovita: “Pucali smo iz puške i bacali bombe”, a potom je dodala da je u kampu naučila i da plete. Pucanje iz puške, gađanje iz snajpera, bacanje bombe, rasklapanje automata – sve ono što je potrebno svakom srpskom detetu, i to na jednom mestu.
Deutsches Jungvolk i Hitler-Jugend, daleki uzori
Zastrašujuće je koliko prizori sa Zlatibora, kao i iz ruskih kampova za militarizaciju mladeži podsećaju na neke davne organizacije koje su očigledno ovim današnjim rusko-srpskim veteranima poslužile kao uzor, samo što oni to ne žele da priznaju. Doduše, postoje i neke bitne razlike.
Na primer, nije red da dečaci od 10 godina marširaju u istom stroju zajedno sa onima koji su odavno punoletni. To onemogućava pravilan strojev korak, iz prostog razloga što su ekstremiteti zvani noge kod sitne dece mnogo manji nego kod manje-više odraslih osoba koje su čak izašle iz puberteta. Nekada se znao red. Deca od 10 do 14 godina bila su pripadnici Deutsches Jungvolka, dok su tinejdžeri stari između 14 i 18 godina pripadali Hitler-Jugendu. Stariji od 18 godina mogli su lepo da idu u vojsku, a ne da se mešaju s kojekakvim klincima, što je u tom osetljivom uzrastu krajnje ponižavajuće.
Pripadnici Deutsches Jungvolka i Hitler-Jugenda imali su mnoge aktivnosti nalik izviđačkim, baš kao današnja srpsko-ruska omladina po omladinsko-patriotskim kampovima, ali su imali i vojnu obuku koja je obuhvatala rukovanje oružjem, kao i današnji nastavljači njihove prakse. Takođe, i u to zlatno doba od 20-ih do 40-ih godina XX veka, dečaci i omladinci su bili uniformisani, baš kao i današnja deca po rusko-srpskim vojnim logorima. Surovo ophođenje starijih dečaka prema mlađima bilo je poželjno i ohrabrivano, baš kao i u današnjoj ruskoj vojsci, gde se taj običaj zove djedovščina i odnosi stotine života mladih regruta svake godine.
Ženska emancipacija bombom i puškom
Nije odsustvo generacijske diferencijacije jedini problem sa današnjim kampovima. Tu je jedna još veća nevolja koja ozbiljno dovodi u pitanje nameru organizatora da decu pouči vrednostima srpsko-ruske duhovnosti, istorije, rodoljublja i nadasve pravoslavlja. Gde ste vi, gospodo ruski i srpski veterani, videli da se muška i ženska deca obučavaju zajedno vojnim veštinama? Kakvo je to popuštanje modernom dekadentnom dobu i dušegubnom izjednačavanju polova, toj odurnoj modi koju smo uvezli sa trulog Zapada? Šta je sledeće? Možda ćete, nakon što naučite devojčice da rasklope automat i pucaju iz puške, da ih uputite na stranputicu ženske emancipacije?
Nekada se znao red: devojčice od 10 do 14 godina idu u Jungmädelbund, a tinejdžerke od 14 do 18 godina su članice Bund Deutscher Mädela. Naravno, devojčice nisu učene ratnim veštinama, već da postanu domaćice i majke. Dobro, danas je situacija drugačija, zavladala bela kuga, izumiremo kao narod, a i ćirilica nam je ugrožena, pa je srpskoj vojsci potreban svako ko može da nosi pušku, bez obzira na pol. Ali čim završimo sve oslobodilačke ratove i Srbija bude do Tokija, Milvokija ili gde su joj već projektovane granice, dakle za nekih 500-600, najviše 1000 godina, svakako ne više od par milenijuma – devojčice će moći da se vrate pletenju, kukičanju, kuvanju, majčinstvu i sličnim aktivnostima rezervisanim za žensku čeljad u jednom tradicionalističkom društvu gde se zna red, svejedno zvalo se ono Republika Gilead ili Mnogo Velika Srbija.
Stanje permanentne borbene gotovosti
Šalu na stranu, u činjenici da se u Srbiji, zemlji koja je nedavno počinila stravične zločine u ratovima, uopšte organizovan vojni kamp za decu nema ničeg šaljivog. Sveopšta militarizacija društva koja je radikalizovana krajem 80-ih godina prošlog veka ne jenjava, a sad je dobila i novi zamah pod pogubnim uticajem Rusije. Ni pre pojave krvoločnog režima Slobodana Miloševića nije bilo sjajno, jer se ni socijalizam ne može pohvaliti prevelikom miroljubivošću. I tad je postojala Opštenarodna odbrana i narativ o neprijateljima koji vrebaju sa svih strana, da bi se na kraju ispostavilo da su neprijatelji zaista vrebali – ali iznutra, u srcu samog sistema.
Upravo su kult ratnika, militarizacija duha i veličanje vojske bili neke od najvećih prepreka razvoju i usložnjavanju društva, njegovoj pacifikaciji i uvođenju u savremene građanske, civilizacijske tokove. Kako reče Slobodan Blagojević u tekstu “Beda besedništva” u kojem je kritikovao militarizam Dobrice Ćosića: “Otkad pamtim sebe, ratna opasnost nije prestala i pacifizam nije prestao biti sumnjiv i ‘društveno štetan’.”
Spremanjem dece za nove ratove mogu da se bave samo mrzitelji i dece i budućnosti, žedni ljudske krvi. Dobro je što je država uopšte reagovala i rasformirala kamp, ali ta reakcija dolazi prekasno. Upravo su predstavnici vlasti učinili sve što je u njihovoj moći da se Srbija militarizuje i pretvori u vojni logor. Mnogi od njih, poput Vučića, Dačića ili Vulina bili su aktivni učesnici ratne politike 90-ih godina, a i danas nastoje da Srbiju posvađaju sa komšijama i da preko tabloida i odanih medija stanovništvo zadrže u stanju permanentne borbene gotovosti.
Vidik sveden na puškomet
Koliko je njihov militaristički poduhvat bio uspešan govore i brojni komentari na tekstove o vojnom kampu na Zlatiboru. Zabrinjavajuće je veliki broj onih koji su pozdravili dečju paravojnu formaciju i žalili zbog njenog ukidanja. Njihovi argumenti svode se na: bolje da deca uče kako se puca, nego da po ceo dan zure u ajfon i rijaliti programe. Kao da su to jedine dve mogućnosti.
A šta fali igri, čitanju knjiga, sportu, pevanju, sviranju, pravljenju bendova? Šta fali matematici, fizici, hemiji, astronomiji; šta fali otkrivanju čudesnog sveta koje bi trebalo da se odvija u dečjem uzrastu? Šta fali likovnim i muzičkim sekcijama, horovima i učenju stranih jezika? Ili je deci sve to nepotrebno, pošto odrasli nisu u stanju ništa drugo da smisle osim novih ratova?
Kasno policija na Zlatibor stiže, sveobuhvatna militarizacija duha odavno je završena. Kašnjenje nije malo – iznosi nekih tridesetak godina. Jedino je utešno što većini dece nije potrebna vojna obuka, jer istraživanja pokazuju da 63 posto mladih planira da napusti Srbiju u potrazi za boljim životom. Taj broj će se samo povećavati, jer će se malo kome ostajati u zemlji gde ogroman broj građana svoje vidike svodi na puškomet.
(Izvor: Al Jazeera)