САВРШЕНИ, ИЛИ ЗАВРШЕНИ КРУГ ДРАГАНА ЧОВИЋА: Човић је толико брзо водио БиХ у Брисел и Wасхингтон, да није ни примијетио да је завршио у Москви и Сибиру!
У дипломатској комуникацији и пракси неодазивање страних дипломата на важне друштвене и државне догађаје у земљи у којој су акредитирани третира се као чин који није само у сфери непристојности и (не)културе, него и озбиљан скандал. У случају бојкота Човићевог домјенка очито се ради о нечему другом- читкој, прецизној поруци, прије свега европских и других западних земаља упућеној Човићу и оном што он и његова политика данас рефлектирају. Хрватски велепосланик само је слиједио примјер других у БиХ акредитираних дипломата из земаља чланица Европске уније, који су прешутно, али чврсто, створили невидљиви дипломатски коридор око предсједника ХДЗ-а. “Човић је изгубио повјерење наше дипломације као невјеродостојан и непоуздан партнер и сљедећи кораци ће ићи према његовој потпуној изолацији”, казат ће ових дана у неформалном разговору амбасадор у БиХ једне велике и важне европске земље.
БРЗИМ ПРЕКО ХЕРЦЕГОВИНЕ
Десетак дана раније различито се коментирао, у БиХ, али и Хрватској, недолазак Драган Човића (као и било кога дужносника ХДЗ БиХ) на комеморацију осуђеном ратном злочинцу Слободану Праљку у Загребу. Оно што је углавном промакло је то да се само два дана прије тог догађаја Човић у Сарајеву срео са америчким повјереником за Средњу и Југоисточну Еуропу Брианом Хоyт Yееом и врхом америчке дипломације у БиХ. Колико је тај, свједоци кажу врло непријатан разговор утјецао на Човићево непојављивање на комеморацији Праљку, тешко је спекулирати, оно што је видљиво јесте да је након њега битно “спустио лопту” и омекшао реторику гледе хашких пресуда. (Исто се може рећи и за “наглу” промјену реторике и понашања државног врха Хрватске) Није уопће чудно што су чак и хрватски државотворни новинари након што је амбасадор Yее недавно поменуо “корумпиране политичаре у БиХ, који ометају процес реформи”, одгонетнули да је циљао на лидера ХДЗ-а.
А све је са Драганом Човићем и његовим међународним угледом и проевропским статусом само прије двије године изгледало потпуно другачије. Средином фебруара 2016. када је у Бриселу предао захтјев за пријем Босне и Херцеговине за улазак у ЕУ, Човић је стихијски распиривао нереалан, али у основи нешкодљив оптимизам. “Средином наредне године отворит ћемо преговоре са ЕУ, а до краја 2017. претећи ћемо Србију и Црну Гору на еуропском путу”, најављивао је Човић, док је око њега небо над Мостаром парао раскошан ватромет. “БиХ је у Драгану Човићу добила свог Роберта Сцхумана”, еуфорично је свог некадашњег страначког шефа промовирао професор мостарског Филозофског факултета Зоран Томић. Пропагандни стројеви (ипак је Човић доктор стројарства!) у Мостару и Загребу патентирали су испразну мантру према којој су Хрвати једини у БиХ “промицатељи еуропских вриједности”, за разлику од Срба ослоњених на Русију и Бошњака који су се предали у наручје Турске.
Свако ко ишта зна о технологији и медотологији европских интеграција, односно исцрпљујућој динамици преговора са ЕУ, Човићев галопирајући, неосновани оптимизам одбацивао је као бесмислицу. Једино је дилема била да ли се код члана Предсједништва БиХ ради о елементарној неупућености и несналажењу, или свјесној игри познатој као “пила наопако” заснованој на бруталној разлици између прокламираног и суштинског. Ту је дилему прецизно прозрео, отклонио Бодо Wебер, њемачки професор, изврстан познаватељ балканских политика и политичара када је поткрај године “Човићево играње са датумима (почетка преговора са ЕУ) назвао “лажним временом”. Wебер је отишао корак даље па је Хрватску, која се по неком тешко провјеривом “аксиому” труди убрзати европски пут БиХ оцијенио као “тројанског коња проширења која штети заговорницима приближавања БиХ Европској унији”.
КО ЈЕ ОБЕЗВРИЈЕДИО “ЕУРОПСКЕ ВРИЈЕДНОСТИ”?
И сам Драган Човић је ових дана резигнирано и невољко признао како је поцес испуњавања Упитника Европске комисије био трагично спор (успорен) јер је увјетован промјенама Изборног закона на којима инзистира ХДЗ БиХ, односно он особно. Није то Човић морао ни признавати, и без тога би било јасно да је, не само око Упитника, него и неких других битних питања из европске агенде, он опструирао, одуговлачио, пролонгирао колико год је могао. А могао је, види се сада, много. Довољно се присјетити његове нервозне реакције из љета 2016. када је попут увријеђене сеоске младе реагирао на договор Милорада Додика и Бакира Изетбеговића о успостави кључног предувјета за преговоре са ЕУ- Механизма координације. “Против сам разговора само двије странке”, казао је Човић, који је прије тога и након тог имао десетине што јавних, што приватних “билатерарних” сусрета са Додиком.
Дејан Јовић, загребачки професор, аутор недавно објављене књиге “Рат и мит”, оповргавајући широм бивше државе увријежени стереотип како је “Запад разбио Југославију”, подсјећа да је тадашња Европска комисија (путем свог предсједника Јацqуеса Делорса) нудила задњем предсједнику Владе СФРЈ Анти Марковићу безувјетан улазак СФРЈ у своје чланство, плус бесповратну помоћ од пет милијарди долара. Тај је приједлог одбијен на захтјев Словеније чије се руковоство плашило да ће уђе ли Југославија у Европску Унију, Словенија изгубити изгледе да се осамостали. Јовић прави аналогију са данашњом Босном и Херцеговином, па дјеловање Милорада Додика пореди са оним словеначким: Додик не жели БиХ у Европској унији, јер ће тиме ентитет РС трајно остати унутар БиХ. Због тога, сматра Јовић, “заједнички улазак БиХ и Србије у ЕУ је кључни за опстанак БиХ”.
Драган Човић је, као и у свему другом битном и стратешки пројицираном и овом случају ускладио своју, односно политику ХДЗ-а са Додиком, односно Србијом, то јесте Русијом. Неувјерљиве тврдње како томе баш није тако, него је супротно, могу проћи тек код оних који, рецимо, вјерују, да су Праљак и Прлић отварали логоре у Херцеговини да “би склонили цивиле од ратних дјејстава”, односно “да су искрено бх. Хрвати прихватили укидање Херцег Босне и интегрирање у Федерацију БиХ”.
Можда је, а да то нико ни примијетио. Драган Човић, заиста, искрено, журно и тврдоглаво водио своју странку и себе путем еуроатланских интеграција, према Бриселу и Wасхингтону. Али је на том путу продужио и завршио на другом, источног крају глобуса, у Москви, односно нафтним пољима Сибира!