Kad ne može po Kosovu, udri po susjedima
Ivica Dačić i Aleksandar Vulin nedavno su u Banjoj Luci, odvojeno, podsticali Dodikov separatizam i borbu protiv “monstrum države”, kako naziva BiH. Slučajno? Nikako!!!
Piše: Boško jakšić
Pošto tu količinu agresivnosti ne može da iskoristi na suženom domaćem tržištu, režim Aleksandra Vučića širi aktivnosti po „srpskom etničkom prostoru“, kako ga je definisao posle nedavnog susreta sa patrijarhom Irinejom.
Moguće je da se čestim konsultacijama sa predstavnicima Srba iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Severne Makedonije i, naravno, Kosova, Vučić nameće kao lider svih Srba, ali ispostavlja se da se tim kanalima danas u susedstvo izvozi više destabilizacije nego u ranijim vremenima.
Odavno je utvrđeno da rešenje kosovskog čvora približava Beograd i Prištinu ulaznim vratima Evropske unije i da može značajno da doprinese smanjivanju tenzija po Zapadnom Balkanu. Što je rešenje dalje, procesi su suprotni.
Vučić ponavlja da je „vreme da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak”, dok apeluje na građane da se manu kosovskih mitova i prihvate „realnost“.
Predsednik jeste prešao trnovit put od „Kosovo je Srbija“ do „Kosovo je problem Srbije“, ali rasplet se ne nazire.
Rastu pritisci i sa Istoka i sa Zapada: „Mi smo… pod velikim pritiskom velikih sila… Više je nemoguće da se pojavite bilo gde na Zapadu a da vas ne pitaju za Ruse, a da vam Rusi ne zameraju nešto što niste uradili, a što oni smatraju da je njihov interes, a protiv čega je Zapad“.
Beograd se odlučio da sopstvenu nervozu izvozi preko granica kako bi u domaćoj javnosti stvorio utisak stabilnosti i kontrole situacije. Predsednik je nedavno u Kraljevu okupio predstavnike Srba iz regiona kako bi im poručio da „nikome nećemo dozvoliti da ugrožava identitetska prava našeg naroda”.
Države Zapadnog Balkana su optimalni poligon Vučićevih kompenzacionih radova: društva nedovršene tranzicije, nacionalizmi kao surogati demokratije, nerešeni međusobni odnosi, pritisak prošlosti, odsustvo demokratske tradicije, lomljivi unutrašnji reformski potencijali, autokratske sklonosti, žilavost prekograničnih ambicija.
Iz Beograda vrcaju varnice na razne strane. Paternalistički, moguće i skriveno hegemonistički odnos prema „malim“ članicama bivše jugoslovenske zajednice nije nestao ni proglašenjem nezavisnosti Makedonije ni kasnijim osamostaljenjem Crne Gore. Priznanje nezavisnosti Kosova 2008. doživljeno je kao „nož u leđa“ i to je temelj netrpeljivosti.
Vučić nije učestvovao u kampanji velikosrpskih akademika koji su pokušavali da spreče razlaz „dva oka u glavi“, kako je predstavljana Crna Gora, ali za dve godine predsedničkog mandata nije otišao u Podgoricu. Znao je da prećuti kada njegov ministar odbrane i srpski patrijarh govore da je položaj Srba u Montenegro gori nego u vreme Osmanlija, čak gori od njihovog položaja u NDH.
Posustale su komunikacije sa režimom Mila Đukanovića koji se optužuje da „progoni srpski narod u Crnoj Gori“. Nije se Vučić ogradio od svog generalnog sekretara koji je, nadasve diplomatski, izjavio da je „Crna Gora klasična srpska država“.
Stvari su se nedavno dodatno iskomplikovale kontroverznim crnogorskim zakonom o imovini verskih zajednica, po kome bi SPC mogla da izgubi deo imovine. Ministar vojni Aleksandar Vulin, prvoborac svih konflikata, zatražio je prekid diplomatskih odnosa!
Da li je u pozadini ljutnja velikog srpskog saveznika i zaštitnika, Rusije, što su Crna Gora i Severna Makedonija izmakle kontroli Moskve, nije opipljivo dokazano, ali zvuči verovatno.
Zapaljiva retorika aktivirana je i oko Bosne i Hercegovine. Zajednička inicijativa Vučića i Milorada Dodika iz 2017. posvećena „opstanku (srpske) nacije bio je još jedan u nizu destabilizirajućih koraka kako prema BiH, tako i prema drugim zemljama regiona. Inicijativa je pomalo izbledela, ali spekulacije o tome da se pitanje Kosova poveže sa Republikom Srpskom nisu nestale sa radara.
Vučić se oprezno čuva da ne ugrozi dejtonske temelje suverene i celovite BiH, ali njegovi najbliži saradnici, vlasnici resora spoljnih poslova i odbrane, prednjače u huškačim izjavama kojima mobilišu svesrpsko, prekodrinsko jedinstvo.
Ivica Dačić i Vulin nedavno su u Banjoj Luci, odvojeno, podsticali Dodikov separatizam i borbu protiv „monstrum države“, kako naziva BiH. Slučajno? Nikako. Nemaju oni format da bi imali stavove prethodno neusaglašene sa Vučićem. Predsednik ih pušta da kidišu poput pitbul terijera, a onda sve ublažava kako bi oko sebe razvio auru mirotvorca.
Smiruje Vučić strasti koje je sam raspalio. Ta igra je provaljena – u Bruxellesu, Beogradu, Sarajevu, Podgorici, Skoplju – ali on jednostavno nema Plan B, što ga dodatno nervira, a Dodika inspiriše da na Vidovdan izjavi da je „identitet srpskog naroda napadnut”, ali da RS ima institucionalne mogućnosti da zaštiti i odbrani Srbe.
Retorika koju koriste beogradski zvaničnici nesumnjivo podseća na propale projekte iz 1990-ih, ali cilj je sada drukčiji: okupljanje nacionalpatriotskog korpusa unutar Srbije i RS-a i priprema biračkog tela u Srbiji na neminovne rasplete oko Kosova.
Blokada dijaloga dovela je do toga da Beograd zaoštrava odnose svuda po regionu tražeći dežurne krivce za sopstveni neuspeh. Ono što bi mogla da bude dobra vest u toj čitavoj lošoj situaciji je da se radi o “laboratorijskim” eksperimentima. Mislim da apsolutno niko od političara ni u Beogradu, a ni u regionu nije za neki oštar sukob.
To što ova taktika zvuči pragmatski racionalno, ne znači da je manje opasna jer radijacija političko-politikantskih poigravanja kontaminira sve: i zemlju kojoj je namenjena i susede oko nje.
Zapadni Balkan je premrežen etnonacionalizmima, ali u ovom trenutku moglo bi da se kaže da je Srbija ta koja prednjači u raspirivanju konflikata. Na delu je jeftin nacionalistički populizam, roba koja se biračima po regionu najlakše prodaje, a političarima služi da bi utvrdili sopstvene pozicije na domaćim scenama. Pritom su spremni da olako zaborave da svaka od tih situacija ostavlja ožiljke u narodima. Zato deluje sasvim cinično kada Bakir Izetbegović i Aleksandar Vučić sednu da igraju šah na Kalemegdanu. To je kamuflaža otužne balkanske stvarnosti.
(oslobodjenje.ba)