Nema te državne svečanosti, proslave jubileja, manifestacije koji u Srbiji mogu da prođu bez Milorada Dodika.
Piše: Gordana Katana
Neupućeni posmatrač koji bi neko vreme redovno pratio poslove i dane predsednika Srbije Aleksandra Vučića, vrlo brzo bi primetio jednu čudnu pojavu u njegovom okruženju. Pored članova Vlade Srbije, državnih funkcionera i dvorske svite, uz Vučića je vrlo često prisutan i jedan krupniji čovek koji uopšte ne pripada vladajućoj srpskoj nomenklaturi.
Neupućeni posmatrač bi pomislio da je tajanstveni stranac Vučićev telohranitelj, personalni guru, životni trener, lični asistent, univerzalni pomoćnik, mali od palube ili nešto slično. I našao bi se u teškoj zabludi.
Nije u pitanju neki uposlenik predsednika Srbije, a nije ni neka domaća varijanta Foresta Gampa. Radi se o Miloradu Dodiku, političaru iz susedne države Bosne i Hercegovine, predsedniku manjeg entiteta zvanog Republika Srpska.
Rado viđen gost
Nema te državne svečanosti, proslave jubileja, zvanične manifestacije ili otvaranja nekog objekta, bolnice, škole, komada puta koji mogu da prođu bez Milorada Dodika. Kad se otvara Klinički centar u Nišu, tu je Dodik, tik uz predsednika i premijerku Srbije, da overi nove rentgene i bolničko osoblje, te da uputi poruku kako čitava Republika Srpska deli radost sa Srbijom “zbog izgradnje jednog od najsavremenijih Kliničkih centara u ovom delu Evrope”.
Kad Vučić otvara deonicu autoputa na Koridoru 10 od Pirota do Dimitrovgrada, dugu rekordnih 14,5 kilometara, tu je Dodik da dodatno uveliča grandioznu svečanost i objasni kako je ta džada koja se pređe za 10 minuta od neizmerne važnosti za vaskoliki srpski narod. Istini za volju, ni Vučić Dodiku ne ostaje dužan, pa se dve nedelje nakon puštanja u promet male trase autoputa u Srbiji, obreo kod Mileta na otvaranju još manje trase od deset kilometara autoputa Banjaluka-Doboj.
Dodik ne propušta nijedan Dan državnosti Srbije, a ove godine će proslava biti još svečanija i velelepnija nego inače, jer Vučić i Dodik zajedničkim snagama, uz sasluženje veleumnih glava koje su želele da ostanu anonimne, spremaju Deklaraciju o opstanku srpskog naroda koju će vaskolikoj naciji obznaniti upravo na Sretenje. U kabinetu predsednika Srbije Dodik se toliko odomaćio da ga je ponekad teško razlikovati od kanabeta, a kad se Vučić na konferenciji za štampu pojavi sam, to izaziva masovnu zabrinutost diljem srpstva s obe strane Drine – da se nije, ne daj bože, Miletu nešto desilo.
Dio Bosne ili dio Srbije
Redovni susreti Vučića i Dodika protiču u maniru “ja tebi serdare, ti meni vojvodo”, Vučić poručuje da će Srbija uvek biti uz Srpsku, Dodik uzvraća da će politika Republike Srpske uvek biti podrška Srbiji. Stalno se priča o jačanju ekonomske saradnje između Srbije i Republike Srpske, redovno se najavljuju milionska ulaganja Srbije u manji bh. entitet, pogotovo u infrastrukturu, obećavaju se novi gigantski projekti, autoputevi, kule i gradovi, samo malo šta od tih silnih obećanja stigne do realizacije. Što je i inače uobičajena politička praksa, obećanje je odavno postalo najjeftinija srpska reč. Priče o džinovskim infrastrukturnim projektima, o autoputevima koji će povezati Beograd, Banjaluku, Hercegovinu i istočni deo Republike Srpske – na kraju se svedu na otvaranje desetak kilometara puta.
Dodik svako malo dolazi u Beograd da iskamči koje milionče iz budžeta Srbije, a Vučić se ponaša kao da mu je u posetu došao načelnik Šumadijskog ili Topličkog okruga, pa deli pare uzete od siromašnih građana Srbije za obnovu škola i mostova u drugoj državi. Možda predsednik nije obavešten da Republika Srpska, uprkos velikosrpskim snovima, nije deo Srbije, već Bosne i Hercegovine.
Ili je nekadašnja kartografska praksa, iz vremena dok je crtao mape Velike Srbije, ostavila pogubne posledice po poznavanje geografije, pa misli da su Bosanski Šamac i Doboj srpski gradovi? Sudeći po njegovom odnosu prema Dodiku, kao i po specijalnim vezama Srbije i Republike Srpske, reklo bi se da Vučić sebe doživljava kao predsednika svih Srba, a ne samo građana koji žive u Srbiji.
Vučićevo drveno gvožđe
Dodik koristi svaku priliku da najavi otcepljenje Republike Srpske i njeno pripajanje matuški Srbiji, što gotovo nikad ne nailazi na osude zvaničnog Beograda. Jedino baš kad pretera, kao što je bio slučaj s nedavnim crtanjem mapa, onda iz Vučićevog kabineta stigne poruka da Srbija ne želi ujedinjenje sa Republikom Srpskom. Doduše, stiče se utisak da je u tom slučaju Beogradu više smetalo što je Dodik na svojoj karti najveći deo Kosova ostavio van Srbije.
Ovakve poruke iz Beograda su retke, mnogo češće su Dodikovi separatistički planovi praćeni ćutanjem (koje znači odobravanje) ili gromoglasnom podrškom, kakvu dobija od patrijarha Srpske pravoslavne crkve Irineja ili od bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, koji je na proslavi nelegitimnog Dana RS u Banjaluci poželeo domaćinima da ostvare svoj san o nezavisnosti.
Vučić se najčešće drži mantre kako podržava teritorijalni integritet BiH, a istovremeno podržava i Milorada Dodika. Budući da Dodik ne krije svoje težnje za razbijanjem Bosne i Hercegovine, Vučićeva podrška poprima oksimoronski karakter i postaje nešto poput znamenitog drvenog gvožđa. Ovakav stav je paradigma Vučićeve politike koja uporno pokušava da sedi na dve stolice, kako po pitanju odnosa prema BiH i RS, tako i u slučaju kalkulisanja između Kremlja i Brisela. Međutim, na oba primera je vidljivo kako je takva, naizgled neutralna politika, u stvarnosti nemoguća i neostvariva.
Kao što svaka politika koja nije jasno i nedvosmisleno proevropska i prozapadna ide naruku Putinovom režimu, tako i politika koja naizgled ide srednjim putem između Sarajeva i Banjaluke zapravo radi u korist Dodikovog režima. Pritom ne treba zaboraviti da je upravo Dodik ključni ruski igrač na Balkanu, uvek spreman na destabilizaciju i izazivanje sukoba, koji mu dobro dođu zarad što dužeg opstanka na vlasti. Bezrezervna podrška Beograda, koja je vidljiva i po tome što Dodik ne izbija iz Srbije, jasno pokazuje u kom smeru se uputio srpski brod. Reklo bi se da se sprema da zaplovi rekom Moskvom, pogotovo onim delom koji protiče u blizini Kremlja.
Neumrli duh Dobrice Ćosića
Dodikovo neprekidno prisustvo uz čelnike Srbije na svim mogućim manifestacijama, od proslave državnih praznika do Sajma naoružanja i vojne opreme, koje dovodi do toga da se stekne utisak kako je on maltene visoki državni funkcioner u Srbiji, pokazuje da se ni Srbija ni Republika Srpska nisu odmakle od ideologije velikosrpskog nacionalizma. Kroz odnose manjeg bh. entiteta i države Srbije neprestano provejava stara težnja za ujedinjenjem svih Srba u jednu državu. Otuda specijalne veze između RS i Srbije, trošenje novca iz budžeta Srbije na projekte u drugoj državi, briga zvaničnog Beograda za Srbe u Bosni, te pokušaji da se RS prikaže kao neka vrsta kompenzacije za Kosovo.
Politički establišment u Srbiji nikako da se pomiri sa granicama svoje države i da shvati da je nadležan isključivo za svoje građane, a ne za Srbe koji žive širom sveta. Sveprisutna nacionalistička ideologija dovela je do toga da srpske vlasti maltene osećaju veću odgovornost prema Srbima iz Bosne (ili Srbima sa Kosova), nego prema Bošnjacima iz Sandžaka, Albancima iz Preševa ili vojvođanskim Mađarima. Samo postojanje Republike Srpske nacionalistički vlastodršci s obe strane Drine posmatraju u duhu Dobrice Ćosića koji je rekao da je RS “jedina politička i ratna pobeda srpskog naroda”. I ne samo pobeda, već i nagrada za genocid i etnička čišćenja.
Zato je Dodik lider “najmlađe srpske države”, što reče patrijarh – u matici Srbiji svoj na svome, pravi čovek na pravom mestu. Trebalo bi i češće da nam dolazi, da svojim prisustvom uveličava državne manifestacije i živim primerom svedoči o svesrpskom jedinstvu naših zemalja. A i šteta je da mu vila na Dedinju, vredna 750.000 pošteno otetih evra, predugo zvrji prazna.
(Izvor: Al Jazeera)