‘Na hrvatskom primorju ljetuju samo srpski izdajnici’
Svake godine ista priča: čim počne sezona godišnjih odmora, neformalna grupa patriota koja bi mogla da nosi ime “Čuvari Srba od plaže” krene u lov na srpske izdajnike koji letuju u Hrvatskoj. Tabloidi love domaće političare koji se brčkaju u hrvatskom moru, patriotski portali upozoravaju kupače da će kad se udalje od obale čuti “hor Srbа i Jevrejа pobijenih u logoru Slаnа nа Pаgu”, a slobodni strelci se zgražavaju nad srpskom turističkom izdajom.
Pre nekoliko godina desničarska organizacija “Srbska akcija” pokrenula je čak i reklamnu kampanju protiv letovanja u Hrvatskoj, pa je Beograd bio oblepljen plakatima koji su upozoravali Srbe da se ne sunčaju ispod hrvatskog neba.
Na jednom plakatu je pisalo “Oluja – zločin koji traje”, a ispod toga je stajao slogan kampanje: “Ako bolujete od zaborava, letujte u Hrvatskoj”.
Na drugom plakatu apliciran je lik četničkog vojvode Momčila Đujića sa porukom: “Četujte tamo đe su vam đedovi četovali”. Vojvoda Đujić se ovde pojavio kao osnivač Dinarske četničke divizije koja je delovala i u Dalmaciji, i kao verni saradnik italijanskih fašista i nemačkih nacista, zajedno sa braćom ustašama. Nema podataka da je neko poslušao savet “Srbske akcije” glede četovanja. Valjda naši rodoljubi još uvek čekaju da se povampire Hitler i Musolini, da ponovo okupiraju Hrvatsku, pa da se onda upute u Dalmaciju trbuhom za kamom.
Slobodan Antonić turista 2.0
U društvenoj akciji “Mesec dana borbe protiv hrvatskog turizma” ove godine se posebno istakao profesor Filozofskog fakulteta Slobodan Antonić tekstom “Udari na Srbe u Hrvatskoj nisu incidenti, već deonice stoletnog projekta istrebljenja” kojim je prevazišao sve prethodnike. Tekst je objavljen kao redovna Antonićeva kolumna na portalu Sve o Srpskoj, potom su ga prenele Večernje novosti, Kurir i slični mediji zaduženi za obračun s hrvatskim suncobranima i ležaljkama, a na društvenim mrežama je postao pravi letnji hit.
Antonić je prvo stavio na stub srama javne ličnosti koje letuju u Hrvatskoj, a potom im je detaljno objasnio u čemu je njihov zločin. Po profesoru Antoniću, u Hrvatskoj postoji Veliki plan ili Veliki projekat za istrebljenje Srba koji se sprovodi već stotinak godina, takoreći bez pauze.
“Projekat istrebljenja Srba u Hrvatskoj je nad-ideološkog karaktera. Njega je u punom zamahu krenula da realizuje NDH 1.0. A onda je, pola veka docnije, gotovo sasvim uspela da završi NDH 2.0”, tvrdi Antonić. I tu je potpuno nebitno političko i društveno uređenje Hrvatske, otuda i teza o nad-ideološkom karakteru zločinačkog Velikog plana.
Lepo Antonić objašnjava: “Nevažno je – sa stanovišta Velikog plana – što je prva emanacija NDH bila nacistička, a druga europska i demokratska; one su obe bile deo istog projekta – baš kao i socijalistička Hrvatska (NDH 1.5), u kojoj su se delovi naseljeni Srbima prepoznavali, recimo, po tome što u njima nije bilo asfalta (po ‘crnoj mreži’, na auto kartama); dakle, kao realizacija stoletne politike tihe diskriminacije”.
Zločinačko ljetovanje
Zločin Srba koji letuju u Hrvatskoj sastoji se u tome što oni svojim izdajničkim kupanjem i sunčanjem na Braču, Hvaru ili u Rovinju – učestvuju u “odbacivanju, relativizovanju i minimalizovanju zločina”. Odatle sledi logičan zaključak: njihovo “današnje letovanje u NDH 2.0 spada, zapravo, u isti smisaoni segment kao i letovanje u NDH 1.0”.
Dakle, ko god se iz Srbije uputi na hrvatsko primorje, taj je saučesnik ustaša u genocidu nad Srbima. Ustaša koji kolje Srbe u Jasenovcu i građani Srbije koji letuju na Visu – deo su “istog smisaonog segmenta”, a smisao svakog hrvatskog segmenta je istrebljenje Srba. Naivni Srbi misle da su otišli na godišnji odmor, a zapravo su postali normalizatori, negatori i minimizatori zločina nad Srbima.
Kakvo je vreme došlo u Antonićevoj glavi, ne sme čovek više ni da pocrni na moru, a da se to naizgled bezazleno sunčanje ne proglasi za zločinački atak na srpski narod. Pravi Srbin nikada ne ide u Hrvatsku, ne približava se ni graničnom prelazu Batrovci, a kamoli Puli ili Splitu. Ako je baš primoran da se uputi, na primer, u Sloveniju (mada je veliko pitanje šta će Srbin u Sloveniji), onda ga jedini ispravni, patriotski put vodi preko Mađarske i Austrije. Jeste malo zaobilazno, duže traje, ali zato bar ne rizikuje da ga dežurni lovci na izdajnike proglase za normalizatora genocida.
Po logici naših nacionalista, svako ko odlazi u Hrvatsku, a pogotovo onaj ko tamo ostavlja svoje pošteno zarađene pare, taj je izdajnik srpstva i sabrat jasenovačkih koljača. Po toj istoj logici ispada da su i Srbi koji žive i rade u Hrvatskoj, i plaćaju porez državi, najveći izdajnici srpstva i normalizatori zločina.
I ne samo oni.
Izabela Kisić, izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, osvrnula se na Antonićev tekst, objašnjavajući mu usput kako stvari stoje u njemu omraženoj realnosti: “Antonić je propustio priliku da napomene i da više od petnaest hiljada građana Srbije sezonski radi u Hrvatskoj, da pola Trebinja radi po hotelima Dubrovnika, da Dubrovčani kupuju na pijaci u Trebinju, da beogradski vozači taksiraju po Dalmaciji…”
Sarađuju Srbi i Hrvati, ne hajući nimalo za svoje rodoljube i domoljube, koji su srećni jedino kad se pripadnici ova dva naroda mrze.
Plemenska LSD-logika
Antonića i antonićoide ispunjava zadovoljstvom kad s druge strane ima šovene slične sebi, kad su na hrvatskoj strani ljudi poput notornog Velimira Bujaneca ili kad predsednica Kolinda Grabar- Kitarović minimizira žrtve Jasenovca i pokazuje razumevanje za poglavnika Antu Pavelića. Ali, kad Srbi letuju u Hrvatskoj, kad se normalno odvija saradnja između Srba i Hrvata, kad gradonačelnica Supetra Ivana Marković ukine finasiranje Torcida kupa zbog napada na sezonske radnike ili kad odbije da finansijski pomogne Bleiburški vod jer je grad Supetar “već predvidio sredstva za proslavu 75 godina oslobođenja otoka Brača od nacističke i fašističke okupacije” – to se uvek prenebregava, minimizira, zataškava i gura pod tepih.
U nacionalističke koncepte savršeno se uklapaju i ustaše i četnici, i Momčilo Đujić i Jure Francetić, jedino im postojanje partizana i Narodnooslobodilačke borbe smeta, nikako ne mogu da ih uklope u svoje inventivne zamisli. Otuda i Antonićeva urnebesna postavka o socijalističkoj Hrvatskoj kao NDH 1.5 u kojoj je Veliki projekat istrebljenja Srba sprovođen tako što nisu asfaltirani putevi u krajevima gde žive Srbi. Na primer, po hrvatskim gradovima.
Po toj logici, nad Srbima u Srbiji se takođe sprovodi genocid, budući da brojna sela ni dan-danas nemaju asfaltirane puteve, a nije bolja situacija ni po mnogim prigradskim naseljima. Izgleda da neka tajanstvena sila sprovodi Veliki projekat istrebljenja Srba i usred Srbije – i to već vekovima.
Ako je socijalistička Hrvatska deo tog nad-ideološkog istrebljivačkog projekta, onda to znači da su i oni koji su se borili za stvaranje socijalizma takođe učestvovali u istrebljenju Srba. Hrvatski partizani koji su se borili protiv fašističkog okupatora i ustaša zapravo su sarađivali s njima. Po toj logici je i Ivan Goran Kovačić koji je ispevao “Jamu”, najpotresniju poemu o stradanju Srba od ustaša, bio njihov saradnik i učesnik Velikog projekta istrebljenja. I ne bi ga četnici tek tako zaklali, bez ikakvog razloga, znali su ti pravi Antonićevi Srbi da je Ivan Goran Hrvat, a Hrvati su vekovni srpski neprijatelji, čak i kad se bore za slobodu i pišu stihove o srpskim stradanjima.
Kad čovek posmatra svet kroz plemensku optiku svakakva čuda može da vidi, samo mu realnost izmiče pogledu. Sličan efekat bi postigao i konzumiranjem LSD-a, udara isto kao nacionalizam, samo je manje opasno po okolinu.
Gdje pravi Srbin može da ljetuje?
Antonić se potrudio iz petnih žila da upozori čestite Srbe kakvim se sve pogibeljima izlažu ukoliko im padne na pamet da letuju u Hrvatskoj, ali ipak nije pokazao dovoljnu patriotsku budnost. Zašto se zasutaviti na Hrvatskoj? Nije to jedina turistička destinacija od koje srpskom rodoljubu preti opasnost.
Zapravo, veliko je pitanje gde bi pravi Srbin uopšte mogao da letuje. U Crnoj Gori ne može, jer je nekadašnja “srpska Sparta” danas postala – kako lepo reče patrijarh Irinej – “gora od NDH”, pa se odlaskom u Budvu ili Bečiće Srbin izlaže opasnosti da završi u Jasenovcu na pjeni od mora. Zapadne zemlje poput Italije ili Francuske ne dolaze u obzir, jer se – kao što geografija jasno pokazuje – nalaze na zlom Zapadu koji želi da pokori Srbe i da im promeni svest, a i sve te zemlje su članice NATO-a i učestvovale su u bombardovanju, pa samim tim otpadaju kao potencijalne turističke destinacije.
Tursku je grešno i pominjati, jer bi letovanjem u Kušadasiju ili Marmarisu nesrećni turista učestvovao u “odbacivanju, relativizovanju i minimalizovanju” petovekovnog ropstva pod Turcima. Bugarska ne dolazi u obzir zbog pokolja i zuluma koje su Bugari izvršili nad nama u oba svetska rata. Eventualno bi Grčka mogla da se razmotri, ali ako ćemo pravo – Grci su nam lažni prijatelji; da su nam stvarno prijatelji i braća ne bi bili u NATO-u, tom vekovnom srpskom neprijatelju. Pravi srpski patriota ne pristaje na trule kompromise, neće njega videti ni Halkidiki ni Sitonija. Egipat, Tunis i slične destinacije ne dolaze u obzir, ne priliči pravoslavcu i svetosavcu da letuje među nekrstima.
Najbolje je kod kuće
Kad se sve sabere, ništa od kupanja i sunčanja, nema pogodne i podobne plaže za pravog srpskog patriotu. Dobro, ne mora se odmor provesti na moru, može pravi Srbin i na neku planinu, u banju, nisu ni kontinentalne zemlje za potcenjivanje. Međutim, i tu imamo sličan problem. U Rumuniju ne može zbog NATO-bombardovanja, nije lud da ide u Mađarsku jer su nas mađarski fašisti satirali u Drugom svetskom ratu, u Poljskoj nema šta da traži među tradicionalnim mrziteljima naše ruske braće, Ukrajina je još gori slučaj, a zemlje poput Litvanije, Letonije ili Estonije ne zavređuju da uđu u razmatranje jer su se otcepile od Sovjetskog saveza i zabile nož u leđa baćuškama kad im je bilo najteže.
Možda Kina kao veliki srpski prijatelj? Ništa od toga, tamo još vlada komunizam koji je Srbe upropastio, i to u nekom bizarnom spoju sa kapitalizmom koji je tek počeo da nas uništava. Iz istih ideoloških razloga otpada i Severna Koreja. Pravom Srbinu preostaje samo bratska Rusija, srpska majka, naša druga otadžbina. Samo, teško da je i Rusija pogodna destinacija. Ako ćemo onako baš iskreno, bez zavaravanja, da je ta Rusija zaista prijatelj Srbije, pa ne bi se oni silni Srbi što su se pre par vekova masovno preselili u ondašnju Rusiju tako brzo asimilovali, tako reći u roku odmah, i postali Rusi. Za razliku od Srba koji su se selili u omraženu Ugarsku.
Kad se objektivno sagleda svetska turistička ponuda, postaje jasno da nema te zemlje u kojoj bi pravi srpski patriota antonićevskog tipa mogao da letuje mirne savesti. A kad se malo bolje razmisli, zašto bi pravi Srbin ikada i napuštao Srbiju? Najbolje je da nigde ne mrda, a pasoš može da pokloni nekom Muzeju patriotizma u osnivanju. Što bi rekli sesilni organizmi – najbolje je kod kuće. Sunce tuđeg neba ionako ga neće sunčati k'o srpsko što sunča, kako lepo reče pesnik.
Iz ove tužne turističke priče pravi srpski patriota može jedino da zaključi kako je stvaranje velike Srbija bila ne samo uzvišena i rodoljubiva, već i praktična ideja. Da se Srbija malo proširila, da su veliki Srbi ostvarili svoj san i izašli na more, mogli bi da biraju gde će da letuju. Na srpskom moru – kao svoji na svome.
(Izvor: Al Jazeera)