Piše: Ljubomir Živkov
Koliko se vannastavnog gradiva sručilo na nas u prošlom, a koliko u ovom veku?
Maršal Tito jeste bio rasprostranjen po čitavoj FNRJ, glavne ulice nosile su njegovo ime, poneki grad takođe, milijarde njegovih slika bile su u svakoj ubogoj učionici, berbernici i sl., imali smo Štafetu mladosti, koja je padala na Titov rođendan, takozvani žurnal prethodio je svakom bogovetnom filmu, nisi mogao da gledaš „Topove sa Navarona“, a da prethodno ne vidiš snimke sa „Galeba“, ili susret sa nekim od nesvrstanih, Kardelja sam video više puta nego Kirka Daglasa, Tita je kamera volela, kamermani još više, viđali smo ga te u maršalskim uniformama šivenim po meri, za svaku petoljetku po jedna, te u odelima kojih je bilo za svaku priliku: zimska, letnja, odela za krstarenja… Ali sve je ipak odražavalo njegovu misiju šefa države, vrhovnog komandanta i vrhovnog rukovodioca Partije. Retke su bile slike, poput one iz mislim Dobanovaca, gde se Maršal u civilu latio pluga koji su vukli konji, gde se slučajno našao fotograf, ili ga je ovekovečio sam domaćin, član seljačke radne zadruge, sliku sam kao student marksizma prvi put video u istoimenoj kafani („Orač“), ali u prvim godinama po Oslobođenju Titov život bio je potpuna misterija, tako se u oskudnom farkaždinskom parku, koji ćemo prepoznati u lekciji o makijama, jedne večeri razgovaralo o novom društvu, di neće biti gospode, di neće niko više nositi mašnu, pa je Žarka Nikodinovog, partijskog poverenika za Farkaždin, a koji nije umeo čisto da izgovori glas ‘s’, jedan nečlan Partije subverzivno upitao šta sad Tito radi, Žarko je bio spreman: „Šedi š drugovima u park!“.
Proteći će dosta voda Tamišom i drugim našim vodotocima pre nego što ćemo videti Titove slike iz svakodnevnog života. Na jednoj fotografiji eto Maršala za klavirom, tona nema, kao ni pokreta, ali ako je u Moskvi dovrhunio svoj zanat revolucionara, mogao je i da diplomira na tamošnjem konzervatorijumu; pa smo ga videli na naslovnim stranama u lovačkom odelu, ljubitelj prirode sa jednom nogom na krznu još toplog medveda pavšeg od njegovog preciznog kuršuma, ili u ribolovačkoj odori gde u borbi donekle ravnopravnijoj od one sa medvedom lovi pastrmke, čovek je dakle mogao biti uspešan lovočuvar, ekolog, lugar; bila je knjiga „Tito i pčele“, odabrani poslenici pisane reči i fotografi imali su zadatak da našeg najboljeg sina, starijeg od mog dede, predstave kao običnog čoveka, koji bi bio uspešan i da nije postao to što je postao; u Belome dvoru je, tamo gde bi danas neko sagradio đakuzi, bila domaćinova da kažem privatna radiona, u čijem je središtu bio strug, pa je Maršal kao svoj na svome radio ono što je u kapitalističkoj tvrtki radio kao proleter; ustajao je u šest, sam bi sebi na rešou skuvao kafu u džezvi koju je sam napravio, i onda bi radio dobrovoljno na strugu, da se priseti ranog sebe i da zamisli hiljade metalostrugara koji to isto rade u prvoj smeni diljem Jugoslavije.
Da. Bio bi uspešan i filmski kritičar jer niko u Jugoslaviji i u okolnim zemljama nije video toliko filmova: u kućnom (dvorskom) bioskopu – gde kinooperater beše u stalnom radnom odnosu – gledao je sa bračnom družicom svakodnevno novi film, i jedne lepe večeri zasmetalo mu je što ni u jednom filmu nije oživljen i ovekovečen njegov lik, time ga je domaća i svetska kinematografija dovela u neravnopravan položaj sa Aleksom Dundićem, Pančom Viljom, ali je i to ispravljeno, angažovan je Ričard Barton, potrošeno je novca više nego za filmove gde su bili naši glumci; u čitankama su bile priče o detinjstvu u Zagorju i o Jožinoj dečačkoj dovitljivosti, tada mi se to činilo prekomernim, nisam, avaj, znao šta me čeka sorok piat’ let spustia, četrdeset pet godina kasnije! (Preskočiću četvoricu narednih vladara, od kojih su trojica živa i zdrava, siguran sam da mi neće zameriti.)
&
Uspešni kontrarevolucionar. Tako sadašnji samodržac sebe vidi i nada se da će u kvizovima biti pitanje „Najuspešniji kontrarevolucionar u istoriji bio je: a) Petar Nikolajevič Vrangel; b) Briso; c) Aleksandar Vučić d); Nikola Kalabić. Uveliko piše knjigu koja će po tiražu, čitanosti i slavi nadmašiti izvikanu Bibliju, ali i sabrana dela dr Šešelja, „Kako sam pobedio obojene revolucije“, tako se remek-delo već zove; najbolji student Pravnog fakulteta u Beogradu, jer mu je kao maturantu sa Novog Beograda tu odgovaralo da studira, istu tu titulu imao bi i da su on i njegov bata rođeni u Klišiju, pa da mu je Sorbona bila najbliža, ili da se obreo na nekom od američkih slavnih univerziteta; najboljost ide uz uspešnog kontrarevolucionara čega god da se dohvati, vojnici kojima je napravio i poslužio palačinke tvrde da je to nešto najbolje što su okusili u čitavom vojnom roku, a možda i u civilstvu, kao dobročinitelj takođe je bez premca, spasava nejač iz mećave, spasava kuma kad ovaj zabrlja vozeći auto a budući pod uticajem zabranjenih supstanci; ismeva Monteskjea ništa manje nego obojenu revoluciju ili novinarku RTS-a: sve tri grane vlasti – o kojima je baron od Breda i Monteskjea 1748. pisao da bi morale higijenski biti strogo razdvojene – uzeo je u svoju što ja kažem neradničku ruku, tako različitu ah, od šake Krste Nikodinovog, ostarelog paora koji kaže: „Gle dlan! Možeš kosu da kuješ na njega!“ E, kontrarevolucionar svoje glatke i prečiste šake pred kamerama preklopi kao Đokonda, kad se uprepodobi, sad ih sve češće stiska u pesnice, pa ritmički diže i spušta ruke, kao da radi jutarnju gimnastiku, ali ti pokreti uteruju strah u kosti svakom obojenom revolucionaru, svakome jataku i svakom ofarbanom simpatizeru.
Nije li ipak bilo lakše videti Tita i ustreljenog medveda? To je bivalo jednom u tri ili četiri godine, ovo čemu smo sad izloženi traje svakog i bezmalo celog bogovetnog dana, vladar, opsednut najboljošću, najčešće svojom vlastitom, hvališe se svojim proročkim darom, svojom kuraži kojoj nema kraja i konca, kinji nas svojim sećanjima na ranog sebe, mladonavijača „Crvene zvezde“, kadrog da se pošiba sa dinamovcima…
Opsednut rekordima, što će reći krajnostima, najčešće besmislenim, hvališe sa kako drži u glavi sve toponime u Srbiji (zašto ne i u Republici Srpskoj?), razmeće se brojkama koje potkrepljuju naš sve bolji, sve brži i sve jači život, oličen u neverovatnom rastu plata i penzija; hvališe se jednako, često i u istom nastupu, i svojim asketizmom i svojim hedonizmom, prosvetljuje nas koja su vina najbolja u našem podneblju, podsmeva se malvaziji i svemu što vonja po hrvaštini, prezire malograđane koji leti idu na more, jer da je more nešto dobro, korisno i bogougodno, Srbija bi ga imala; prohte mu se da bude sam svoj paparaco, pa snimi praseću bajaderu kojom je nakon sto godina samoće počastio one koji mu život darovahu i izjavljuje im retroaktivno ljubav koju je decenijama prećutkivao; ako u sportu postoje desetobojci, mi imamo hiljadubojca: poliglotu, vizionara, trgovca (respiratorima, litijumom, uticajem…); uprkos svakodnevnim danonoćnim obavezama upisao se natčovek u višu trenersku školu, pohvalio nam se da je između zapamćenih toponima udenuo desetine novousvojenih latinskih reči: vrhunska košarka iziskuje vrhunski skelet, i muskulatorni i nervni sistem, a svaki deo tela košarkaša ima, verovali ili ne, ime na tom tobože mrtvom jeziku, krcatom deklinacijama, uglavnom se latinština meša u keš-memoriji sa kineskim idiomima, pluskvamperfektima i sa mandarinskim aoristom, potajno uči predsednik i mađarski, da prijatno zapanji brata Orbana prilikom neke zdravice u vozu koji jezdi kroz njihovu zajedničku žitnicu.
Da se i samo nabroje sve veštine i paranormalne sposobnosti velikana potreban je tim hagiografa, i potrebno je hiljadu svitaka pergamenta da se opiše žitije našeg faraona; usred sredovečnosti otkrio je i modu, pa moramo gledati nemilosrdnu izložbu njegovih sakoa, plači Dragice, svojim blejzerima, kostimima i preskupocenim tašnama samo si nagovestila da će se ukazati maneken nad manekenima, i sve bi se ovo dalo istrpeti, i trpi se, ali l’uomo universale napušta svet razboritosti i odnedavno sve duže i sve češće obitava u košmarnom svetu tlapnji, prikaza i izmišljotina: studenti se tuku oko novca koji im je dat za rušenje države tj. samodršca, sutradan im nudi stanove sa sve manjim pologom za kredit, preksutra mu sine da su marionete u rukama Hrvata koji zna se šta žele Srbiji i Srbima, kroz pet minuta, ni manje ni više, cilj im je da otcepe Vojvodinu…
Od opsesije (možda i obaveze) da proda litijum, ne odustaje, ljubi zastavu EXPO-a, koji biće veličanstvena svetkovina korupcije i koji ekonomisti vide kao pljačku stoleća, barem našeg govornog područja što se tiče; sad se uhvatio obojene revolucije i prkosi logici koja jasno govori da nemamo ništa što ulazi u obim i sadržaj tog pojma tj. termina koji su skovali političari i novinari, dva staleža koji jeziku i stilu mogu samo da naškode, pa je sebe proglasio vođom uspešne kontrarevolucije! Snoviđenje o udžbeniku-bestseleru za suzbijanje obojenih revolucija! Koji biće preveden na sve svetske jezike i narečja u pustinjama i tundrama; biće u svim knjižarama koje u Njujorku rade i noću, biće na svakom kiosku i na svakoj hotelskoj nahtkasni, dok će se novac od prodaje i od novih izdanja slivati u Banku Srpskog Sveta čiji će trezor biti u Banjaluci, jer piscu bestselera plata će biti to što je sam samcijat uništio zlo na planeti, a ko spase jednu planetu spasao je celu vasionu…
Dakle: gubljenje mere, raskid sa istinom, opijenost iracionalnim, morali bi biti dovoljni da se našem vlasniku zahvalimo na svemu što planira da učini za naše dobro. Ne možemo očekivati da uvređeno i ponosno abdicira, jer, koliko god da je sklon samoobmanjivanju i življenju u svetu himera, ipak zna da bi mnoga od njegovih silnih dobročinstava mogla da ga odvedu na sud, i zato neće pristati na remi. To pak znači da ga moramo pobediti, što će naposletku biti i za njegovo dobro, jer je sada na najboljem putu da učini nešto još gore od svega što je dosad učinio. Kad se Milošević u Hagu usredotočio samo na svoju odbranu, učinio mi se preporođenim: samica ga je oslobodila preopširnosti stvarnog, i, gle, činio mi se u sudnici kudikamo razboritijim i smirenijim nego dok je bio na slobodi i dok je bio na našem nesrećnom čelu.
Možda bi se nešto slično moglo desiti i sadašnjem još uvek vladaru? Možda bi i moglo, ali kandidat ne veruje u duševni mir i u olakšanje koje sam navodno uočio i takoreći naučno ustanovio kod Miloševića – šta ako sam sve to pogrešno shvatio?!
Nema zaista razloga da se osloni niti na moju pronicljivost, niti na moju iznenadnu dobrohotnost, očito nije još pred ogledalom oprobao rečenicu: „U skladu sa Ustavom Srbije, a umoran od nezahvalnosti stanovništva i od samovolje velikih sila, odlučio sam da se povučem sa mesta predsednika Republike, da se posvetim košarci, besmrtnoj igri u kojoj nema laži, nema prevare, i gde će moja prvorazrednost, udružena sa mojom radinošću, donositi uspehe koji će biti očigledni, jer će se očitovati u brojevima, koji su moji miljenici i moja uzdanica…“ – Ne! Neće naš vlasnik pristati na remi, moraćemo, znači da ga pobedimo: u obostranom je interesu da njegovo samovlašće koliko ovog proleća prekinemo!
Bilo bi najučtivije i najbezbolnije po sve nas da to bude na izborima. Kojima ne sme i neće prethoditi njegova besomučna kampanja, nego će na svim televizijama morati da se čuju i programi konkurencije; možda i zato što ja nikad nisam glasao ni u jednoj od susednih zemalja, držim da ne mogu konvoji dodikovaca svaki put glasati u Srbiji, pa ako nam oni ne dođu, za šta sam im unapred zahvalan, a studenti i njihovi bližnji podstaknu bivše vučićevce da se na biralištima iskupe za prethodna ogrešenija, voljna i nevoljna, ako u međuvremenu svi staleži koji su propali i svi pojedinci koji su osiromašili svoju zlosrećnu sudbu shvate kao direktnu posledicu samodržavlja, ako poniženi i uvređeni budu glasali protiv Pantokratora, glasove ćemo pošteno prebrojati i možda ćemo već Praznik rada dočekati u slobodi.
Dotad: pumpaj!
(Peščanik.net, 05.03.2025.)
