Kako se na srpskom kaže genocid? Srebrenička dešavanja!
To nije samo poricanje genocida, već i otvoreno ruganje žrtvama, bagatelisanje besprimerne ljudske patnje, trivijalizacija neiskazivog bola žrtava i njihovih bližnjih.
Piše: Tomislav Marković
Negatori genocida u Srebrenici neprekidno moraju da se dovijaju i da izmišljaju nove eufemizme kojima bi sakrili elementarne činjenice. U toj zlikovačkoj delatnosti povremeno pokazuju i znake mračne kreativnosti, izbegavajući po svaku cenu da upotrebe reč genocid. Ove godine u jezičkom žongliranju posebno se istakla informativna redakcija Radio-televizije Srbije.
U Drugom dnevniku RTS-a 11. jula ovako je najavljen prilog o Srebrenici: “U Memorijalnom centru u Potočarima obeležava se 28 godina od srebreničkih dešavanja u julu 1995. godine”. Srebrenička dešavanja? Zaista originalan prilog sveopštoj istoriji beščašća, niko se dosad nije setio tog termina. Kako nekom uopšte padne na pamet da za streljanje 8.372 ljudska bića upotrebi sintagmu “srebrenička dešavanja”? Kako izgleda taj mentalno-ubilački proces?
Trivijalizacija zločina i patnje
Reč “dešavanje” znači događaj, zbitije, ono što se dešava. Kada se koristi u množini, termin “dešavanja” najčešće označava kulturne događaje. Postoje silni kulturni kalendari koji najavljuju predstojeće koncerte, izložbe, književne večeri, tribine, festivale, pozorišne premijere, bioskopske predstave, razne kulturne manifestacije, a vode se pod naslovima tipa “Dešavanja u Beogradu”, “Najave dešavanja”, “Kalendar dešavanja”, “Gradska dešavanja” itd.
Kada voditeljka glavne informativne emisije na javnom servisu upotrebi izraz “srebrenička dešavanja” za najstrašniji zločin koji su izvršile srpske snage predvođene Ratkom Mladićem, ona nam sugeriše da se tu nije dogodilo ništa strašno, da je tu reč maltene o nekakvim kulturnim sadržajima.
To nije samo poricanje genocida, već i otvoreno ruganje žrtvama, bagatelisanje besprimerne ljudske patnje, trivijalizacija neiskazivog bola žrtava i njihovih bližnjih. Kako bi bilo da urednici i voditelji Dnevnika svoju jezičku inovativnost primene na druga stradanja iste vrste, pa da upotrebe izraze “jasenovačka dešavanja” ili “aušvicka dešavanja”? Pod sloganom “Vaše pravo da znate sve”.
Nacionalistička kultura smrti
Doduše, upotreba navedene sintagme mogla bi da se tumači i drugačije, njena bizarnost, koliko god surova i bešćutna bila, upućuje na još neka značenja. Kao što kaže Viktor Klemperer u studiji “LTI – Istina o jeziku nacista”: “Ono što neko namerno želi da prikrije, bilo od drugih, bilo od sebe samog, pa čak i ono što on nesvesno nosi u sebi: jezik će to izneti na videlo”. Tako nam ovaj izraz-nož, izraz-žica, otkriva i ono što njegov autor nije želeo da otkrije. Upotrebivši frazu uobičajenu u govoru o kulturnim sadržajima kao eufemizam za genocid, RTS-informatori kao da nam poručuju da masovno istrebljenje Bošnjaka ima neke veze sa kulturom.
Ta veza zaista postoji, upravo je nacionalistička kultura smrti stvorila ideološku podlogu za progone, etnička čišćenja, ratne zločine i genocid. Upravo su pisci i intelektualci crtali mape etnički čiste velike Srbije, smišljali ideje o “humanom preseljenju”, konstruisali dogme o nacionalnom jedinstvu, o drugom i drugačijem kao večnim neprijateljima srpstva, te predstavljali Bošnjake kao bolesne i inferiorne, pripremajući mentalni teren za masovnu likvidaciju. Zločinačke ideje potekle iz intelektualnih krugova Miloševićevi mediji su razglasili na sve strane, a upravo je RTS bio stožer ratnohuškačke propagande.
A možda današnji RTS-propagandisti pod “srebreničkim dešavanjima” misle na ono što se 16. jula 1995. godine dogodilo u Domu kulture u Pilici? Vojnici Vojske Republike Srpske tu su smestili oko 500 zatočenika iz Bratunca, pa su ih izveli na binu, pucali na njih iz automatskih pušaka kroz otvore kabina za projekciju filmova, koji se nalaze ispod plafona bioskopske sale, a među žrtve su bacali i bombe sa balkona. Među ubijenima bile su i dve žene. Niko nije preživeo masakr.
Pripadnici VRS su beživotna tela utovarili u kamione i odvezli ih do vojne ekonomije Branjevo, gde su ih pokopali. Kasnije su ih premeštali u sekundarne grobnice na lokalitetu Čančarski put, kako bi prikrili svoje zločinstvo. U rečniku ratnih zločinaca ta operacija se zove “asanacija terena”. Korišćenje izraza “srebrenička dešavanja” spada u drugu vrstu operacija – asanaciju mentalnog terena.
Poricanje kao deo genocidnog nasilja
Ispad RTS-a može se uporediti samo sa izjavom premijerke Srbije AneBbrnabić od pre nekoliko leta. Brnabić je pre četiri godine, blažena u svojoj beslovesnosti, povodom godišnjice genocida izjavila: “Ako se stalno vraćamo na jedne pa iste nesporazume među nama, neslaganja, prošlost, a ne gledamo u budućnost, onda ni region neće biti nikako drugačiji nego što je bio u prošlosti”. Tako je u premijerkinoj bestidnoj interpretaciji genocid postao nesporazum iz prošlosti, nekakva nesuglasica i neslaganje. I njoj bi trebalo postaviti isto pitanje: Zašto ne govori o “jasenovačkom nesporazumu” ili o “buhenvaldskom neslaganju”? Neiscrpna je mašta poricatelja genocida kad treba smisliti eufemizme za masovni pokolj.
Ono što rade novinari RTS-a, Ana Brnabić i nebrojeni drugi negatori nije puka jezička akrobatika, šifrirani govor, već nastavak genocida drugim sredstvima, u ovom slučaju jezičkim. To je precizno objasnio Roland Moerland, docent kriminologije sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Mastrihtu, u tekstu “Suočavanje s govorom koji anihilira: Poricanje genocida kao oblik nasilja i njegove političke implikacije” koji je objavljen u zborniku “Nikome se ne ponovilo Genocid u Srebrenici i borba protiv zaborava”.
Moerland piše: “Poricanje genocida u poslednjoj fazi predstavlja čin genocidnog nasilja po sebi, jer proces genocida dovodi do kraja. Takvo poricanje genocida je poslednji korak u procesu genocida i može se objasniti specifičnim ciljem koji genocid teži da ostvari, a to je anihilacija. Anihilacija ljude svodi na ništa, čini ih nepostojećim. (…) Poricanje genocida je tako inherentno povezano s genocidnim nasiljem i perpetuira zločin. Smith, Markusen i Lifton zaključuju da, usled svoje suštinske uloge u procesu izvršenja, poricanje genocida treba posmatrati ‘samo po sebi kao deo genocidnog nasilja’. Poricanje tako konstituiše direktnu egzistencijalnu pretnju za žrtve. Ono ubija istinu, a istoriju čini nerazumljivom, na taj način dovodeći do kraja proces genocidne anihilacije, dok se onima koji pate poriče status žrtve”.
Eufemizmi ratnih zločinaca
Ne samo da poricatelji genocida nastavljaju posao Ratka Mladića i njegovih egzekutora, već se služe i istim sredstvima, nisu se oni prvi dosetili eufemizama i zakukuljenog govora u šiframa. U rano jutro 15. jula pukovnik Ljubiša Beara tražio je od generala Radislava Krstića dodatnih 30 ljudi, iskusnih, prekaljenih i hladnokrvnih ubica, kako bi mogao da nastavi sa streljanjem zatočenih Bošnjaka. Žalio se kako major Radomir Furtula “nije ispoštovao naređenje šefa” (Ratka Mladića), nije mu poslao dovoljno ukoljica. Krstić mu odgovara: “Slušaj, on je njemu naredio da tenk se izvodi, a ne voz“, govoreći u šiframa, Beara ne bi trebalo da očekuje previše, major mu je poslao ono što ima.
Nakon poduže prepirke, Beara gubi živce, jer nastavak genocida ne može da čeka, stvar je hitna, pa kaže: “Ja ne znam šta da radim, Krle, najozbiljnije ti kažem. Ima još 3500 paketa koje moram da razdijelim, a nemam rješenja“. Paketi nisu pravi paketi, već ljudska bića, zarobljeni bošnjački muškarci i dečaci, a “razdijeliti” je eufemizam za pobiti. Ratni zločinci su pribegli kriptovanom govoru jer su pretpostavljali da se njihovi telefonski razgovori prisluškuju, a znali su i da upravo čine genocid, pa su nastojali to da prikriju. Za razliku od počinilaca, negatori pribegavaju šifrovanom govoru i eufemizmima kako bi nastavili genocidno nasilje, kako bi genocid održali u postojanju, kako bi ubijali žrtve po drugi, treći, stoti put, bez kraja i konca.
Pritom je ovde reč o umivenijim, uglađenijim poricateljima, ima u srpskoj javnosti i neuporedivo drastičnijih primera, od “Informera” i drugih tabloida, preko Vojislava Šešelja i ostalih zločinaca koji ne izbivaju iz televizijskih studija, pa sve do Milomira Marića, Vladimira Đunakovića i sličnih individua koje se odaju trijumfalizmu, slavljenju pokolja i igranju na kostima nevinih žrtava. Širok je dijapazon negiranja genocida u našoj krvničkoj javnosti, svega ima, samo su elementarna empatija, saosećanje, stid i sramota prisutni u tragovima, na marginama.
Nacistički jezički propis
Nisu naši negatori smislili jezičku politiku poricanja, stari je to izum, potiče još iz Trećeg Rajha. Nacisti su čak i ozakonili eufemizme i šifrovani govor tako što su doneli “jezički propis” (Sprachregelung), kako bi sakrili istinu o Holokaustu. U knjizi “Eichmann u Jerusalimu” Hana Arent piše da se retko mogu pronaći dokumenti u kojima se otvoreno govori o “istrebljenju”, “likvidacija” ili “ubijanje”.
Arent kaže: “Propisane šifre za ubijanje bile su ‘konačno rešenje’, ‘evakuacija’ (Aussiedlung) i ‘poseban tretman’ (Sonderbehandlung). Deportacija – osim kad se radilo o Jevrejima upućenim u Terezijenštat, ‘starački geto’ za privilegovane Jevreje, kada se nazivala ‘promenom boravišta’ – dobila je naziv ‘preseljenje’ (Umsiedlung) i ‘rad na istoku’ (Arbeitseinsatz im Osten), pošto su Jevreji doista često preseljavani na određeno vreme u geta, dok je izvestan procenat privremeno korišćen kao radna snaga”.
Samo su “nosioci tajne” u međusobnim razgovorima mogli da stvari nazivaju pravim imenima, komunikacija sa ostatkom sveta odvijala se na kriptovanom jeziku, Arent piše da je i sam termin “jezički propis” predstavljao šifru: “Njegovo značenje, običnim jezikom rečeno, bilo je laž”. Po nacističkom “jezičkom propisu”, za Jevreje i druge “nepoželjne” ljude određene za istrebljenje korišćena je reč “komad” (Stück), pa se tako govorilo kako je “hiljadu jevrejskih komada preseljeno na istok”.
Ne verujem da su srpski ratni zločinci i poricatelji genocida pomno proučavali literaturu o nacizmu, pre će biti da su sami stvorili “jezički propis” po kojem se Bošnjaci nazivaju “paketima”, a genocid u Srebrenici “srebreničkim dešavanjima” i “nesporazumom”. Uprkos neobaveštenosti i nepoznavanju istorijskih činjenica, pokazali su se kao dostojni naslednici kukastih prethodnika. Po svemu sudeći, radi se o izboru po srodnosti.
(balkans.aljazeera.net)