Proslava Dana pobede u Srbiji i Rusiji je odvratna farsa
Tragično iskliznuće iz afirmativnih civilizacijskih tokova
Piše: Pavle Radić
Deveti je maj, Dan pobede nad fašizmom i nacizmom. Deo sveta – neke države nastale raspadaom SSSR-a, SFRJ, a od 2000. i Izrael – tog dana obeležavaju pobedu nad nacizmom i fašizmom.
Tog je dana 1945.godine sovjetski maršal Žukov u prisustvu predstavnika zapadnih saveznika i čelnika poraženog Vermahta kraj Berlina (zapravo 8. maja kasno uveče po srednjoevropskom, a 9. maja po moskovskom vremenu) ratifikovao sporazum o kapitulaciji nacističke Nemačke usaglašen i potpisan 7. maja u Remsu između Nermačke i zapadnih saveznika, koji je stupio na snagu 8. maja (zapadne zemlje 8. maj simbolično obeležavaju kao Dan pobede bez vojnih parada i defilea vojske i oružja).
Deveti maj je i Dan Evrope. Tog dana 1950. francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman je predstavio predlog formiranja Evropske zajednice za ugalj i čelik, poznat kao Šumanova dekleracija, što se smatra početkom formiranja današnje Evropske unije (EU). Veće EU (najviši organ zajednice) 1985.g je donelo odluku kojom se 9. maj obeležava kao Dan Evrope. Nizom prigodnih aktivnosti i festivala u zemljama EU tog se dana simbolizuje jedinstvo i mir među evropskim narodima, nasuprot kroz istoriju traumatičnih ratnih sukobljavanja i međusobnog satiranja.
To su fakta, to je evropsko nasleđe iz sredine prošlog više nego traumatičnog veka. Na istoku, u Rusiji, Dan pobede tradicionalno se obeležava velikom vojnom paradom na Crvenom trgu – odakle su nekada sovjetske, a danas ruske vođe, poslednjih dvadesetak godina Putin – sa mauzoleja upućivale i upućuju Rusiji i još više svetu svojevrsne ’urbi et orbi’ poruke, demonstrirajući pre svega svoju vojnu moć. U zapadnim zemljama Dan Evrope obeležava se u simboličnoj atmosferi na način da se nasuprot mučnih istorijskih iskustava slavi evropsko jedinstvo i mir.
Ne bismo se bavili opšte poznatim činjenicama i simbolima iz novije istorije Evrope da nam ne samo ovogodišnji, nego i niz poslednjih Dana pobede više nego jasno ne pokazuju tragično iskliznuće najpre Srbije pre tridesetak i kusur, a potom Rusije unazad bezmalo desetak godina, iz afirmativnih civilizacijskih tokova; iskliznuće iz zajednice zemalja utemeljenih na čuvanju mira i stabilnosti, iskliznuće iz zajednice naroda koji istinski neguju antifašističke i antinacističke tradicije i demokratske tekovine stečene velikom pobedom nad fašizmom i nacizmom, pri čemu su pobedi nad zlom i mali srpski i veliki ruski narod dali nesporan veliki i poštovanja vredan doprinos. Srbi kroz Narodnooslobodilačku borbu – zajedno sa pripadnicima drugih naroda i narodnosti bivše Jugoslavije, Rusi kroz Crvenu armiju – zajedno sa pripadnicima brojnih drugih naroda i narodnosti ondašnjeg Sovjetskog saveza. Bez nekritičkog obogotvorenja ratnih podviga i herojstva kako jugoslovenskih partizana tako i Crvene armije, može se reći da su se kroz učešće u borbi protiv zla fašizma i nacizma i srpski i ruski narod upisali u časne stranice kako svojih nacionalnih, tako i evropske istorije.
Ali, avaj!
Stvari u Srbiji su krenule po zlu krajem osamdesetih i početkom devedesetih prošlog veka, kad je nacionalističko-klerikalna (kontra)revolucija zbrisala ne ono što je u dotadašnjem socijalističkom sistemu bilo defektno i civilizacijski prevaziđeno, nego je srpski nacionalizam zbrisao ono što je u SFRJ bilo istinsko emancipatrosko i slobodarsko iskustvo. U ime velikodržavne ideologije najpre su zbrisane autonomije Vojvodine i Kosova, osporavan je avnojevski princip konstitutivnosti Jugoslavije – temelj bez kojeg nije bio moguć opstanak zajedničke države – osporavane su granice federalnih jedinica, masovno se krenulo što u miloševićevski staljinistički nacional-socijalizam, što u četničko-ljotićevsku ideologiju opozicije, ignorisani su marginalni napori da se Srbija modernizuje i priključi zajednici evropskih naroda. Otrovnom propagandom sistematski je širena mržnja prema drugim narodima i narodnostima bivše države, i prema svakom u Srbiji ko se bunio protiv nacionalizma, ratnog zla i masovnih zločina izvršenih tobože u interesu „odbrane srpske nejači i srpskih ognjišta“ na područjima gde žive drugi narodi.
Ako neko ne pamti – ili je zaboravio kako je pogan nacionalistički jezik trovao ljude i spremao ih za ratna zla i zločine u ime bajagi odbrane ugroženog srpskog naroda – neka posluša Putinov gebelsovski jezik kojim pravda zločinačku agresiju na Ukrajinu. Princip je apsolutno isti, u pitanju su samo nijanse i različiti su narodi žrtve bolesnih nacionalističkih srpskih i ruskih umova.
Stvari u Rusiji su pak krenule po zlu dolaskom Putina na vlast. Taj hladni, a duboko frustrirani KGB aparatčik, pošto je zaseo u pozlaćene salone Kremlja odmah je krenuo sa revitalizacijom sovjetskog modela vladanja, sa revitalizacijom u osnovi staljinizma u novim uslovima. I dogurao je do onog što poslednjih meseci s užasom gledamo u Ukrajini – do zla na kojeg bi mu po obimu i načinu izvođenja pozavideli i nacisti, koje je slavna Crvena armija – na koju se tiranin iz Kremlja besramno poziva – uz sadejstvo saveznika sa Zapada i, ne treba prećutati – jugoslovenskih partizana – slavodobitno pobedila. Rečnik, propaganda, teror nad kritičkim glasovima u Rusiji, slični su ako ne i istovetni teroru koje je Miloševićev režim provodio u Srbiji.
Proslava Dana pobede u Srbiji poslednjih trideset i kusur godina i u Rusiji poslednjih, a naročito ove godine, je odvratna farsa. Srbija i Rusija su ratovima – Srbija protiv avnojevske Jugoslavije a Rusija ratom ne samo protiv Ukrajine – grubo obeščastile slavnu prošlost iz Drugog svetskog rata. Da budemo još direktniji, i Srbija i Rusija su se bezumnim ratovima – da izvinite – posrali na prošlost kojom su se do ludila svojih tirana mogli ponositi.
Prošle godine na državnom obeležavanju Dana pobede u Srbiji su se orile ljotićevske koračnice i isticao se portret Draže Mihailovića, u Rusiji Putin gebelsovski kleveta Ukrajinu i njezin miroljubivi narod da su nacisti, koji – je l’ da pomagani od podmuklog antiruskog Zapada, SAD – ugrožavaju Rusiju. Ma ’ajde!
Zlim politikama srpski, jednako kao i ruski nacionalisti, klerikali i staljinisti srpski i ruski narod vode u bedu i međunarodnu izopštenost. Srbija doduše još ima šansu da se otrgne od zla, da izabere pravu stranu u sukobu dobra i zla, ali gledajući rezultate višedecenijskog trovanja naroda infantilnim rusofilstvom (putinoljubljem), teško da će izabrati Evropu i pripadnost uređenim društvima. Jedino se u Srbiji, u srpskim gradovima, neskriveno slavi Putinovo zlo u Ukrajini. Teško ovom zabludelom narodu, teško mu sa ovakvom inteligencijom.
Od jajarluka naprednjačke (radikalsko-miloševićevske) vlasti i moralno-intelektualnoj bedi rusofilske inteligencije i Srpske pravoslavne crkve, čini se da su odvratnija prenemaganja onih bajagi srpskih građanskih intelektualaca, koji ne bi da se mešaju – kako besramno drobe – u rat je l’ da licemernog Zapada sa Rusijom, preko ukrajinskih leđa. Moralno dno dna.
(Autonomija.info)