Pripremio: Omer Karabeg
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome postoje li danas bosanski Srbi. Sagovornici su bili Srđan Puhalo, socijalni psiholog iz Banjaluke, i Dejan Ilić, urednik u izdavačkoj kući Fabrika knjiga iz Beograda. Bilo je reči o tome zašto Dodik smatra da je naziv bosanski Srbi uvredljiv za Srbe koji žive u Republici Srpskoj, da li se taj termin koristi u Srbiji, da li su bosanski Srbi po mentalitetu, običajima i jeziku bliži Hrvatima i Bošnjacima iz Bosne i Hercegovina nego Srbima iz Šumadije i sa juga Srbije, šta Dodik želi da postigne izbacivanjem prideva bosanski iz upotrebe u Republici Srpskoj, da li politički vrh Srbije prihvata Dodikovu tezu o nepostojanju bosanskih Srba, da li Dodik ozbiljno misli kada govori o ujedinjenjuRepublike Srpske i severa Kosova sa Srbijom ili to kaže da bi dobio glasove nacionalista, kakve posledice mogu imati takva njegova javna zalaganja, kao i o tome može li Deklaracija o položaju srpskog naroda, koju će usvojiti parlamenti Srbije i Republike Srpske, izazvati nove sporove na Zapadnom Balkanu.
Omer Karabeg: Milorad Dodik često ponavlja da je naziv bosanski Srbin uvredljiv za Srbe koji žive u Republici Srpskoj. Gospodine Puhalo, da li vas, Srbina iz Banjaluke, taj naziv vređa?
Srđan Puhalo: Ne vrijeđa me, jer tu nema ničega lošeg i netačnog. Problem je u tome što naši političari daju sebi za pravo da nam nameću identitete. To traje od devedesetih godina, kada su počeli da nam govore ko smo i šta smo, šta smijemo, a šta ne smijemo biti. Oni svoje politike zasnivaju na nametanju identiteta, oni nas prave onakvim kakvim oni žele da budemo. Podsjetiću vas da Milorad Dodik prije petnaestak godina uopšte nije imao problema s nazivom bosanski Srbi, upravo je on bio oponent onima koji su tvrdili da nismo bosanski Srbi. Ta njegova metamorfoza pokazuje da je pitanje identiteta kod nas političko pitanje, a ne stvar pojedinca i njegovih osjećanja.
Dodikovi Srbi
Omer Karabeg: Da li se u Beogradu koristi naziv bosanski Srbi za Srbe koji žive u Bosni i Hercegovini?
Dejan Ilić: Ne umem da vam odgovorim na to pitanje. Pretpostavljam da bi neko rekao bosanski Srbi, neko Srbi, a verujem da ima i onih koji ih zovu Bosanci. Da živim u Bosni i ako bi me neko nazvao bosanskim Srbinom, ne bih video u tome ništa loše, ali kada bi me Milorad Dodik nazvao Srbinom, za mene bi to bilo uvredljivo. Ne bih voleo da budem Srbin onako kako Dodik definiše Srbe. Zamolio bih ga da me ne naziva tako, jer ne želim da budem to što on označava tim imenom. Kada on kaže da je naziv bosanski Srbi uvredljiv za Srbe iz Republike Srpske, zanima me na kom je to istraživanju zasnovao takav zaključak. Da li je išao i intervjuisao jednog po jednog građanina Republike Srpske i pitao ih da li ih vređa kada ih neko zove bosanskim Srbima? Ako je on to zaista uradio, onda bi bilo lepo da nam kaže u kojim procentima i kako su se ljudi izjašnjavali. Ovako, reč je o manipulaciji. Imate nasilnika i siledžiju koji je dao sebi za pravo da govori u ime svih, a da on to pravo nije ni od koga dobio nego ga je prigrabio, pa tvrdi – ljudi u Republici Srpskoj misle baš ovako kako vam ja kažem.
Šta mi imamo sa Vranjancima
Omer Karabeg: Ja sam najveći deo svoga života proveo u Bosni i Hercegovini i u Srbiji. Meni se čini da su bosanski Srbi po svom mentalitetu, a ako hoćete i po jeziku kojim govore, mnogo bliži Hrvatima i Bošnjacima iz Bosne i Hercegovine nego Srbima iz Šumadije, da ne govorima o Srbima iz južne i istočne Srbije.
Srđan Puhalo: Mislim da je sasvim normalno da su Srbi, Hrvati i Bošnjaci koji žive u istoj zemlji bliži jedni drugima i da više liče jedni na druge, jer su vijekovima živjeli zajedno. Imamo vrlo slične običaje, školovali smo se po istim planovima i programima, družili se, ženili se međusobno, tako da je to sasvim normalno i očekivano. Međutim, kada se razlike koje postoje između Srba, Hrvata i Bošnjaka potenciraju, kada im se daje na značaju, onda one postaju nešto što je nepremostivo. U tome je problem. A to se radi posljednih tridesetak godina. Te razlike su se devedesetih godina morale dići na kvadrat da bismo prepoznali neprijatelja, nekoga protiv koga se moramo boriti. To je posljedica nacionalističke politike ne samo kod Srba već i kod Hrvata, a bogami i Bošnjaci su počeli da, tako da kažem, vode računa o svom identitetu, da naglašavaju svoje posebnosti. To je taj usud nacionalizma koji nastoji da nam pokaže koliko se i kako razlikujemo. Inače, tvrdim da ljudi koji žive u Banjaluci ne razumiju Vranjance i Srbe iz Vladičnog Hana. Postavlja se onda pitanje kako nam Srbin sa kojim nemamo nikakvog dodira i nikakvog kontakta može biti bliži od prvog komšije koji je druge etničke pripadnosti i druge vjere.
Dejan Ilić: Govorite o mentalitetu čitavih grupa. Imam rezervu prema takvim pojmovima i kategorijama. Ne verujem da postoji nešto što bi bio mentalitet bosanskih Srba, kao sto ne verujem da postoji mentalitet Bošnjaka ili Hrvata koji žive u Bosni i Hercegovini. Možemo da govorimo o jeziku. Sasvim je sigurno da će se ljudi koji žive tamo mnogo lakše razumeti, a siguran sam da nekoga iz Vranja ne bi ništa razumeli. Ali ja ne znam zasto mi nasedamo na priču Milorada Dodika o bosanskim Srbima. To je politička priča koja ima jasan cilj – da se razbije Bosna i Hercegovina i da Republika Srpska postane ili nezavisna država ili da se pripoji Srbiji. To sa etničkim grupama, sa osobinama ljudi, sa mentalitetima, apsolutno nema nikakve veze. To što Dodik tvrdi da postoje neki Srbi u Republici Srpskoj, da ti Srbi nešto dele između sebe i da ih to čini jako sličnim i bliskim ljudima u Srbiji pa bi zato trebalo da da sa njima žive u jednoj državi – to je naprosto laž, to nije tačno. On to radi jer mu odgovara stanje konflikta u Bosni i Hercegovini i jer u tom stanju on za sebe grabi više moći nego sto bi mu institucionalno pripadalo. To je jedan loš politički projekt. Videli smo devedesetih godina kakve posledice takvi projekti mogu imati.
Dobri i loši Srbi
Omer Karabeg: Šta Dodik hoće da postigne ukidanjem naziva bosanski Srbi?
Srđan Puhalo: Prvo, ukidanjem naziva bosanski Dodik izaziva strašan bijes i nemoć kod Bošnjaka, što njemu odgovara. Bošnjaci ništa ne mogu da urade, ali ih to strašno nervira, jer na taj potez gledaju kao na korak ka separatizmu Republike Srpske. Drugo, takva politika razgrađuje suštinu Bosne i Hercegovine, to jest one nekadašnje BiH koja je značila zajednički život, što se tada zvalo bratstvo i jedinstvo, prevazilaženje etničkih granica i stvaranje identiteta koji se zvao bosanski. Razgrađivanjem Bosne i Hercegovine i izazivanjem bošnjačke reakcije Dodik homogenizuje Srbe i kreira novi identitet koji ne smije imati bilo kakvu poveznicu sa Bosnom. A sve to treba da bude uvertira u stvaranje države Republike Srpske. Biti Srbin – to je danas primarni identitet u Republici Srpskoj. Pri tome, vladajuće partije dijele Srbe na dobre i loše, patriote i izdajnike. Patrioti su oni koji su uz vlast i oni su pravi Srbi, a izdajnici su svi koji su protiv ove vlasti, a to je opozicija. Sve to je izazvalo šizofreniju kod normalnih građana. Ljudi se dijele na izdajnike i patriote, a sve zbog prefiksa bosanski. Ako vam taj prefiks ne smeta onda ste izdajnik, a ako vas vrijeđa, onda ste pravi Srbin i patriota. I ta politika daje efekta. Imamo mlade generacije koje ne pamte predratnu Bosnu i Hercegovinu i za koje je ovo sadašnje stanje sasvim prirodno i normalno. Mislim da se u Repubublici Srpskoj veoma uspješno gradi novi identitet koji nema veze sa Bosnom i Hercegovinom. Ono što radi Dodik daje rezultata. Ali to nema veze samo sa Dodikom, već i s hrvatskim i bošnjačkim nacionalizmom. Podsjetio bih da su jedino Bošnjaci vodili kampanju pred zadnji popis u Bosni i Hercegovini. Govorili su – nismo mi Bosanci, mi smo Bošnjaci. Nametali su taj identitet ljudima koji nisu bilo sto posto sigurni ko su i šta su i kako će se izjasniti na popisu. Govorili su im da je veoma važno da se svaki musliman koji živi u BiH izjasni kao Bošnjak. Očito da bosanstvo može biti opasno i za jedne, i za druge, i za treće nacionaliste u Bosni i Hercegovini.
Predsednik SANU
Omer Karabeg: Da li politički vrh u Srbiji prihvata Dodikovu tezu o nepostojanju bosanskih Srba?
Dejan Ilić: Nemam nikakvu dilemu da ljudi iz političkog vrha Srbije podržavaju Dodika u svemu što radi. Ali nije reč samo o političkom vrhu. Čovek koji je na čelu SANU izjavio je da su Srbi poraženi na Kosovu, ali da treba da se okrenu ka Republici Srpskoj, jer je tu zdravi korpus srpskog naroda, koji je brojan i obrazovan i o kome bi trebalo voditi računa. Nije završio misao, pretpostavljam da je mislio da je to strana na koju bi trebalo da se širi Srbija u nekoj doglednoj ili daljnjoj budućnosti. Reč je o Vladimiru Kostiću, predsedniku SANU, koji se čak predstavlja kao umereni čovek, kao razumna osoba. Inače, ja mogu da razumem da neko ko živi u BiH kaže: “Ja neću da se zovem bosanski Srbin, ja hoću da budem samo Srbin“. To je njegovo pravo.
To je potpuno u redu i mogu o da razumem. Svako može da odluči šta hoće da bude, pa ako neće da bude bosanski Srbin, nego samo Srbin, meni je to potpuno u redu. Ali da li na osnovu toga može da zahteva određenu teritoriju i pravo da odlučuje o političkoj budućnosti svojih sugrađana? To je isto kao kada bih ja tražio obnovu Jugoslavije, jer je moj prvi identitet jugoslovenski, pa sada treba da idem okolo, maltretiram ljude i obnavljam Jugoslaviju. Ideja da u državi moraju da žive ljudi koji su isti – užasno je opasna. Ako neko neće da bude bosanski Srbin, već samo Srbin – to nije problem, ali to ne znači da zbog toga mora da menja granicu. Ne. Mi smo se sticajem okolnosti našli unutar tih granica i treba da se dogovorimo kako ćemo da živimo zajedno. Ako neko kaže: “Možemo da živimo zajedno samo ako smo svi isti“ – to je očigledno nasilje i na to ne sme da se pristane. Verujem da je ideja sledeća: ako vi uporno ponavljate da ne postoje bosanski Srbi, ako deca to uče i školi, ako postoji jaka indoktrinacija, onda je to jedna vrsta društvenog inženjeringa. Cilj je da se u nekoliko generacija zaredom proizvedu ljudi koji se osećaju samo kao Srbi i koji misle da će se njihov identitet realizovati ukoliko se Republika Srpska jednog dana spoji sa Srbijom, pa da se onda kaže – evo većina hoće zajedničku državu sa Srbijom. Ali, moramo da vidimo kakve su posledice. Podsetio bih da je Srbija iz ratova devedesetih izašla kao etnički prilično homogena zemlja. Procenat njenih stanovnika koji se izjašnjavaju kao Srbi danas je 90 odsto, a pre ratova bio je između 50 i 60 posto. Da li je to Srbiju čini boljom zemljom, da li se danas u Srbiji živi dobro? Da li smo time što smo dobili tu identitetsku satisfakciju rešili sve svoje probleme? Ne. Danas, kada je Srbija etnički potpuno homogena imamo, kao i u Republici Srpskoj, podelu na dobre i loše Srbe, na izdajnike i patriote. Toj vrsti nacionalističkog mišljenja nema kraja. Nema nade da se živi u pristojnim državama, ako te države vode ljudi koji razmišljaju onako kako razmišlja Milorad Dodik.
Dodikova Srbija
Omer Karabeg: Dodikov ideal je očigledno, on to i ne krije, etnički čista država u kojoj bi živeli isključivo Srbi. On, uostalom, i govori da bi Srbija trebalo da pripoji Republiku Srpsku i sever Kosova. On je jedini od srpskih lidera koji to otvoreno govori.
Srđan Puhalo: Mislim da Dodiku nije cilj pripajanje Republike Srpske Srbiji. To je nešto što žele da čuju nacionalno osviješteni Srbi u Srbiji i Republici Srpskoj – i on to priča da bi njih zadovoljio. Mislim da je njemu cilj da što duže ostane na vlasti u Republici Srpskoj, jer on vrlo dobro zna da je bolje biti prvi u selu nego ne znam koji u gradu, a bojim se da bi se to desilo kada bi se Republika Srpska spojila sa Srbijom. Srbija bi pojela njegovu moć. Ja nisam siguran ni da li je Milorad Dodik stvarno nacionalista. Rekao bih da nacionalisti pokušavaju preko njega da ostvare svoje ciljeve, a on kao pragmatičan političar igra njihovu igru, jer zna da mu to donosi glasove. Ne smijete zaboraviti da je Dodik do sada pravio zaokrete od 360 stepeni. To stalno moramo imati na umu kada govorimo o Miloradu Dodiku i njegovim idejama. Ne bih se zavaravao tom pričom o ujedinjenju Srbije i Republike Srpske. To je priča za široke mase, jer ljudi to vole da čuju, ali bojim se da od toga nema ništa ni u dalekoj budućnosti.
Dejan Ilić: Ako sam dobro razumeo, kolega Puhalo sumnja da Dodik ima nameru da uradi ono o čemu govori. Voleo bih da je to tačno ali, nažalost, o namerama političara možete da sudite samo na osnovu onoga sta oni izgovaraju. Šta se u njihovim glavama događa – bojim se da nam nije dostupno. Mogu da pretpostavim da neko ne izgovara sve što misli, ali kada čujem da je neko nešto izgovorio, nema nijednog razloga da to ne shvatim ozbiljno. Ne bih podcenio učinak Dodikovih izjava. Možda on i ne misli ozbiljno kada to izgovara, ali šta ako ga neki ljudi ozbiljno shvate i krenu da realizuju to sto je on izgovorio, a nije ozbiljno mislio. Pamtim kako se raspala Jugoslavija. Verujte mi, nijednog trenutka nisam poverovao da je to moguće. Šta god bi tada političari rekli, uvek sam pomislio – pa valjda su ti ljudi normalni, valjda imaju dovoljno razuma da se ne upuštaju u takvo nešto. A onda sam gledao kako se sve to događa. Danas, kada neko takve stvari izgovara, poučen tim iskustvom, razmišljam o posledicama onoga što je izgovoreno i malo me zanima šta je govornik zaista imao u glavi. Političari funkcionišu u javnom prostoru i ono što oni izgovore ima svoje posledice. Mi nemamo nikakvu garanciju da će ih ljudi koji ih slušaju shvatiti kao neozbiljne. Naprotiv, imamo iskustvo iz devedesetih i mislim da se stalno treba vraćati na to. Dakle, kada Dodik kaže da je Bosna i Hercegovina nefunkcionalna država i da nema nijednog razloga da ona i dalje postoji – možda on to zaista i ne misli, ali to ima posledice. On je to izgovorio i pretpostavljam da veliki broj ljudi u Republici Srpskoj to shvata ozbiljno. Kada Dodik kaže da su Srbi sa obe strane Drine jedan narod i da treba da žive u istoj državi – zašto bismo mislili da ne postoje ljudi koji će u to da poveruju i krenu da to realizuju.
Srđan Puhalo: Nastajanje nove države ne zavisi samo od volje naroda, već i od konteksta međunarodne politike. Mogu Srbija i Republike Srpska koliko hoće željeti da se ujedine, ali se postavlja pitanje koliko je to realno u evropskom kontekstu. Osim toga, ne treba zaboraviti da Bosna i Hercegovina velikim dijelom graniči sa Hrvatskom, pa je pitanje da li bi Hrvatska na to pristala i u šta bi se to pretvorilo. Ta retorika je muzika za uši svakog srpskog nacionaliste, ali je jasno da to nije realno. To su stvari na osnovu kojih moramo procjenjivati ono što govore domaći političari.
Dejan Ilić: Od njih možemo sve da očekujemo. Kolega Puhalo je izneo argumente koji su savršeno racionalni, ali ne znam zašto bismo verovali u racionalnost tih ljudi. Sve što je on rekao mislim i ja – i baš zato se plašim. Ja također mislim da to nije moguće, ali se bojim strašnih posledica ako bi neko to ipak pokušao.
Deklaracija i Memorandum
Omer Karabeg: Dodik veoma mnogo očekuje od Deklaracije o položaju srpskog naroda koja uskoro treba da bude predstavljena javnosti. On ističe da će se ta deklaracija, kako on kaže, ”obračunati sa stereotipom da smo mi bosanski Srbi”. Pošto će deklaracija biti usvojena u parlamentima i Srbije i Republike Srpske, verujete li da će se nakon toga vršiti pritisak da termin bosanski Srbi nestane iz upotrebe?
Dejan Ilić: Verujem da će kod ozbiljnih ljudi ta deklaracija biti samo predmet podsmeha i izrugivanja, ali to ne znači da ona neće imati neke realne posledice. Vrlo je moguće, da se vratim na ono o čemu smo malopre govorili, da će to biti platforma na osnovu koje će neko u Republici Srpskoj reći – mi smo svi jedno i pošto je Bosna i Hercegovina nefunkcionalna država, zašto je ne bismo rasturili i ušli u zajednicu sa Srbijom. Ako se to desi, onda onaj prefiks bosanski stvarno postaje višak. Ako se dobro sećam neko je ratnih godina probao da uvede ekavicu u Republiku Srpsku. Mislim da je to bila ideja jednog profesora sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. On je predlagao da se ijekavica izbaci iz upotrebe i da ostane samo ekavica. Čini mi se da se jedno vreme ozbiljno radilo na tome ali, naravno, to nije uspelo. Ne može društvo da se oblikuje pukom silom. I ova deklaracija mi liči na to.
Srđan Puhalo: Sintagmu bosanski Srbi danas nigde ne možete čuti u Republici Srpskoj – ni na javnom servisu, ni u medijima, ni na drugim mjestima. A ako vam taj izraz ne smeta, nije pametno da ga javno upotrebljavate, jer to može imati posljedice po vaš posao i karijeru. Ja mislim da Deklaracija o položaju srpskog naroda, koju još niko nije vidio, treba da posluži Vučiću i Dodiku za neke njihove ciljeve. Vučiću je ona potrebna da bi se pokazao kao patriota, jer ako ne može da upravlja Kosovom on će se, eto, brinuti o Srbima iz Republike Srpske i ostalim Srbima od Crnog mora do Atlantika. Dodiku ta deklaracija dobro dođe da se nametne kao jedan od vođa Srba, ne samo u Republici Srpskoj nego i kao neko ko se brine o Srbima u Crnoj Gori, na Kosovu, u Hrvatskoj, Sloveniji, Austriji ili već gdje. Svrha tog papira je da se Vučić potvrdi kao patriota, iako traži dozvolu da ode na Kosovo, i da se Dodik oslobodi imidža provincijskog političara i postane neko ko ima veću regionalnu težinu i moć. Iako ne znam sta piše u tom dokumentu, znam da će od toga biti napravljen veliki cirkus, ali teško je procijeniti kakav će značaj imati taj dokument. Vjerujem da i Memoradum SANU, kada se pojavio, nije bio shvaćen onako kako je shvaćen devedesetih godina i nije se vodilo računa o tome kakve posljedice može da izazove. Tako da nisam siguran koliko ovaj dokument može biti opasan za Srbe i druge narode koji na Balkanu žive sa Srbima.
(slobodnaevropa.org)