Tema najnovijeg Mostu Radija Slobodna Evropa bila je kakav je značaj nedavne presude Haškog tribunala kojom su Jovica Stanišić, bivši šef Službe državne bezbednosti Srbije, i njegov zamenik Franko Simatović osuđeni za ratne zločine. Sagovornici su bili Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije, i Refik Hodžić, savetnik u Evropskom institutu za mir i bivši portparol Haškog tribunala.
Bilo je reči o tome da li je ta presuda potvrda da je Srbija kao država bila umešana u ratne zločine u Bosni i Hercegovini što zvanični Beograd uporno negira, zašto to do sada nije bilo potvrđeno ni u jednoj haškog presudi iako su na mnogim suđenjima izneti dokazi koji su govorili o umešanosti Srbije i zašto je proces Stanišiću i Simatoviću trajao dvadeset godina.
Razgovaralo se i o tome da li bi Međunarodni sud pravde 2007. godine presudio da Srbija nije učestvovala u genocidu u Srebrenici da je tada postojala presuda Stanišiću i Simatoviću, zašto su i vlast i opozicija u Srbiji prećutali tu presudu, da li će žrtve zločina Stanišića i Stamatovića imati pravo na odštetu od Srbije kao i o tome zašto se pripadnicima Arkanove Srpske dobrovoljačke garde, koju je finansirala Služba državne bezbednosti Srbije i koji su počinili stravične ratne zločine, do sada uopšte nije sudilo ni u Haškom tribunalu, ni na domaćim sudovima.
Omer Karabeg: Da li je ova presuda dokaz da je Srbija kao država bila umešana u rat i ratne zločine u Bosni i Hercegovini devedesetih godina?
Sonja Biserko: Opšte je poznata činjenica da je Srbija bila umešana, ali ovo je sudska potvrda da je Srbija bila agresor i u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj. Pre svega radi se o međunarodnom sukobu, a ne o građanskom ratu što je inače ovde odomaćeno, a, rekla bih, i kod nekih međunarodnih aktera. Nakon ove presude imamo novu situaciju u smislu ocenjivanja svega što se tokom rata dešavalo u Bosni i Hercegovini. Srbija već decenijama tvrdi da je to bio oslobodilački i odbrambeni rat i taj narativ se neće brzo promeniti ako se uopšte bude promenio u dogledno vreme. Ali u svakom slučaju sada imamo i sudsku presudu koja po prvi put tereti Srbiju za agresorsko ponašanje u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Refik Hodžić: Udruženi zločinački poduhvat, koji se pominje u ovoj presudi, pominje se i u drugim presudama koje se tiču zločina u Bosni i Hercegovini. Međutim, ovo je prva osuđujuća presuda za nekoga ko je vodio najvažniji organ državne bezbijednosti Srbije koji je bio direktno potčinjen Slobodanu Miloševiću.
Udruženi zločinački poduhvat
Omer Karabeg: Rekli ste da je ovo jedina presuda Haškog tribunala u kojoj se nedvosmisleno potvrđuje da je Srbija kao država bila umešana u zločine u Bosni i Hercegovini. Zašto do sada ni u jednoj haškoj presudi nije potvrđena ta uloga Srbije iako su mnogi dokazi, izneti na suđenjima optuženim za ratne zločine, govorili o umešanosti Srbije?
Sonja Biserko: U drugim haškim presudama to je indirektno prisutno. Recimo, u presudi Karadžiću kaže se da su su Arkan i Šešelj bili članovi udruženog zločinačkog poduhvata, a u presudi Ratku Mladiću govori se o ulozi Vojske Jugoslavije u ratu u Bosni i Hercegovini. Iz tih i drugih presuda vidi se kolika je bila uloga Srbije u tom ratu. Ali, nažalost, do presude Stanišiću i Simatoviću nije bilo nijedne presude koja bi direktno optuživala Srbiju. Milošević je umro, a general Perišić, koji je u vreme rata bio načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, prvo je bio osuđen, pa je zatim oslobođen. Bilo je tu politizacije, a i menjanja kriterijuma. Stanišić i Simatović osuđeni su tek na trećem suđenju.
Refik Hodžić: Moramo razumjeti prirodu postupaka pred Haškim tribunalom gdje se sudilo pojedincima – konkretnim osobama za konkretne zločine – za razliku od postupka pred Međunarodnim sudom pravde gdje se sudi državama. U mnogim haškim presudama pojedincima ukazivalo se na ulogu Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini. O tome se govori već u prvoj presudi Dušku Tadiću.
U kasnijim presudama pominju se Arkan i Šešelj, a Miloševiću, čije suđenje nije završeno zbog njegove smrti, suđeno je za udruženi zločinački poduhvat koji je on predvodio. U presudama Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću vrlo detaljno se opisuje uloga Srbije u potpori zločinima koje su njih dvojica počinili.
Omer Karabeg: Optužnica protiv Stanišića i Simatovića podignuta je 2003. godine. Zašto je taj proces trajao dvadeset godina i bio najduži proces koji je vođen pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju?
Refik Hodžić: To je pitanje koje bi trebalo uputiti sudijama Tribunala. Stanišić i Simatović su najprije oslobođeni, pa je došlo do ponavljanja suđenja. Taj proces je bio obilježen odugovlačenjima zbog slabog ili navodno slabog zdravstvenog stanja optuženih, ali dvadeset godina je apsolutno neprihvatljivo za proces od tolike važnosti kao što je bio ovaj. Tokom trajanja procesa umrlo je dosta žrtava koje nisu dočekale pravdu.
Sonja Biserko: Prvo suđenje oslobodilo je obojicu bilo kakve odgovornosti. Čak se u objašnjenju te odluke pominje da je Stanišić bio posrednik mira što se pre svega odnosilo na njegovu ulogu u oslobađanju francuskih pilota koje je 1995. zarobila vojska bosanskih Srba. Postoji i dokumentacija u Hagu da je on bio saradnik stranih službi. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je to bio razlog oslobađajuće presude, ali u svakom slučaju postoje indicije. Tužilaštvo se žalilo, pa je suđenje ponovljeno. Proglašeni su krivim tek na trećem suđenju. To je presuda o kojoj razgovaramo. Veoma je teško komentarisati šta se dešavalo na tom suđenju jer je veliki broj sednica na zahtev Srbije bio zatvoren za javnost zbog navodno veoma osetljivih državnih dokumenata.
Međunarodni sud pravde
Omer Karabeg: Međunarodni sud pravde je 2007. godine po tužbi Bosne i Hercegovine presudio da Srbija nije učestvovala u genocidu u Srebrenici, niti u drugim zločinama tokom rata u Bosni i Hercegovini. Da li bi ta presuda bila drugačija da je u vreme tog procesa postojala presuda Stanišiću i Simatoviću?
Refik Hodžić: Teško je reći da li bi ta presuda bila drugačija. Vjerovatno bi bila drugačija makar u nekim elementima. Presuda Stanišiću i Simatoviću bila bi značajan dokaz bar u postupku revizije do koga nije došlo. Međutim, kada je riječ o presudi Međunarodnog suda pravde o Srbiji, često se zaboravlja nešto što je meni potvrdio jedan bivši sudija tog suda.
Rekao mi je da sudije Međunarodnog suda pravde ne žele da se pretjerano bave pitanjem genocida. Prag koji su oni postavili za dokazivanje genocida je vrlo visok. Ni u presudi Haškog tribunala Stanišiću i Simatoviću oni nisu osuđeni za genocid. Tako da ta presuda, da je bila donijeta ranije, ne bi garantovala osuđujuću presudu Srbije u procesu pred Međunarodnim sudom pravde. Ali sigurno je da bi ta presuda izgledala drugačije.
Omer Karabeg: Da li će nakon presude Stanišiću i Simatoviću Srbija kao država imati ikakve posledice?
Sonja Biserko: Imajući u vidu atmosferu u Srbiji teško da će ta presuda imati neki veći uticaj. Narativ o Haškom tribunalu kao antisrpskom sudu formirao se pre dvadeset godina, a posebno se učvrstio poslednjih deset godina. Vlada uverenje da je Srbija vodila oslobodilačke i odbrambene ratove, da je Srbija nedužna pogotovo kada je reč o raspadu Jugoslavije za koji se okrivljuju pre svega Hrvatska i Slovenija i međunarodna zajednica. O Srbiji i Srbima govori se kao o žrtvi. To je toliko zacementirano da je vrlo teško zamisliti se. Haški tribunal i njegove presude gledaju na drugi način. Pogotovo ova presuda koja Srbiju tereti kao agresora u ratovima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
“Tihi ponos”
Refik Hodžić: Ne mislim da će ta presuda imati ikakve posljedice po Srbiju. Nema nikakvog mehanizma koji bi rezultirao bilo kakvim posljedicama. Kad je riječ o odnosu Srbije prema Haškom Tribunalu, svi pomaci, koji su do sada učinjeni, bili su rezultat političkog pritiska koji je uvijek dolazio izvana. Danas tog političkog pritiska nema. Nastupilo je vrijeme “tihog ponosa” kao što je to prije nekoliko godina najavio Aleksandar Vulin kada je bio ministar odbrane.
Na djelu je otrovni revizionizam, pokušaj da se dovede u pitanje brdo činjenica koje danas imamo kao rezultat rada Tribunala. To je uzaludan posao jer je te činjenice nemoguće dovesti u pitanje pošto su one dokumentovane stotinama hiljada stranica dokumenata i dokaza. U isto vrijeme gradi se mit o bezgriješnosti borbe Srbije i Republike Srpske u kojem se ljudi poput Ratka Mladića i Radovana Karadžića potpuno rehabilituju i tretiraju kao heroji. To je sada zvanična politika.
Omer Karabeg: Kako tumačite činjenicu da vlast u Srbiji uopšte nije reagovala na presudu Stanišiću i Simatoviću? Nisu čak rekli ni da je ta presuda nepravedna i da je to još jedan dokaz da je Haški tribunal antisrpski sud kako obično reaguju na njegove presude. Niko iz vlasti se tim povodom nije oglasio, nije reagovala ni opozicija, a ni mediji se nisu preterano time bavili?
Sonja Biserko: Ignorisanje je oprobani metod da nešto stavite pod tepih. Srbija je rešila da se neće na odgovoran način baviti prošlošću. Izabrala je nekoliko godina iz 20 veka – to je 1914., 1941., 1995. i 1999. i oko toga se vrti cela kultura sećanja. Tužilaštvo za ratne zločine danas je potpuno mrtvo. Jedno vreme se bavilo slučajevima ratnih zločina koje su počinili Srbi, mada nikada nije ukazivalo na odgovornost države i državnih institucija, ali je od 2017., kada je došla nova tužiteljka, rad usmeren na srpske žrtve i zločine nad Srbima. U međuvremenu se osuđeni ratni zločinci glorifikuju kao nacionalni heroji. Oni imaju puni pristup medijskom i javnom prostoru, oni su ugledne ličnosti, predavači na fakultetima, promovišu se njihovi memoari.
Arkanovci
Omer Karabeg: Da li se pripadnicima Arkanove Srpske dobrovoljačke garde, koju je opremala i finansirala Služba državne bezbednosti Srbije i koji su počinili najstrašnije zločine u Bosni i Hercegovini, uopšte sudilo u Haškom tribunalu?
Refik Hodžić: Ne, koliko mi je poznato. Njihova uloga je pominjana u nekim predmetima, ali pred samim Tribunalom nije se sudilo pripadnicima Srpske dobrovoljačke garde. To treba gledati u širem kontekstu. Veliki broj ljudi je počinio zločine, a svega stotinjak je došlo pred sud. Nisam očekivao da bi osim samog Arkana možda i nekih njegovih zamjenika iko od njih mogao doći pred Tribunal. To je zadatak srbijanskog pravosuđa, a gospođa Biserko je upravo rekla šta možemo očekivati od tog pravosuđa. Nadam se da će možda biti suđenja u Bosni i Hercegovni onim pripadnicima Srpske dobrovoljačke garde koji su državljani Bosne i Hercegovine.
Omer Karabeg: Jedno od najužasnijih svedočenja o zločinima Srpske dobrovoljačke garde bila je fotografija vojnika te garde koji čizmom šutira u glavu mrtvu ženu. Fotografiju je 2. aprila 1992. godine u Bijeljini snimio čuveni fotoreporter Ron Haviv. Mediji su pisali da je to bio Srđan Golubović koji je nakon rata dugo godina nastupao kao di-džej na mnogim muzičkim koncertima, pa čak i na novosadskom Egzitu. Kćerka te žene je 2015. godine podnela krivičnu prijavu Tužilaštvu Srbije, a ono je tek početkom ove godine otvorilo istragu. Mislite li da će nešto od toga biti?
Sonja Biserko: Bila bih vrlo optimistična kada bih mislila da će od toga nešto biti, ali imajući u vidu aktuelnu atmosferu u Srbiji teško je to očekivati.
Žrtve
Omer Karabeg: S obzirom da je presudom Stanišiću i Simatoviću sudski utvrđeno učešće države Srbije u zločinima tokom rata u Bosni i Hercegovini, da li će naslednici žrtava imati pravo na odštetu?
Refik Hodžić: Nema načina da oni to ostvare u Srbiji. Teško je zamisliti neki sudski proces u Srbiji koji bi rezultirao odštetom žrtvama zločina Jovice Stanišića i Frenkija Simatovića. Međutim, s obzirom na to da su žrtve iz Bosne i Hercegovine, postoji pravni osnov da se takav proces pokrene pred sudovima u Bosni i Hercegovini. Nakon što bi oni saopštili da nemaju nadležnost da presude da strana država plaća odštetu njihovim državljanima, onda bi se, pošto je taj pravni put iscrpljen, mogao pokrenuti postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava. U tom slučaju, možda bi i bilo presude za odštetu.
Međutim, vrlo dobro znamo da mnoge presude Evropskog suda i dandanas čekaju izvršenje. Takva presuda Evropskog suda imala bi simboličku vrijednost, ali teško da bi žrtve dočekale isplatu odštete. Postoji i mogućnost pokretanja tužbe pred pravosuđem neke evropske zemlje ili američkim pravosuđem. Srodnici žrtava genocida u Srebenici dobili su odštetu od Holandije. Imajući u vidu taj presedan, Majke Srebenice su nakon presude Stanišiću i Simatoviću najavile da će podnijeti tužbu protiv Srbije i tražiti pravdu za svaku žrtvu. Ostaje da se vidi kako će ih savjetovati njihovi pravni savjetnici gdje da pokrenu takve postupke.
Asad bez Tribunala
Omer Karabeg: Ima li simbolike u tome da je tek u poslednjoj presudi Haškog tribunala sudski utvrđeno učešće Srbije u zločinima u Bosni i Hercegovini? Ovih dana je glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc rekao je da je ta presuda prikladno poslednje poglavlje u radu Haškog tribunala.
Sonja Biserko: To jeste završnica koja je, što se Srbije tiče, užasno važna. Ta presuda je na kraju zaokružila kontekst u kojem su se ratovi dešavali. U tom kontekstu glavnu ulogu imala je Srbije pre svega u agresiji na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. To što je to suđenje toliko trajalo izazivalo je mnoge sumnje i nedoumice, međutim, pravda je ipak na kraju pobedila. Tužilaštvo je uspelo da dokaže da je Srbija kao država bila involvirana u te ratove. Ta presuda je posebno važna i zbog toga što se utvrđuje veza između države Srbije i paravojnih formacija koje su najvećim delom počinile zločine u Bosni i Hercegovini. Mislim pre svega na arkanovce, pripadnike Crvenih beretki i šešeljevce koji ovde uživaju ugled. Neki od njih takoreći svakodnevno učestvuju u raznim televizijskim emisijama. Pogotovo Vojislav Šešelj.
Refik Hodžić: Mislim da je ta presuda više od simbolike. Otkako sam otišao iz Haškog tribunala, godinama radim na sličnim problemima nekih drugih zemalja od Sirije do Mijanmara i Avganistana. Kad vidim koliko su pokušaji tamošnjih žrtava da dođu do pravde osuđeni na propast, drago mi je što su u našem slučaju geopolitičke okolnosti bila takve da je bio moguć Međunarodni krivični tribunal za ratne zločine, pa su osuđeni moćnici koji su počinili zločine. Danas to nije moguće, pa su Bašar el Asad i njemu slični nedodirljivi. Presude poput ove čine me vrlo ponosnim za sve godine rada koje sam dao Tribunalu. Mislim da je to što je uradio Haški tribunal najbolje što nam se desilo od završetka rata.
(slobodnaevropa.org)