Zvjerstva Šešeljevih dobrovoljaca u Domu kulture Čelopek
Današnji performansi Šešelja i pristalica su gotovo dječija igra u odnosu na ono što su radili Šešeljevi dobrovoljci tokom ratova devedesetih godina.
Piše: Tomislav Marković
Šešelj i njegovi radikali već danima ne prestaju sa skandalizovanjem srpske javnosti. Šešelj je, odmah po izricanju presude u Hagu, najavio da će ponoviti ratne zločine i da će ovog puta početi od predsednika Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini Tomislava Žigmanova i predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka.
Šešelj je svoje performanse nastavio pretnjama da će “razbiti njušku” svakome ko se usudi da ga nazove ratnim zločincem, njegovi poslanici pretili su poslanici Demokratske stranke Aleksandri Jerkov, na kraju je Šešelj sa partijskim kolegom izgazio hrvatsku zastavu ispred Narodne skupštine, potom je psovao “majku ustašku” hrvatskoj delegaciji i izazvao diplomatski skandal. Najavljeni miting u Hrtkovcima od kojeg radikali ne odustaju, uprkos policijskoj zabrani, biće još jedna prilika za nasilničko ponašanje na koje su nas odavno navikli.
Današnji performansi Šešelja i njegovih radikala deluju strašno, ali sve su to bezazlene, gotovo dečje igre u odnosu na ono što su radili Šešeljevi dobrovoljci tokom ratova devedesetih godina. Među mnogobrojnim zločinima Šešeljevih pristalica svojom surovošću, brutalnošću i užasom posebno se ističu oni počinjeni u Domu kulture Čelopek u leto 1992. godine.
Tu su se svojim zverstvima naročito istakli Dušan Vučković zvani Repić i Darko Janković zvani Pufta, članovi paravojne formacije “Žuta osa” sačinjene od Šešeljevih pristalica. Vučković je bio član Srpske radikalne stranke, a Janković je u drugoj polovini maja 1992, u kratkoj pauzi između ratovanja i pljačkanja po Istočnoj Bosni, radio kao obezbeđenje na mitinzima SRS-a u Kragujevcu i Podgorici.
Krvavi Bajram
Dom kulture u Čelopeku bio je pretvoren u zatvor za Bošnjake iz sela Divič u okolini Zvornika. Meštani Diviča mogli su još u martu 1992. da vide kako se na srpskoj obali Drine, pokraj Malog Zvornika, raspoređuju tenkovi i artiljerija JNA. Sa tog položaja 9. aprila je granatiran Kula grad iznad Zvornika (toliko o tome da Srbija nije bila u ratu).
Divič je sa srpske obale granatiran 26. aprila, a sutradan je srpska vojska ušla u selo, okupila meštane oko džamije i tražila da predaju oružje. Većina meštana je napustila selo, ali su se posle nekoliko dana vratili, jer tu nije bilo ratnih sukoba.
Srpski vojnici su ponovo ušli u Divič krajem maja, a potom su u dva autobusa preduzeća Drinatrans strpali 162 muškarca i prebacili ih u Dom kulture Čelopek, uz pratnju policije. Uslovi u tom improvizovanom zatvoru-logoru bili su strašni, prvih dana zatočenicima nisu davali nikakvu hranu, vode nije bilo dovoljno, a čuvari zarobljenicima nisu dozvoljavali da izlaze iz prostorije u kojoj su zatočeni.
Najstrašnije su bile posete Šešeljevih dobrovoljaca koji su upadali u Dom kulture da bi se neljudski iživljavali nad Bošnjacima, da bi ih mučili, zlostavljali i ubijali.
Ono što su šešeljevci radili u Domu kulture Čelopek bila je jeziva orgija užasa koju normalan ljudski um jednostavno ne može da pojmi. Vučković i Janković, u pratnji svojih saboraca Ivana Koraća Zoksa, Dragana Slavkovića Toroa, Siniše Filipovića Lopova, Gorana Savića i mnogih drugih demonstrirali su sve mračne dubine patološkog zločinačkog uma.
Uoči Bajrama, 10. ili 11. jula, upali su u Dom kulture, naredili da na binu izađu očevi i sinovi, zapovedili su im da se svuku, a potom su ih naterali na međusobni oralni seks. Janković je jednom zarobljeniku stavio cev puške u usta, tako ga primorao da se propne na prste, a onda je upitao njegovog oca da li mu je to jedini sin. Kada je otac odgovorio da jeste, Janković je uzvratio: “Ni njega više nećeš imati”, a potom je mrtav hladan povukao oroz i usmrtio čoveka.
Janković je nožem preklao trojicu zarobljenih Bošnjaka, potom je zajedno sa Vučkovićem iskasapio još jednog zatočenika kog je Vučković prethodno ranio iz puške.
Nad Kraljevom živa vatra sijeva
Nakon Bajrama, Janković je ponovo došao i zatvorenicima sekao polne organe i uši, nakon čega ih je terao da pojedu delove sopstvenog tela. Jednog zatočenog Bošnjaka koji je bio fudbaler, naterao je da izađe na binu, da skine odeću i sedne u molitveni položaj, a onda ga je nekoliko puta ubo nožem u butine. Jednom Bošnjaku je odsekao mali prst, drugom je urezao krst na čelo, a dvojici ili trojici je probio ruke nožem. Slavković je prišao zarobljeniku sa odsečenim prstom i upucao ga u koleno.
Na suđenju Jankoviću i Saviću pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, jedan od preživelih zatvorenika iz Čelopeka je ovako svedočio: “Jednom prilikom Repić ih je terao da pevaju ‘Nad Kraljevom živa vatra seva’ i naredili su Mehi Bikiću da diriguje. Nisu znali reči pesme, pa im je Pufta govorio a oni su ponavljali. Pufta je namerno govorio pogrešno i kada bi oni to ponovili tukli su ih letvama. Pitali su Mehu kakav je on to dirigent, a on je rekao da nije dirigent nego vodoinstalater. Pufta im je naredio da legnu i onda je gazio po njima i šutirao ih. Svedok je deset dana imao trag od njegovih čizama na telu”.
A evo kako su šešeljevci proslavili Vidovdan u Domu kulture u Čelopeku te crne 1992. godine, po rečima preživelog svedoka: “Na Vidovdan je ušao Repić. Bio je sam i nosio je automatsku pušku sa dva punjenja i pištolj sa tri metka. Jedan momak, koji je bio šizofreničar, krenuo je da ode. Repić ga je pitao kuda ide, momak nije umeo da mu odgovori i Repić ga je ubio. Drugi momak je rekao da je ranjen. Repić ga je upucao i rekao: Nema za mene ranjenih. Onda je počeo da puca iz automatske puške i ubio je dvadeset ljudi, i ranio svedoka i još devetnaest ljudi.”
Ubica se hvali svojim zlodjelima
Šešeljevci su redovno organizovali boks mečeve u kojima su primoravali zatvorenike da se tuku međusobno. Ako bi se desilo da krvnici ne budu zadovoljni snagom nanetih udaraca, sami su tukli zatvorenike, često i metalnim štanglama, lomeći im kosti. Tortura, ubijanje i sadističko iživljavanje bili su svakodnevica zatočenika u Domu kulture Čelopek.
Ubrzo po povratku u Srbiju, nakon krvave orgije u Čelopeku, Dušan Vučković je uhapšen zbog pljačke jednog zlatara iz okoline Malog Zvornika. Tom prilikom Vučković se policajcima hvalio svojim ratnim “podvizima” – kako je na Vidovdan terao zarobljenike da se tuku, kako je ispraznio okvir od 30 metaka iz automatske puške i video da je 7-8 ljudi mrtvo, kako je iz malokalibarske puške nasumce otvorio vatru gađajući u glave zarobljenika, kako je ranjenike ubadao nožem u srce, kako je odvozio leševe pobijenih Bošnjaka do obližnje bare gde je nastavio sa ubijanjem, te kako je pobio bar 50 Muslimana.
Pravosuđe je nevoljno moralo da ispita njegove navode, pa mu je pred Okružnim sudom u Šapcu suđeno u julu 1996. i dobio je sedam godina zatvora. Dve godine kasnije, Vrhovni sud Srbije Vučkoviću je kaznu povećao na deset godina. Osuđen je zbog ubistva 16 Bošnjaka (od kojih je priznao sedam), ranjavanja 20 zatočenika u Domu kulture Čelopek i silovanja jedne Bošnjakinje kojoj je usput oteo hiljadu maraka.
Devet godina kasnije Međunarodni sud u Hagu izvršio je opsežnu istragu, potom je predmet ustupio srpskom pravosuđu, ali Vučković nije dočekao novo suđenje – umro je u Centralnom zatvoru 2005. godine. Darko Janković je u pomenutom procesu 2011. godine osuđen na 15 godina zatvora, a Goran Savić na jedva 18 meseci robije. Pored njih, za zločine u Zvorniku osuđeni su još neki šešeljevci: Dragan Slavković na 13, Ivan Korać na devet, a Siniša Filipović na tri godine zatvora.
Šta si radio u ratu, pjesniče?
Dok su Šešeljevi dobrovoljci divljali u Domu kulture Čelopek, sprovodeći u delo “kulturni program” Srpske radikalne stranke, po srpskim domovima kulture i drugim kulturnim institucijama odvijao se redovan program. Samo što taj kulturni program nije nepovezan sa užasom koji se dešavao u Čelopeku.
Tih godina, kad se narod budio, a Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj i njihovi politički sateliti radili na objedinjavanju “svih srpskih teritorija”, stvarajući uslove da “svi Srbi žive u jednoj državi”, i srpska kulturna elita se bacila na patriotski posao.
Matija Bećković je propovedao da je “Kosovo najskuplja srpska reč” koja se “bez krvi nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati”; Brana Crnčević je u svojim kolumnama locirao neprijatelje srpstva; Rajko Petrov Nogo se retorički pitao: “Zar se naša braća muslimani ne boje naše krvi nenamirene?” i vampirski odgovarao: “Mi moramo pokusati svoju porciju krvi”; Milovan Vitezović je nastupao s Miloševićem na Ušću, lansirajući slogan o “probuđenom narodu”; Miroslav Toholj se priklanjao “književničkoj buni Radovana, Gojka, Rajka, Dobrice, pa i Vuka”; Dobrica Ćosić je propovedao doktrinu “humanog preseljenja” (eufemizam za etničko čišćenje) bivajući na stalnoj telefonskoj vezi s Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem; Dragoš Kalajić je komentarisao granatiranje Sarajeva rečima: “Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati – osetio sam radost”; Vasilije Krestić je lansirao tezu o Hrvatima kao “genocidnom narodu”; Momo Kapor je govorio kako nije šteta što je Vukovar srušen, jer je to bio grad provincijskog baroka; Gojko Đogo je savetovao Karadžića: “Gore, severno od Dubrovačke reke, to treba sve pobiti” i tako dalje, i sve u tom stilu.
Kulturna elita i ratni zločinci
U ta mračna vremena akademici su crtali mape Velike Srbije, intelektualci su širili šovinističku mržnju prema nesrbima, a patološki tipovi poput Vučkovića i Jankovića su te uzvišene kulturne ideje sprovodili u delo, iživljavajući se nad civilima i ubijajući zarobljenike. Naravno, ne postoji direktna veza između delatnosti nacionalističke kulturne elite i ratnih zločinaca, nisu šešeljevci čitali sočinjenija naših pisaca, pa zatim odlazili u dobrovoljce i vršili ratne zločine, pljačkajući usput bošnjačke kuće. Između reči naci-intelektualaca i dela Šešeljevih ubica ne postoji direktna uzročno-posledična veza, ali to ne znači da oni nisu ni u kakvoj korelaciji.
U svakom slučaju, reči ratnohuškačke propagande i činovi ratnih zločinaca nisu u suprotnosti, pre će biti da među njima vlada sklad. Kad se nacionalistička ideologija koju je kreirala kulturna elita otelotvori, onda dobijamo horor iz čelopečkog Doma kulture. Taj užas je slika i prilika jednog pervertiranog kulturnog programa koji sebi tepa da je patriotski, da radi u interesu Srba, a zapravo predstavlja negaciju svake kulture.
Parafrazirajući misao Borisa Budena da je hrvatska kultura srušena zajedno sa Starim mostom u Mostaru, mogli bismo reći da je srpska kultura usmrćena u Domu kulture u Čelopeku. A oživeće onog trenutka kad se odrekne tvoraca kulture zločina i onih koji su njihov program sprovodili u delo.
(Izvor: Al Jazeera)