Piše: Jusuf Trbić

Jedini moj babo u zavičaju

 

Piso sam ti kako nam je  u ovome inostranstvu, ima svega, al nama opet ne valja. Svi su živčano nervozni, samo laju jedni na druge, i meni nekad dođe da sam sebe počnem vodati na kaišu. Ovdje ti je, dragi babo, pola ludih, a pola udarenih, niko ti više nije normalan, osim mene. Taki sam, na tebe. Pritisno nas lijep život, ne mereš dihati. Pa samo gledaš ko šta ima i šta ko radi. Dobro je rekla tetka Muba : U ovoj Njemačkoj ništa ne valja, ni ljudi, ni hrana, ni kuće, i djeca im naka ružna, ništa im ne valja, samo im pare valjaju.

Ja se ovdje osjećam ko da sam vrlo malobrojan,  volio bih da si i ti tu, al mora neko biti i kod kuće i čuvati mutvak i bašču, i kuću, šta ćeš. Jeste, ima ovdje jedno hiljada tisuća Bosanaca, Bosna je, što bi se reklo, van sebe, al opet mi nešta fali.

Hej, bio sam ti u Holandiji, ona je blizu, bio sam kod Dalka. Ja sam učio u školi, a i ti si, valjda, ako nisi bježo s časova, da je Holandija niža od mora, pa ako hoš da skočiš u vodu, moraš skočiti uvis. Nisam ni vidio more, al sam se opet bojo da nas ne poplavi, znam ja plivati, preplivavo sam kanal u Bijeljinu po nekolko puta,  al opet… Ne bi ništa, srećom. Čuva Bog Jusufa svog.

Ne znam jesam li ti reko, ovdje u ovom Duisburgu najviše uspijevaju dućani, ima ih više neg tezgi na vašaru za Pantelino. Mi, šta radimo, samo obilazimo, tražimo jeftinoću, pa navlačimo ko krtice. A ima i kamara. Ovi ti Nijemci, kad se sele, izbace sve stvari na ulicu, pa ti mi navalimo noću obilaziti kamare, ima svega, i najgora fukara je po triput promijenila namještaj. Onda idemo na trodele, to ti je ko velkačka pijaca s polovnom robom, nema šta nema, a sve za bagatelu, čekić marka, šrafciger pola marke, ti bi nakupovo halata da ti bude hiljadu godina, znam ja tebe. Hanuma moja u mene nakupovala haljinki raznoraznih, jedno tri vagona, a ja sam ti kupovo one male, okrugle ploče s muzikom, to zovu ce-de. A jednog našeg Roma što to prodaje prozvali : ce-de Rom.

Onda ti ima čudnih običaja. Najskuplja marka haljinki zove se Bos, a kod nas kad je neko bos, on ti je dibidus go i bos i nema seto za šta da ga ujede.  Najbolje cipele zovu se Gabor, a kod nas kad je kaka ženska plaho ružna, kažeš – pravi je gabor. Pa ima  Limburg, to ti je grad, a nije mjesec kad se majmuni šišaju. I sve tako, da te Bog sačuva. Ne smijem ni ispričati šta sve ima, i sam si govorio da ne valja znati previše. A što se tiče jezika, borim se, nije da nije, pa kad me Nijemci nešto pitaju, pravim se da ne znam ništa njemačkog. Ko što i ne znam. Sad ko da te čujem  : a što nisi učio u školi, kad je trebalo? Šta ću, nisam jedini, vidiš kaki smo mi Bosanci : anam oni su nas jebali u mozak, a nama opet ne ide u glavu, pa to ti je. Ko kad smo rahat od pameti. Da vidiš samo Zulfu. Neki dan izišli ja i on, ko i obično, da šetamo, ko i druga pješadija, ovdje je ima u velikim količinama. Stade on pred semaforom, gleda, gleda, pa veli : Ovo bih ja volio da radim. Šta, bolan? Da pritiskam dugmad, malo crveno, malo zeleno, da im ja odredim kad mogu, a kad ne mogu ići. Jes, velim ja, al  ti  bi stalno pritisko zeleno, znam ja tebe, ošo bi im sav saobraćaj u helać. A žena njegova, Rabija, donijela neki dan lijep buket cvijeća, pitam je đe je kupila, veli : što ću kupovati, ima da se nabere. Đe, bona? Na livadi. Kakoj livadi, pobogu? Sad ću ti pokazati. Pa pravo u park. Joj, đe ćeš u parku brati? I taman ja njoj objašnjavam da se to ne smije, kad ide ti Zulfo, nosi pune ruke kamenja, đe ćeš ti, veli : Vidio sam divlje guske na jezeru, mogo bih da mlatnem koju, tako sam jednom na Drini. Kake guske? Kad tamo, labudovi! Zamisli hajvana! I još veli: Dobro, al nisu sve labudovi, haman same labudice. Otklud znaš?  Veli : Zavirivo sam kad ono zalepršaju na vodi, pa se podignu, niđe nisam vidio ono od labuda.

Eto kaki smo ti mi. Pola ludih, a pola nenormalnih. Samo što ne vodamo sami sebe na kaišu. Nije ni čudo što svi naši rade fizikalu. Nijemci bi rekli : Krampen und motiken arbait. Vidiš da i ja znam ponešto njemačkog.

Sad te pozdravljam u svoje lično i personalno ime i u ime hanume moje u mene.

Do sljedećeg pisma.

 

                                                              (Nastavak sutra)

Komentari