Piše: Nadežda Milenković
Reprezentaciju smo na Mundijal ispratili gromko pesmom „Pukni zoro“. Ali smo ispali već u prvom krugu takmičenja. No, to nas nije sprečilo da nastavimo sa vatrenim navijanjem. Samo ovoga puta – da komšiji crkne krava.
Vođa navijača, kako mu i dolikuje, bio je predsednik države. Usmeravao je navijanje, davao ton i tempo, određivao šta se uzvikuje. Prvi je prokazao komentatore javnog servisa što golove hrvatske reprezentacije ne dočekuju u komemorativnoj atmosferi, posle čega su i svi ostali mediji preventivno počeli da se dovijaju kako da saopšte rezultat utakmice, a da uopšte ne pomenu da je Hrvatska ušla u finale.
I mada je javni servis (građana?) pokušavao da se iskupi tako što je preskakao himnu Hrvatske (ruku na srce, time je samo izjednačio rezultat sa HRT-om na 1:1), a svaki TV Dnevnik započinjao sa čak tri „predsednik Vučić vesti“ iako nijedna nije stvarno vest (pa, molim vas: razgovarao telefonom, primio nekoga, izjavio nešto tek onako?!), predsednik nije opozvao svoju razjarenu navijačku grupu. Vređani su svi za koje se makar i posumnjalo da navijaju za Hrvatsku, a Novak Đoković je od narodnog poslanika dobio i dijagnozu psihopate zrelog za ludnicu.
Srećom pa je u jednom trenutku vlast ipak uvidela da je preterala. Ne, ne u huškanju na mržnju, kako biste vi očekivali, već u – nametanju teme. Jeste da vlast voli da pažnju javnosti usmerava na pogrešnu stranu (čuveno: ne pitaj me za prvi milion, sina, brata, Olivera Ivanovića, Kosovo, korupciju… dok gori Hilandar), ali još i više od toga – vlast voli da bude u centru pažnje. A baš to je izostalo u celoj ovoj halabuci oko navijanja. Jesu utihnula pitanja o sinu na tribinama sa kriminalcima, ali da neka Hrvatska na Mundijalu i neki Novak na Vimbldonu zasene ovu vlast, pa to jednostavno ne može da se izdrži.
I nije se izdržalo. Dan uoči oba finala niotkuda se pojavilo svečano puštanje u rad prve zgrade Beograda na vodi. Ono od čega bi vlast u normalnim okolnostima živela danima, sada je zbrzano u samo jedan dan slabašne i neuverljive najave i još jedan dan pompeznog (i neuverljivog) svečanog otvaranja. Koliko je sve izvedeno navrat-nanos najbolje ilustruje ne toliko to što je i upotrebna dozvola smandrljana – koliko činjenica da svečanosti nije prisustvovao ni svemu prisutni gost, predsednik Republike Srpske, pa je predsednik Republike Srbije morao da mu se izvinjava zbog protokolarnog propusta.
Ali, važno je da je krajnji rezultat postignut. Jeste da je vlast stajala iza selektora i trenera pa ništa nismo postigli i jeste da nije stala iza Đokovića a on je osvojio trofej, ali je zato vlast pobedila u takmičenju koje je izmislila. „Prvu utakmicu, prvo prvenstvo, danas smo na ovoj reci osvojili“, rekao je predsednik države. I ušao u istoriju kao neko ko je uradio ono što ni Tito nije – svečano otvorio stambenu zgradu.
(pescanik.net)