Ne može se Vučić rušiti vučićevskom politikom
Građanski protesti koji se više od tri meseca odvijaju u gotovo svim gradovima u Srbiji doneli su jednu bitnu novinu na političku scenu. Po prvi put u novijoj srpskoj istoriji javila se svest da nije dovoljno svrgnuti s vlasti autokratskog vladara, već da je neophodna promena čitavog sistema. Građani se okupljaju na demonstracijama pre svega da bi izrazili nezadovoljstvo katastrofalnom vladavinom Aleksandra Vučića i njegove kamarile, ali sa jasnom svešću da je naprednjačka vlast samo najradikalniji izdanak jedne duge autokratske tradicije koja bi mogla da se nastavi i nakon Vučićevog pada. Građanima je dosta partijske države, političke oligarhije koja čitavu zemlju pretvara u sopstveno vlasništvo, urušenih institucija, neslobodnih medija, lokalnih kabadahija, obespravljenosti, poniženja, dosta im je života u otetoj državi. Dojadilo im je da ih vlast tretira kao podanike kojima može da radi šta hoće, a ne kao slobodne građane.
Iako su demonstracije započele u organizaciji opozicionih stranaka, brzo su prerasle u građanske proteste, a sami demonstranti pokazali su i određenu distancu prema opozicionim strankama. Opozicija je bila u drugom planu i više se šlepala uz protest, nego što je određivala njegov smer i karakter. Tako je nastao i “ugovor s narodom” koji su tražili pobunjeni građani, kao prvi korak u promeni političkog sistema, kao uvod u pretvaranje autokratske države u državu sa vladavinom prava, podelom i kontrolom vlasti.
Uzdrmana vlast
Kako je rastao talas nezadovoljstva i širio se Srbijom, zahvatajući sve veći broj gradova, vlast je postajala sve nervoznija. Medijska mašinerija pod kontrolom vlasti pokazala je da se ne snalazi baš najbolje u novim okolnostima. Nastavili su sa uobičajenim difamacijama proglašavajući demonstante za pristalice linča, silovanja i nasilja – iako su protesti bili savršeno mirni i prolazili bez ijednog incidenta. Aleksandar Vučić i njegov odani ministar policije Nebojša dr Stefanović odali su se smehotresnom prebrojavanju demonstranata, računajući koliko ljudi u zimskim jaknama staje na kvadratni metar, i sličnim paramatematičkim operacijama.
Po prvi put otkad je došao na vlast Vučić se osetio uzdrmano. Pod pritiskom građanskog nezadovoljstva bahata vlast je počela da popušta tamo gde je to neophodno. Otuda ostavka Zorana Babića, hapšenje predsednika opštine Grocka Dragoljuba Simonovića i ostavka predsednika opštine Brus Milana Jeličića Jutke.
A onda je usledio upad demonstranata predvođenih liderom Dveri Boškom Obradovićem u RTS, intervencija policije, hapšenja, opkoljavanje Predsedništva i sve ono što smo gledali prethodnih par dana. Radikalizacija protesta donela je dve novine. Opozicija je izašla iz senke i preuzela proteste, kao vođa se nametnuo Boško Obradović, dok su ostali lideri Saveza za Srbiju uglavnom sasluživali. Vlast je najzad dobila kakvo-takvo opravdanje da demonstracije naziva nasilnim i da se još snažnijom medijskom propagandom obruši na građane.
Podsećanje na nasilne demonstracije
Stiče se utisak da su Vučić i njegovi saradnici jedva dočekali upad demonstranata u RTS, najzad su dobili izgovor da raspale po protestima iz svih raspoloživih oružja. Na brojnim televizijama i u tabloidima ređale su se izjave najviših državnih funkcionera o opozicionim nasilnicima i siledžijama, o tome kako će država sprečiti nasilje i fizičke napade i sve u tom stilu. Najradikalniji je bio radikal Vojislav Šešelj, omiljeni Miloševićev i Vučićev opozicionar, koji je ustvrdio da se planira ubistvo predsednika Republike.
Ruku na srce, upad u RTS deluje kao prilično glup i nepromišljen potez, kao pucanje u sopstvenu nogu. Tokom prenosa događaja u zgradi javnog servisa stekao se utisak da niko od lidera Saveza za Srbiju nije ni znao da je tako nešto planirano, već da je Obradović delovao na svoju ruku. Međutim, lomljenje stakla na ulaznim vratima u RTS i natezanje s policajcima deluje kao mala šala u odnosu na miting “Kosovo je Srbija” iz 2008. godine, na kom je učestvovala i Vučićeva tadašnja SRS, a koji se okončao paljenjem ambasada i Mekdonaldsa, demoliranjem centra Beograda, uništavanjem svega što je demonstrantima palo pod ruku i masovnom pljačkom prodavnica odeće, obuće, parfema i ostalih patriotskih potrepština. Ukoliko je predsednik Srbije zaboravio kako zaista izgledaju nasilne demonstracije, eto mu prilike da se malo podseti svoje političke mladosti.
U obraćanju javnosti u nedelju, tačno u podne, Vučić je još jednom pokazao da nije predsednik svih građana Srbije, već samo onih koji glasaju za njega, ostali ga ne zanimaju, pogotovo ako su nezadovoljni njegovom vladavinom. Njemu ne pada na pamet da razgovara sa opozicijom, a ni sa okupljenim građanima. U intervjuu za TV Pink Vučić je čak zažalio što je izbacivanje demonstranata iz zgrade RTS-a prošlo relativno mirno, jer policija nije primenila prekomernu silu. Vučiću se tako blag odnos prema demonstrantima nije svideo, pa je izjavio da je možda bila greška što policija “nije poslata na Radio-televiziju Srbije” kada su učesnici protesta nasilno ušli u zgradu, što znači da bismo narednih dana mogli da očekujemo i radikalnije vidove obračuna policije s građanima.
Ko bolje brani Kosovo
Ipak, najbizarnija optužba koju je Vučić u svom podnevnom obraćanju izgovorio bila je ona kako je mislio da se “Haradinaj šali kad je rekao da će da ga sruši s vlasti, a sad vidi da ima ozbiljne saradnike”. Tu tezu su prihvatili brojni funkcioneri poput ministra za rad Zorana Đorđevića ili ministra odbrane Aleksandra Vulina i krenuli da je razrađuju i domišljaju po medijima. I tu vidimo sav apsurd političke scene u Srbiji, ako se to što se dešava u stranačkom životu uopšte može nazvati politikom.
Vlast optužuje opoziciju da sarađuje sa političarima iz Prištine, opozicija optužuje vlast da će izdati Kosovo, a i jedni i drugi se svim silama zalažu za očuvanje Kosova u granicama Srbije. I naprednjačka koalicija i Savez za Srbiju napravili su od Kosova ključnu tačku svoje politike, borba za Kosovo je njihov imperativ svih imperativa. Čisto da se podsetimo, Kosovo je nezavisna susedna država koja je glavom bez obzira pobegla od Srbije usled dugogodišnjeg aparthejda, nasilja, zlostavljanja, proterivanja, etničkog čišćenja, ratnih zločina, ubijanja civila, hladnjača i masovnih grobnica.
Kosovo je zapravo neka vrsta lakmusa. Ako neka politička opcija postavi Kosovo kao svoj prioritet, to nedvosmisleno znači da se neće baviti realnim problemima građana Srbije, već himerama. Jer Kosovo samo tome i služi – kao večiti izgovor da ne uređujemo sopstvenu državu, već da se bavimo nepostojećim pitanjima. Pritom, ako se odnosi s Kosovom ne reše, možemo mirno da se oprostimo od puta u Evropsku uniju, a samim tim i od promene sistema, uvođenja vladavine prava, jednakosti građana pred zakonom, socijalne pravde – jer i ovo malo pozitivnog što je do sada urađeno, učinjeno je pod pritiskom iz EU.
Zajednički imenitelji SNS i SzS
Nije Kosovo jedini zajednički imenitelj naprednjačke vlasti i opozicionog SzS. U programu SzS od 30 tačaka kao jedan od prioriteta, na primer, stoji: “Negovanje najboljih vrednosti naše tradicije i kulture, uz strateški pristup razvoju kulturne politike i zaštiti ćirilice” (tačka 21). Aktuelni ministar kulture Vladan Vukosavljević ničim se drugim i ne bavi, od zaštite ćirilice i ugroženog kulturnog srpstva vaskolikog napravio je svoj jedini program. Mogli bi iz Saveza za Srbiju i da ga zadrže na ministarskom mestu kad dođu na vlast.
Tačka 22 programa SzS glasi: “Zaštita prava i interesa, kao i poboljšanje položaja srpskog naroda u regionu i dijaspori. Negovanje i razvoj posebnih veza sa Republikom Srpskom”. Pa Vučićeva vlast upravo to i radi, kao što je to radila i svaka nacionalistička vlast do sada. Milorad Dodik je svima najverniji saveznik, Republika Srpska se tretira maltene kao druga država srpskog naroda (što patrijarh eksplicitno i reče), a odnosi sa susedima se zaoštravaju upravo na uvek ugroženim Srbima u regionu. Takva politika nije dobra za građane Srbije, ali jeste za Rusiju koja želi nestabilan Balkan i Srbiju posvađanu sa svima. Putin očigledno može da bira ko će za njega raditi taj posao.
Ima tu još sličnosti, a najgore je to što se u ovih 30 tačaka nijednom rečju ne pominje Evropska unija, dok aktuelna vlast malo-pomalo odustaje od evropskih integracija. Sve u svemu – katastrofa. Ne može se Vučićeva autokratija rušiti konzervativnom, nacionalističkom, antievropskom politikom. To je upravo ono što većina građana koji već mesecima demonstriraju po gradovima u Srbiji ne želi, oni su izašli na ulice da bi se protiv takvih politika pobunili, svejedno ko ih sprovodi u delo.
Lečenje gripe ešerihijom koli
Dodatan apsurd je što su se Boško Obradović i Dveri sada nametnuli kao lideri građanskih protesta, jer Obradović ne može biti na čelu nikakvog pokreta koji bi bio građanski. U govoru koji je nedavno održao povodom 20. godišnjice pokreta Dveri, Obradović je izjavio kako je njihova glavna pobeda što je ideja svetosavskog nacionalizma uspela da opstane “posle višedecenijskog potiranja u jugoslovenstvu i komunizmu” i obznanio da neće odustati od velikosrpske ideje: “I znam da nisam Srbin ako zaboravim Kosovo i Metohiju, Republiku Srpsku Krajinu, Republiku Srpsku, Crnu Goru i svakog Srbina koji živi van granica Srbije, a posebno širom rasejanja”.
Ako su ovo ideje kojima treba rušiti Vučića, onda nema potrebe da se Dverjani naprežu, jer sve to već imamo na vlasti. Nema nikakve razlike između pogleda na svet koji zagovara Boško Obradović i svetonazora, recimo, Vladimira Đukanovića, poslanika i visokog funkcionera Srpske napredne stranke. Kao što je jezgrovito napisao kolumnista Dragan Bursać na Twitteru, uspostavljajući tačnu dijagnozu političke situacije u Srbiji: “Borba protiv Vučića sa Boškom Obradovićem i Dverima je poput liječenja gripa ešerihijom koli”. Istoričar Milivoj Bešlin nedavno je na istom tragu došao do zaključka da nacionalistička opozicija okupljena u SzS ne može biti alternativa Vučićevoj autokratiji i konstatovao da je “najdestruktivniji režim u regionu kreirao ideološki još mračniju opoziciju”.
Jedino svetlo u tom sve zgusnutijem srpskom mraku bili su upravo građanski protesti koji su najzad u zagušljivu Vučićevu autokratiju uneli dah slobode, oslobađajući Srbiju od straha, prkoseći sveprisutnom državnom nasilju. Bojim se da je ono za šta se zalažu Boško Obradović, Vuk Jeremić i slični desničarski nastrojeni umovi mnogo bliže Vučićevoj politici, nego slobodarskom duhu građanskih protesta. Promena političkog sistema i stvaranje demokratskog društva su neminovnost, samo što postaje očigledno da će put do ostvarenja ovih ideala trajati mnogo duže nego što su i najveći pesimisti među nama očekivali.
(Izvor: Al Jazeera)