Piše: Boško Jakšić
Možda je, pomislio sam nekoliko puta, Jugoslavija mogla da ima drukčiju sudbinu da je fudbalu omogućila da zadovolji potrebu za ispoljavanjem nacionalnog osećanja svojih nekadašnjih konstituivnih elemenata. Pa da šest republika SFRJ nezavisno ide u svetske i evropske kvalifikacije. Puput Velike Britanije koja je to pravo dodelila Engleskoj, Škotskoj, Severnoj Irskoj i Velsu.
Ko zna, možda ćemo se posle svih ratova i vratiti nekoj zajedničkoj fudbalsko-nogometnoj ligi regiona. Kako bi se spasao fudbal na ovim prostorima. I još više, kako bi se sport spasao od politike
Kako stvari stoje, na predstojećem svetskom prvenstvu u Brazilu su Hrvati i Bosanci. Ne, politički je korektnije reći biće Hrvatska i Bosna i Hercegovina. A ako fudbalska reprezentacija BiH na Mundijalu ostvari neki uspeh, a lako bi mogla, možda će se nekog kasnijeg dana o tome snimati igrani film. Poput “Montevideo, bog te video”.
Nije tu po sredi kontinentalna koincidencija. Ekipa sa Balkana u Latinskoj Americi. Važnije mi se čini nešto drugo. Sastav tima.
Čitam spisak “Zmajeva” koji je objavio selektor BiH Safet Sušić: Anel, dvojica Asmira, Avdija, Izet, Jasmin, dvojica Edina, Emir, Ermin, Ervin, Haris, Mensur, Miralem, Sead, Sejad, Senad, Senijad, Muhamed i Vedad. Tu su onda Hrvati Tino i Toni, i dvojica bosanskih Srba: Zvjezdan koji za dve entitetske reprezentacije igra duže od 10 godina, i Ognjen, super dečko i igrač koji je do prošle godine, do povrede, bio u prvih 11.
BiH političku blokadu odlučivanja ponajviše može da zahvali nacionalizmu, ali te podele nekako su izbegnute na fudbalskom nivou. Tako je sastavljena “unitarna” reprezentacija. Izbegnuto je da se ponovi slučaj reprezentacije Kraljevine Jugoslavije na svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. kada Hrvati nisu hteli da igraju.
Toliko o sastavu. A šta sa navijanjem? Očekivalo bi se da sva tri (fudbalska) konstitutivna naroda podržavaju “Zmajeve”, kako je odlučeno u dispozitivu američkog Dejtona kada je 1995. prekinut rat. I u skladu sa davno postignutim dogovor u Lozani prema kome Bosna i Hercegovina može da ima samo jednu reprezentaciju.
Ali, biva da se sport u BiH, kao i u ostatku regiona, odavno koristi za dobijanje političkih poena. Fudbalska reprezentacija BiH je najveći sportski brend koji ta država danas ima u sportu, pa samim tim je i najinteresantnija za manipulaciju.
BiH država? Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik nedavno je, po ko zna koji put, ponovio za “Newsweek” da RS treba da se izdvoji iz Bosne i Hercegovine. On ima druge ideje sa državljanstvom. Znam da je teško, jer to znači da bi onda u Federaciji svaki kanton trebalo da ima državljanstvo, ali Dodik ne odustaje od svojih ideja.
Predsednik Srpske dugo je javno sanjario o formiranju reprezentacije RS. Fudbal je uvlačio u svoje političke projekte “izdvajanja” iz BiH. Danas planira da Miroslav Ćiro Blažević – posle Švajcarske, Hrvatske, Irana, BiH i olimpijaca Kine – trenira i reprezentaciju Republike Srpske.
Srpska, kaže Dodik, od BiH “nema šta da dobije”. Kako nema? Ima šta da dobije. Zajednički trans “fanatikoza” kada reprezentacija BiH zaigra u Brazilu. Zajedničku radost ili tugu koja je tako lekovita u vremenima krize.
Politika ne bi trebalo da se meša u sport, ali ispada da po ovom uvrnutom tumačenju sport kreira politiku. “Ja sam ovdje glavni baja”, kako nedavno reče Dodik na televiziji BN.
E sad, taj “glavni baja” okrenuo ćurak naopako. Rekao da će da navija za BiH na Svetskom prvenstvu. Otkud ta vrsta preokreta jer do sada je govorio da neće nikada navijati za reprezentaciju BiH?
Biće da je “Glavni baja” shvatio koliko je nepopularno ne navijati za Edina Džeka kada je isti predmet obožavanja ne samo mančesterskih “građana” kojima je dobrano doprineo da osvoje titulu, već i mnogo šire. Zato sada kaže da ljude ne treba pamtiti po rečima već po njihovim delima. Znam mnogo političara po regionu koji bi da se zaboravi ono što su nekad govorili, pa traže da se o njima prosuđuje na osnovu obećanja koja daju.
Elem, Dodik zaboravio reči ali se odmah prisetio da je kao mladić u pauzama između učenja i obrađivanja zemlje traktorom voleo da s drugarima “razbaci” fudbal na male golove, i da se u to vreme nije pitalo ko se kako zove, već ko kako igra.
Dodao je još da su to bila sjajna vremena za oranje, za fudbal i za život i da bi on lično voleo da se ta vremena vrate. Kakva neočekivana jugo-nostalgija iz Laktaša! Neočekivana? Teško.
Dodika u oktobru čekaju izbori. On, kao predsednik Saveza nezavisnih socijaldemokrata, novoformirani opozicioni Savez za promene naziva “savezom za sahrane”. Još kaže da taj Savez – koji mu traži da pokaže imovinsku kartu od Laktaša i Banjaluke, preko Beograda do Kipra i Monaka – želi da u RS dođe “mekša politička struktura” koja zagovara institucionalno jačanje BiH, na uštrb RS.
Dodikova etnički čista platforma do sada je pobeđivala, ali sada je sve više ugrožena. Biće da je fudbal prilika da se biračko telo proširi, da Mile-baja navijanjem za BiH pokaže da i on voli Edina, da nije nacionalizovao sport kao što je privatizovao košarku kojoj je posvećen od mladih dana, uključujući i one koje je proveo između koševa na adresi od koje mu se diže kosa na glavi – u Turskoj.
(tacno.net)